Početna Gradske teme Femicid treba kažnjavati: Da li se nasilje nad ženama tretira kao krivično...

Femicid treba kažnjavati: Da li se nasilje nad ženama tretira kao krivično delo?!

nasilje nad zenama

Prema izveštajima udruženja Mreža “Žene protiv nasilja”, u prvoj polovini godine, broj žrtava femicida u Srbiji popeo se na 22 ubijene žene. S obzirom na to da se podaci odnose samo na ubistva o kojima su izveštavali mediji, važno je napomenuti da je teško dati preciznu statistiku o rasprostranjenosti nasilja nad ženama. Ono što se sigurno zna je da oko 30% žrtava, pre smrti prijavi partnersko ili porodično nasilje nadležnim organima. Iako femicid predstavlja povredu ljudskih prava, koja bi trebalo da se tretira kao krivično delo, u našoj zemlji još uvek ne postoje sveobuhvatne statistike o ovom fenomenu.

Femicid ili feminicid je najdrastičniji oblik nasilja nad ženama, proistekao iz rodne nejednakosti, a žrtve mogu biti sve žene, bez obzira na njihovu ličnost, stepen obrazovanja, ekonomski status, starosnu dob ili nacionalnu pripadnost. Međutim, zlostavljanje u različitim životnim periodima može da ima različite oblike, karakteristike i posledice, jer se žene na različite načine nose sa ovim problemom.

Tanja-Ignjatovic

Ranjivije su vrlo mlade neiskusne devojke, žene u periodu trudnoće i posle porođaja zbog specifičnog psihofizičkog stanja, starije žene zbog fizičke nemoći. U većem su riziku žene iz marginalizovanih društvenih grupa, iz manjinskih zajednica, Romkinje, strankinje, imigrantkinje, žene sa invaliditetom, fizičkim ili mentalnim bolestima, žene sa sela, siromašne, nezaposlene, žene niskog obrazovanja, tradicionalnih stavova, religiozne. Treba reći da profesionalci u nadležnim službama, policija, tužioci, socijalni radnici, psiholozi, lekari, često ne koriste sve mogućnosti da pruže informaciju, ohrabre žene da prijave nasilje i preduzmu sve neophodne mere zaštite po službenoj dužnosti“, izjavila je psihološkinja iz Autonomnog ženskog centra u Beogradu, Tanja Ignjatović.

S obzirom na to da partnerski odnos ne počinje zlostavljanjem, da su visoka tolerancija društva na nasilje i dominirajući patrijarhalni obrasci uzeli maha, većina žena u početku ne uspeva da prepozna prve znake upozorenja, tj. da im je potrebna pomoć stručnog lica ili udruženja. Važno je da se nasilje ne prepoznaje kao isključivo fizički akt, već i nametanje kontrole, pravila i zahteva, ljubomora, izolacija ili emotivna ucena, što ostavlja psihičke posledice na ženu. Svaka žrtva zlostavljanja treba da zna da je nasilje nedopustivo, krivično delo za koje nema opravdanja, kao i da je ono izbor i greška isključivo osobe koja ga čini. Za navedeno je pored podrške porodice i prijatelja, potrebna i asistencija organizacija i ustanova koje su specijalizovane za ovu vrstu podrške.
Prema rečima Vedrane Lacmanović, asistentkinje na projektu “Žene protiv nasilja”, obaveza države je da obezbedi sveobuhvatan sistem zaštite i saradnju među institucijama koje su nadležne da reaguju u cilju suzbijanja i sprečavanja nasilja prema ženama.

Nesporno je da su na zakonodavnom i institucionalnom planu napravljeni značajni pomaci donošenjem zakona i usvajanjem međunarodnih dokumenta, među kojima je i Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama. Ipak, uprkos pomacima na generalnom planu, zaštita žena od nasilja u institucionalnim postupcima još uvek nije na zadovoljavajućem nivou. Posebno bih izdvojila da institucije treba da reaguju na svaku prijavu nasilja, i da u konkretnom slučaju koriste liste za procenu bezbednosnih rizika od teškog povređivanja ili ubistva. Sveobuhvatnu i dugoročnu zaštitu žena od nasilja nemoguće je postići bez poštovanja međunarodnih standarda u ovoj oblasti, dosledne primene postojećih zakonskih odredbi i saradnje svih institucija koje imaju zakonsku obavezu da reaguju u slučajevima nasilja prema ženama“, izjavila je ona, dodajući da je potrebno utvrditi koji su dosadašnji propusti institucija na ovom polju, što bi doprinelo opštem poboljšanju položaja i prava žena u Srbiji.

S ovim mišljenjem se slaže i pravnica iz Autonomnog ženskog centra, Vanja Macanović, prema čijem mišljenju je “tromost” sistema jedan od razloga zbog kojih žena posle izvesnog vremena odlučuje da odustane od postupka protiv nasilnika. Odupreti se pritisku okoline, ostati smiren uprkos sumornim statistikama i sporom pravosudnom sistemu, najveći su izazovi sa kojima se suočavaju zlostavljane žene u Srbiji.

Psihološkinja Tanja Ignjatović ističe da žene ipak imaju snagu da razviju različite strategije prevladavanja i otpornosti. Čak i ako nasilni događaj ne prijave policiji, važno je obaviti lekarski pregled ili fotografisati povrede, razgovarati ili zatraži pomoć porodice, prijatelja i stručnjaka. Ako se radi o ozbiljnom i opasnom nasilju ili pretnjama, ako nasilnik ima ili bi mogao da pribavi oružje, prekomerno konzumira alkohol ili koristi narkotike, prethodno ima dosije, proganja ženu ili joj preti, bilo bi korisno uz prijavu nasilja napraviti i bezbednosnu plan. Svakako, ne bi trebalo prenaglašavati težinu traume nasilja i žrtvu sagledavati isključivo kao pasivnu i bespomoćnu. Umesto toga, bitno se informisati o pomenutim mogućim načinima zaštite, potencijalnim zakonskim rešenima i postupcima nadležnih službi, a pre svega policije, javnog tužilaštva i centra za socijalni rad.

Anterfile:

Ukoliko poznajete osobu koja je žrtva partnerskog nasilja, ili ste i sami prepoznali sebe kao (potencijalnu) žrtvu, prvu pomoć, savete i informacije o postupcima zaštite od nasilja u porodici, možete dobiti pozivanjem Autonomnog ženskog centra na broj 011/266-2222, ili Pokrajinskog sekretarijata za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, pozivom na broj 021/487-4323. Blagovremenim reagovanjem možda možete pomoći sebi ili nekoj drugoj ženi da sačuva osnovno ljudsko pravo – pravo na dostojanstvo i život.

Autor: Maja Guzijan, NsHronika.rs

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here