Za Ištvana Farkaša se može reći da je već neko vreme prepoznatljivo lice Novog Sada. Večito zainteresovan za socijalnu pravdu, njegova borba za građanstvo datira još iz perioda njegove mladosti, kada je često bio podrška ili organizator protesta u ime “običnih” ljudi ili onih sa margina, zbog čega je neretko zapadao u istu kategoriju i ostajao u njoj zbog svoje osetljivosti na nepravdu i uspavanost društva. Ištvan se često može videti kako u plavom prsluku šeta ili obilazi gradske lokale prodajući časopis “Liceulice”. Iako je ceo koncept osmišljen tako da pomogne onima kojima je to najpotrebnije, dajući im posao prodavca i priliku za zaradu, naš sagovornik se ne miri sa tim da je svrha časopisa isključivo to, već želi da istakne kako ta pomoć može biti dvosmerna jer je sadržaj časopisa takav da se preko njega neobavešten/prosečan građanin može uputiti u probleme ljudi sa margina. Za Ištvana je bitna zainteresovanost ljudi za probleme koji postoje, a ne samo pomoć u vidu kupovine časopisa dok kupac nastavlja da žmuri na stvarne nedaće delova društva.
Ištvan se sa časopisom “Liceulice” prvi put susreo 2012. godine, kao volonter Ekumenske humanitarne organizacije iz Novog Sada. Organizacija je postala distributer za naš grad, a on prodavac. Šta Vas je privuklo časopisu i zašto ste prihvatili da budete prodavac istog?
Na ovo pitanje moram dati malo opširniji odgovor. Ja sam po oficijelnom obrazovanju nediplomirani učitelj (što je pre desetak godina klasifikovano kao pedagoški asistent ili saradnik u nastavi), po alternativnim strukama sam novinar, monitor medija, romolog–sociolog, javni zagovornik/zastupnik, zdravstveni medijator i još dvadesetak drugih “zanimanja”, pretežno u radu sa ljudima. Po vokaciji sam književnik, prevodilac, animator kulture… A krajem osamdesetih sam zbog stanja u društvu postao i građanski aktivista, inicijator i sprovodilac građanskih inicijativa, te učesnik, a ponekad i organizator građanskih protesta. Intenzivno sam kao volonter u svim tim oblastima ukazivao na realna stanja i mogućnostima za promene, pokretao sam i sprovodio aktivnosti za te promene, svojim primerom sam dokazivao da se ne sme pristati na pogoršanja, ma koliko taj otpor bio opasan za pojedinca. Opasan, jer sam pritom i zbog toga bio i bojkotovan, sabotiran, bilo je i diverzija mojih inicijativa, i ignorisanja, omalovažavanja, i segregacije. Ponekad mi se činilo da prolazim kroz lični aparthejd od strane moćnika. Najgora posledica je bila to da su često ti isti moćnici te iste inicijative i ideje prisvajali, unakaradili i zloupotrebili za svoj lični prosperitet, a meni su onemogućavali i prodornost, i čujnost-vidljivost, čemu sam se opirao upornošću, već i iz inata… Onda su predstavnici časopisa “Liceulice” došli u Ekumensku humanitarnu organizaciju iz Novog Sada, gde sam te neke 2012. godine volontirao, i predložili su da EHO prihvati distribuciju u Novom Sadu. Nas nekolicina iz Romskog resursnog centra smo se prijavili za prodavce, i na nekoliko pripremnih sastanaka sam shvatio da LUL piše upravo o onome što mi živimo, i motiviše na ono šta ja radim, a ima mnogo veću mogućnost da to predstavi široj javnosti od mene kao pojedinca ili člana ponekih civilnih organizacija. Jedva sam čekao da počnemo sa prodajom u Novom Sadu jer sam znao da to treba da dopre do što više ljudi. Verovao sam da će ti pojedinci biti motivisani da i sami urade ponešto na poboljšanju stanja i širenju te svesti i potrebe za njom.
Iako je početno nadahnuće bilo veliko, ipak ste 2013. godine prestali sa prodajom časopisa. Zašto se to desilo?
Tih prvih nekoliko meseci prodaje u Novom Sadu bilo je potpuno neuspešno, prodat je veoma mali broj primeraka Prodavci su bili nezadovoljni iznosom koji su stekli celodnevnim radom, koji nije bio dovoljan ni za ishranu tog dana, pa su se počeli osipati. U jednom trenu sam i ja odustao od prodaje, to jest odlučio sam da napravim pauzu mesec-dva. Ali ne zbog broja prodatih primeraka, zapravo sam proglašen najboljim prodavcem u Novom Sadu na obeležavanju godišnjice časopisa te 2012, uprkos tome što sam prodao najmanje primeraka, ali sam nagrađen zbog vrste i načina mojih aktivnosti u prodaji i drugim stvarima. Dakle, nisam pauzirao zbog zarade, već zbog potpunog odsustva organizacije prodaje od Romskog resursnog centra, te zbog izostanka marketinške delatnosti od časopisa. Bio sam razočaran jer ljudi naprosto nisu mogli saznati da časopis postoji i zbog čega je važan za njih lično, a ne samo za nas prodavce. Nisu mogli saznati da ih se teme brojeva tiču i neposredno i posredno, da list govori o kvalitetu njihovog života, o uzrocima takvog kvaliteta, i posledicama tih uzroka i njihove pasivnosti, učmalosti. A teme, i tadašnje i sadašnje, poput, recimo, migracija, diskriminacije, beskućništva, siromaštva, nezaposlenosti…se tiču svih nas bar posredno, i nikad ne možemo znati kada će nas “strefiti” direktno, a višesmerni način prilaza tim temama nas nagoni na promišljanje i aktivnost. Rekoh, hteo sam pauzirati mesec-dva, ali sam se onda sticajem okolnosti odlučio na traženje statusa političkog emigranta u Nemačkoj i otišao sam. Međutim, i tamo sam pratio LUL i bilo mi je veoma žao kada se u Novom Sadu distribucija ugasila, sve do 2018, kada se toga prihvatilo Udruženje građana “Patrija”. Ja to nisam znao sve dok se posle 4 godine odsustva nisam vratio u Novi Sad i sreo nove prodavce na ulici. I bilo mi je drago. Onda sam opet otišao u Nemačku, ovog puta kao gastarbajter.
Kriza koja je nastala pojavom virusa korona primorala Vas je na povratak u Novi Sad. Znajući da je časopis i dalje aktivan, ponovo ste se uključili u prodaju te 2022. godine. Šta vas je nagnalo da se vratite istom pozivu?
Iz tog rada u Nemačkoj sam se vratio 2021. zbog korona krize i smanjivanja mogućnosti zapošljavanja, prvenstveno za strance i stare, a ja sam bio i jedno i drugo. Sledeće godine je Novi Sad bio Evropska prestonica kulture i tražio sam mogućnost da se i ja predstavim kao književnik, uz to pripadnik nekoliko kultura: srpske, mađarske, romske, i tada već pomalo i nemačke, a uz to i pripadnik marginalne, odnosno subkulture. Pa sam se javio časopisu “Licuulice” sa željom da oni prihvate organizaciju mog autorskog programa. Oni su me uputili na “Patriju”, distributera časopisa u Novom Sadu, koji su mi izašli u susret i organizovali taj program. Uz to su mi predložili da opet budem prodavac časopisa. Posle nekih mesec dana promišljanja sam prihvatio to i veoma brzo sam dobio osećaj da ne samo da sam se vratio kući, već da opet imam i dom. Jer, kako kažu Sekelji: “Dom je tamo gde se čovek oseća dobro”. A ja se osećam dobro tamo gde sam dobrodošao, jednako vredno i prvenstveno jednako korisno. Gde nisam parazit, ne vide me tako, jer ni ja sebe ne vidim tako.
Od povratka na mesto prodavca, što je već gotovo dve godine, i dalje ste na toj poziciji. Da li se išta promenilo, da li ima mesta promenama i kako je prihvaćen časopis u Novom Sadu danas? Da li ste u nekom trenutku nameravali da odustanete od prodaje? S obzirom na to da zarada ne može biti prevelika, šta je to što Vas motiviše da nastavite dalje?
Mislim da nikada neću odustati od prodaje. Verujem u potrebu za ovakvim časopisom. Verujem u to da ga sada i čitaoci prepoznaju kao nešto sebi potrebno i korisno. Sebi, a ne samo nama prodavcima. Verujem da LUL gradi kritičnu masu koja će jednog trenutka svet opet učiniti mestom ugodnim za svakodnevnicu. I verujem da ja, kao prodavac, doprinosim tome. Makar bio opet prodavac sa najmanjim brojem prodatih primeraka. Uzgred, drugi zaista prodaju više, ali moji kupci pročitaju svako slovo časopisa i primene svoja saznanja za poboljšanje stanja, i svog i tuđeg. E zbog toga ću sada ostati prodavac “Licaulice”. I inicijator širenja tog stava. Zbog toga. I zbog toga jer je “Patrija” kao distributer i kao marketinški delatnik daleko odgovorniji, i bolji, i efikasniji nego onomad Romski resursni centar. I jer je sada i LUL sve to. Naravno, lično bih promenio tu nešto u vrsti i učestalosti marketinškog rada, jer je postojeća kampanja “nedelja Licaulice” po meni malo, i trebalo bi bar jednom mesečno uraditi nešto. Nešto poput serijala prezentacije časopisa na ulicama, u kulturnim centrima, na fakultetima, u medijima… Trebalo bi osnovnu nit kampanje sa socijalno-egzistencijalnog momenta – gde pomažeš prodavcu da preživi dan, zameniti na sociološko-aktivistički momenat – pomogni sebi i društvu da počne da živi, a ne životari, da preživi život i postojanje. Ali od septembra i “LUL meseca” ove godine je i ovo pojačano, pa od decembra donosi merljive plodove. Ljudi shvataju da LUL postoji i zbog njih, a ne samo zbog prodavaca, kupuju ga zbog sebe, a ne samo zbog nas. Zato ostajem. Zato širim priču o suštini časopisa gde god stignem. To je ono što imam od svega toga i to je ono što me motiviše. Ne brdo novaca, svoj stan ili putovanje na Maldive. Ne to. Uzgred, za tim i ne žudim. Osim za stanom možda. Umesto svega toga imam to što sam rekao. Svest da pomažem pri rađanju svesti i savesti. Svest da me pritom ljudi vide kao osobu sa svojim vrlinama i manama, a ne kao socijalni slučaj.
Autor: NS Hronika
Foto: Privatna arhiva
