Članovi “Biciklističke inicijative” su vrtenjem pedala u mestu, nedavno protestovali na Mostu slobode simbolično prikazujući kako ne mogu voziti preko najvećeg novosadskog prelaza preko Dunava. Time ne samo da su ukazali na svoj problem, već su otvorili i jedno od najspornijih urbanističkih rešenja u istoriji grada, oko koga su se svojevremeno godinama vodile vatrene polemike, svakodnevno puneći stranice štampe. Mlađim generacijama je teško shvatiti da su se žestoke rasprave vodile u okviru tada jedine stranke, a razlike u viđenjima dve struje unutar Saveza komunista Vojvodine danas izgledaju neuporedivo veće i oštrije nego kada aktuelne stranke debatuju o bilo kom pitanju.
Atraktivno, ali nefunkcionalno
Problem su zapravo dve tunelske cevi kojima most savlađuje fruškogorsko brdašce sa desne obale Dunava; kako je vožnja tunelom zabranjena “dvotočkašima” svuda u Evropi, most je još u projektu izostavio bilo kakvu mogućnost da njime prelaze biciklisti. Istovremeno je podignut visoko iznad obale, pa je i silazak stepenicama na sremsku obalu rizik da se neko skrlja. Zato je, mada postoje namenske staze, prava retkost videti pešaka na ovom zdanju.
Most slobode jeste atraktivno zdanje, mnogima imponuje i monumetalnošću. Međutim, činjenica da ni danas, tridesetpet godina od izgradnje i jedanaest od obnove, njime ne prolazi ni četvrtina vozila od maksimalno projektovanog kapaciteta takođe ukazuje na spornu racionalnost mosta. Za nadovezujući Bulevar oslobođenja građani su od starta govorili da “vodi od nigde ka nikuda”, ističući tako nejasno funkciju mosta, je li za tranzitni ili za lokalni saobraćaj.
Polemike oko autoputa
Vratimo se na prelazak u osmu deceniju prošlog veka.
Preko Dunava još nisu bili izgrađeni mostovi kod Beške, Bačke Palanke, Bezdana, a ni novosadsko zdanje akademika Nikole Hajdina. U Skupštini Vojvodine vodila se polemika oko trase kojom će ići sadašnji autoput Novi Sad – Beograd, kasnije i etapno dograđena deonica Horgoš – Novi Sad. Suštinski, dve struje unutar Saveza komunista Vojvodine imale su dijametralno različito viđenje; polemika se prenela u Skupštinu, koja je konačno, mada u suštini formalno, odlučivala.
Struja predvođena takozvanim “liberalima” zagovarala je danas postojeću varijantu preko novopodignutog beščanskog mosta, dok su pristalice tvrdog socijalizma, ali i autonomaši predlagali varijantu koja bi išla kroz Novi Sad, uključujući i prelaz preko Dunava na lokaciji gde je kasnije podignut Most slobode i uključivanje međunarodnog saobraćaja na Bulevar oslobođenja.
Liberali su zagovarali istočnu, a autonomaši zapadnu rutu puta. Prvi su često nazivani još i “republikancima”, drugi “pokrajincima”, mada je, iz današnje perspektive posmatrano, spor iskazivao raskol po mnogo dubljim pitanjima nego što je inače važno određivanje trase značajnog puta. Podela je ostala do kraja Saveza komunista, a odnosi između dve struje bili su nepomirljivi, čak i po cenu kraha partije i nestanka iz političkog života.
Pobednička zaslepljenost
Pobedio je predlog “liberala”, međutim, nekoliko godina kasnije u unutarstranačkom obračunu pobeđuju “autonomaši”. Došavši na vlast, odmah su pokušali da nekako dograde i svoju varijantu autoputa, pa se i danas kod Inđije može videti nefunkcionalna drumska deonica kojom je na izgrađeni autoput trebalo da se priključi Novi Sad.
Ipak, videlo se da bi bilo suvišno i odustalo se od namere, ali ne i od izgradnje mosta kod Novog Sada, mada ovaj objekat nije bio nužan gradu sa tadašnjih 150.000 stanovnika. Prioritet je bio izgradnja Kliničkog centra Vojvodine kao razvoja stare Pokrajinske bolnice.
Iznenada, u prvi plan je istaknut treći novosadski most. Pobednička struja Saveza komunista htela je i simbolički da potvrdi pobedu i saglasno sopstvenoj ideologiji opterećenoj monumentalnošću, bilo joj je potrebno ogromno zdanje koje bi javno potvrđivalo trijumf. Novi most bi ujedno, po zamisli ove frakcije, svedočio i o, bar po njihovom mišljenju, boljem ponuđenom rešenju za autoput.
Prikrivanje megalomanije
Tako je odlučeno da se gradi novi prelaz preko Dunava, nazvan Most slobode. Kako za novi prelaz preko reke nisu bili zainteresovani ni pokrajinska, ni republička, ni jugoslovenska vlast, zdanje je u celosti finansirano novcem građana Novog Sada.
Po funkcionalnosti i dimenzijama predviđen je za prolaz velikog broja i vozila ogromnih dimenzija, kao da je lociran na međunarodnom putu. Desetak godina kasnije, uviđajući predimenzioniranost, urbanisti su predlagali da se na sremskoj strani, po fruškogorskim brdašcima i na terenu sa mnogo klizišta izgradi grad za 40.000 stanovnika.
Pokazalo se kao utopija, pusto maštanje čija je uloga bila da prikriva megalomanstvo prilikom izgradnje mosta. Arhitekta Bratislav Karadžić je uzalud predlagao i argumentovao potrebu da se, kada se već gradi, podigne objekat mnogo primereniji lokalnim potrebama, dakle manji gradski most, koji se ne bi nastavljao tunelom, već bi se spuštao na desnu obalu Dunava. Po gabaritu bio bi znatno manji od budućeg Mosta slobode, a sam projekat je predviđao izgradnju puta pored keja od Sremske Kamenice do Žeželjevog mosta.
Naravno, most bi imao i trase za pešake i trase za bicikliste. Projektant je novim zdanjem hteo da naselja sa desne obale reke približi urbanom delu sa druge obale, dok bi građanima sa leve obale bio olakšan pristup Kameničkom parku, nekada omiljenom izletištu ovdašnjeg življa. Danas je ovaj park posećen samo tokom prvomajskih uranaka, inače je ostao izvan bilo koje uobičajene građanske maršrute.
Propuštena prilika za poboljšanje
Mogućnost da se na lokaciji trećeg novosadskog mosta podigne intimniji i svakodnevnim potrebama prilagođeniji prelaz propuštena je i prilikom obnove mosta srušenog u bombardovanju NATO pakta. Ni zalaganje svetski renomiranog arhitekte Ranka Radovića, koji je tih godina vodio Odsek za arhitekturu na Fakultetu tehničkih nauka, nije pomoglo da se shvate prednosti takvog objekta. Zdanje se obnovilo iako su mane već bile uočene.
Tako je propuštena još jedna prilika, a protest “Biciklističke inicijative” ponovo nas je podsetio koliko preterana moć političke scene u kombinaciji sa ideološki omeđenim sagledavanjem realnih problema ima trajne, često i nepoželjne, posledice na svakodnevni život građana.
Autor: Živan Lazić
Foto: 021
