Stalne priče o beloj kugi i padu nataliteta samo su neke od onih koje non-stop slušamo, ali i koje su postale naša svakodnevica, nažalost. Takođe, svima je jasno da se na stranu stavlja činjenica da majke pred porođaj prestrašeno broje dane i čekaju trenutak kada će otići u porodilište. Pritom, njihov strah ne izaziva sam čin porođaja, nego i priče drugih porodilja o uslovima, hrani, higijeni i osoblju koje ih tamo čeka.
Za naš portal, poznate Novosađanke podelile su svoja iskustva iz jedinog državnog porodilišta u vojvođanskoj prestonici i otkrile da li su čaršijske priče upravo to – čaršijske priče.
Jovana Balašević nosi pozitivna iskustva iz novosadskog porodilišta:
– Priče koje kruže su lične. I svaka žena je žena za sebe. I svako iskustvo nije moje. Tako je i ovaj put. Odnosno oba. Ono iza čega čvrsto stojim je da je u novosadskom porodilištu toplo, čisto i da su ljudi koji tamo rade od spremačice do doktora misionari. Ne znam šta žene očekuju kada odu tamo, svi su svesni u kakvoj situaciji se nalazi nase društvo koliko je teško održavati bilo kakav red. Prosto, takvi smo. Za mene je svaki odlazak u Betaniju bilo kratko putovanje koje ću zauvek pamtiti. I žene sa kojima sam bila u sobi. A da ne pričam o trenucima kada sam ugledala svoje kćeri. Svaka priča o tome kakva je hrana, te i o tome da nema dasaka na WC šoljama uvredljiva je pored onog što zaista doživite. Zapamtite: kakvi ste vi prema drugima takvi su i oni prema vama. Zlobnici kažu: “Ma, tebe su tamo prepoznali”. Ne, nisu. Nemam ja ni popularnost a ni prepoznatljivost. A pogotovo tamo gde ne ličite na sebe u trenucima u kojima zaista i nije bitno kako izgledate. Sestre su bile divne. Upoznala sam prave heroje, poput one koja ima dvoje male dece, radi treću smenu i vozi u Vrbas. I ima strpljenja za sve žene koje su tamo, priznaćete, vrlo narušenog hormonskog statusa. Nije lako. I zato – naša Betanija je divno mesto, gde se rađaju naša deca, novi životi, mala bića, kojima svi pokušavaju da olakšaju dolazak na ovaj surovi svet.
Dragica Brkljač – beauty urednica magazina “Lepota&Zdravlje”, kaže da je u novosadskom porodilištu doživela prilično traumatično iskustvo.
– Moja priča nije ni dirljiva, ni topla, ni optimistična, nažalost, ni usamljena. Kada sam ispred porodilišta pustila ruku svog supruga, nadala sam se da će me iza tih zatvorenih vrata dočekati neke druga ispružena ruka i čvrsto me stegnuti. Očigledno, imala sam prevelika očekivanja, a život za mene druačije planove. Od 21. do 24. oktobra moju ruku, sem divne cimerke Jelene, niko nije dotakao. Niko mi se nije ni predstavio, a kamoli objasnio šta me čeka. Ime doktorke koja je moju devojčicu donela na svet saznala sam sasvim slučajno – od babice. Na isti način saznala sam i titulu tog mladog čoveka kojem me je doktorka ostavila zbog prevelike gužve – specijalizant! Da se razumemo – nemam ništa protiv mladih ludi koji su tu da bi stekli znanje i zvanje, ali imam protiv toga da se to radi bez stručnog nadzora. Soba prohladna, hrana oskudna, osoblje bez sluha za sve naše teme i dileme. Nimalo privlačna slika!
Ivana Knežević, novinarka portala NSHronika.rs, priseća se svog boravka u “Betaniji”.
– Život mi je dva puta dodelio najlepšu moguću ulogu, ulogu majke. Kada sam prvi put pre osam godina ostala u novosadskom porodilištu Betanija, verujte nije mi bilo svejedno. Imala sam više strah od nepoznatog zbog raznih priča koje su u to vreme kružile u vezi sa novosadskim porodilištem i pojedinim lekarima nego od samog porođaja. Između ostalog, imala sam jako težak predporođajni postupak – nakon mnogo muke lekara, sutradan sam na svet carskim rezom donela dečaka i nisam primetila da tu nešto ne funkcioniše. U porodilištu sam tada ostala četiri dana i mogu slobodno da kažem da nisam imala ni jednu primedbu. Pre sedam meseci, ponovo se nalazim u istom objektu Betanije, ali sa, čini mi se uređenijim sobama, mladim lekarima, babicama, sestrama koji su zaista imali svo razumevanje sveta, za svaku porodilju koja se našla tamo u isto vreme kad i ja. Danas kada me ovo pitate, sumiram utiske i mogu reći da iz Betanije nosim odlično iskustvo, iskustvo za ceo život, pa bih se ovom prilikom i zahvalila svima koji tamo rade, najhumaniji i ujedno najlepši posao na svetu, pomaganje pri rađanju jednog novog života. Što se tiče čaršijskih priča, tu je večita dilema uvek vladala. Uslovi u Betaniji su sasvim korektni za uslove u kojima živimo. Zavisi mnogo i od vaših očekivanja, mislim da postoji dosta mama koje očekuju da će se, kako kažu u Betaniji, “svet vrteti oko njih”. Smatram da to nije u redu i da je to ipak bolnička ustanova koja ne obavlja samo porođaje već i jako teške operacije. Generalno, fali nam mnogo više razumevanja za ustanove ovog tipa. Dajte da malo stvari gledamo sa pozitivne strane i ljudima koji rade tamo ulepšamo poslove, pohvalimo ih jer ipak su oni tu zbog nas!
Nataša Ilić, voditeljka Radio televizije Vojvodine, ispričala je:
– Godina 1999. bila je traumatična za sve nas u Srbiji, te ni meni nije bilo sve jedno da iznesem zdravu trudnoću pod bombama. Kako su se ozbiljne stvari dešavale na nebu te godine (bukvalno), u iščekivanju sirena nije bilo mnogo vremena za izbirljivost i prohteve. Sve u svemu, psihički sam bila izuzetno jaka i uz nesebičnu podršku porodice, iskusne babice Olgice Moskalj i tada mladih ginekologa, a danas cenjenih i vrsnih stučnjaka u toj oblasti – dr Đorđa Petrovića i dr Dragana Stajića, danas načelnika Betanije. Jedna sam od retkih žena koju nije uhvatila panika pred porođaj. Izrazila sam želju da se porodim prirodnim putem, bez pomoći bilo kakvog anestetika, jer sam htela prva bebi da poželim dobrodošlicu. Nikada nisam zažalila jer je sam porođaj prošao “školski”. Doduše, trajao je malo duže i ne mogu reći da nije bio bolan, ali je sve bilo mnogo lakše zbog odličnog tretmana od strane lekara i zaposlenih, kao što ga ima i svaka druga žena u ovoj ustanovi. Danas je bolnica mnogo modernija i lepša nego pre. Znate kako kažu: “O ukusima ne treba raspravljati!” Šta god da je u pitanju, pa i ovo. Svaka porodilja ima svoja očekivanja i doživljaj porodilišta. Veliki udeo u tom utisku ima i porođaj. Pored mene se porađala žena koja nije išla u “školicu” za trudnice i nije znala šta ju je snašlo. Dok sam ja pauzu između kontrakcija koristila za odmor i disala kako su me učili ona je vikala iz petinih žila i gubila snagu. Rodila je zdravog dečaka i kasnije najgore stvari pričala o bolnici i zaposlenima. Svedok sam da je sve bilo u najboljem redu, ali je njen doživljaj bio takav kakav je. E, o tome pričam. Iz mog ličnog ugla, kao porodilje koja je u toj ustanovi bila – ne, nisu tačne! Naročito danas kada Betanija izgleda i funkcioniše kao kakve slične ustanove u svetu.
Ksenija Jovanović, novinarka Radio televizije Vojvodine, za kraj ističe:
– Bez obzira na ne baš sjajne uslove u Betaniji, oba puta sam, što se samih porođaja tiče, bila zaista zadovoljna. Mislim na lekare i medicinsko osoblje u porođajnoj sali. Ipak, moram da priznam da sa odeljenja nakon porođaja, ne nosim baš lepe utiske… Naročito posle rođenja drugog deteta, kao mama sa iskustvom… Ne mislim samo na uslove, već i na ponašanje medicinskog osoblja – nedovoljno pažnje i brige oko porodilja pokvarilo mi je najlepše dane. A ne smatram sebe razmaženim pacijentom!
Autor: Tamara Kovačević
Foto: Privatna arhiva
