Početna Intervju dana Agota Kučera Vitkai: Novi Sad je posve spreman za svoj prvi mjuzikl,...

Agota Kučera Vitkai: Novi Sad je posve spreman za svoj prvi mjuzikl, koji mu pripada odavno

Duja,bend, madj.pesme u jazz obradi
Tutte le feste al tempio („Svakoga praznika u hramu“), moglo bi se reći za karijeru i profesionalni put dr Agote Kučera Vitkai, redovnog profesora novosadske Akademije umetnosti i opersku pevačicu. Upravo ova arija iz drugog čina Verdijevog „Rigoleta“ jedna je od glavnih rola (jakako, Đilde, Rigoletove kćeri), koje je Agota pevala kao gost na sceni Narodnog pozorišta Beograda.

Dakako, status buduće primadone, koji joj predviđam, podrazumeva i uloge Adine iz Donicetijevog „Ljubavnog napitka“, Adele iz Štrausovog „Slepog miša“, Rozine iz Rosinijevog „Seviljskog berberina“ kojima nas je vodila istančano i emotivno svojim lirskim sopranom.

Kćerka čuvene operske primadone i vrsnog pedagoga, Vere Kovač Vitkai, imala je, kako to i biva u dece znamenitih roditelja dualan razvojni put u izgrađivanju svoje karijere-sa jedne strane nesebičnu i izuzetnu vezanost za majku i kao ličnost i kao vrsnog profesionalca, sa druge-ogromnu odgovornost i velik talenat ukomponovan sa puno, puno rada da bi se izašlo na scenu, izvan majčine senke i postalo ono kako, svi mi koji Agotu znamo,i vidimo-umetnika i pedagoga par exellance, kojem je mesto na scenama Brodveja, Metropolitena ili bečke Štac opere.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Diplomirala si Opštu muzičku pedagogiju i solo pevanje,baš kod majke, primadone mr Vere Kovač Vitkai. Mora da ti nije bilo lako, onda kad si bila, tako mlada, da se nosiš sa tako velikim izazovom?

Sa jedne strane to je bilo predivno iskustvo, jer mi majka nije samo to, već i najbolja drugarica, ako hoćeš i posestrima u poslu koji sam odabrala za životni poziv. Jednom rečju, mama je moj idol jer je čitavog života bila privržena svojoj struci i izuzetno voli to što radi, a danas je prava retkost naići na ljude koji žive za svoj posao i tu činjenicu vrhunski poštuju. Toliko znanja i želje za prenošenjem tog znanja, nam je, tolikim generacijama operskih pevača poniklih iz Novog Sada, prenela i da je radila „samo“ to čitavog svog radnog veka, bilo bi to izuzetno postignuće. Teža strana tog odnosa je bila, što smo i emotivno bliske, što je opet, prirodno i normalno, ali tako i lakše dolazi do kuršlusa(smeh). Bilo nam je teško obema u tom smislu. Dok sam studirala, nikada nisam pitala kolege sa klase, šta oni misle o tome, jer me nije ni interesovalo. Možda je to bio moj otklon od zanimljivih komentara, za koje verujem da ih je bilo. Znate kada radite u firmi gde i vaš roditelj, ili pohađate školu gde vam roditelj predaje ili čemu slično, verujte mi da će u ophođenju prema vama, roditelj biti stroži i zahtevniji, što zbog sebe, što zbog drugih u pogledu vas. Danas, kada i sama imam studente, uviđam koliko imam veću tremu i odgovornost kada oni nastupaju, nego kada to i sama činim. U tom smislu mislim i da je moja mati, bila u znatno težoj poziciji nego li ja. Naravno treba da prođu godine, da se nađete u određenim situacijama u životu, pa da to i sami shvatite…

Doktorirala si na tezi „Karakteristike glasa i metodološki pristupi razvoja glasa u funkciji profesionalnih aktivnosti“. Zvuči mi zanimljivo, kao i naziv knjige koju si objavila sa glumcem i pedagoškim kolegom, Sašom Latinovićem,“Moć glasa“. Šta se to zapravo „daje“ u njima?

Kako radim na Fakultetu, primetila sam da mi iz godine u godinu dolaze sve lošiji, odnosno oštećeniji glasovi, što je praćeno brojnim uzročnicima-nehigijenom glasa ( uslovi života-da li se često viče u prostoru, načina i inteziteta života, izlazaka), duvana i alkohola, itd… U poslednjih desetak godina se zaista drastično povećao broj onih koji dolaze na prijemne na AU sa obolelim glasnicama… Tako sam došla na ideju da sa prof. dr Gordanom Mumović sa Novosadskog Medicinskog fakulteta, koja je fonijatrist (specijalista za bolesti glasnica i okolnog govornog aparata) i izuzetan stručnjak, da pokušamo kroz istraživačke postupke da proniknemo u uzročnike ovog problema, najsimplifikovanije govoreći. Moje studente sam vodila kod profesorke Mumović na preglede glasnica i kako je takvih studenata bilo sve više i više, odlučile smo da napravimo jedan rad. Sa vežbama koje sam sprovodila sa studentima, koji nisu po svom osnovnom zanimanju bili glumci ili pevači sam došla do povoljnih rezultata i njima su otklonjena vremenom oštećenja. Dakle ne invazivno i hirurški dočim vežbom. Kontrolna grupa su mi bili nasumično odabrani studenti medicine.

„Moć glasa“ je knjiga koja je nastala u koautorstvu sa mojim kolegom, profesorom Dikcije i glumcem, Sašom Latinovićem u kojoj smo želeli da sažmemo naša dosadašnja znanja i saznanja u intenciji da ih predočimo budućim glumcima i oprskim pevačima, ali i drugih profesijama(voditeljskim, zabavljačkim, političarskim) koje koriste glas u amaterske ili profesionalne svrhe kao vodič ili olakšicu, koji je pisan popularno i svima pristupačan.

Veliki nar.ork.&Ago

Nastupaš često sa Aleksandrom Dujinom i njegovim džezerima, bilo te je i na nastupima svetski proslavljenih „Mađarskih 100 violina“, sarađivala si sa kntautorom Đorđem Balaševićem (duet za pesmu „Goropadni cvet“), o koncertnoj i operskoj praksi da ne diskutujem. Ali šta je to onda što čoveka opredeli ka pedagoškom radu?

Sudbina je nekako uredila, da pređem na Akademiju i to baš na Dramski odsek (smeh). Diplomirala sam na Analizi muzičkog dela kod prof.Slavka Šuklara, na čuvenoj Trećoj Betovonovoj simfoniji- Eroici i taj rad mi je priznat kao master. I zapravo, sam trebala ostati na toj Katedri kao asistent, ali je profesor otišao za Sloveniju. Kako sam, oduvek  volela i mjuzikle, bez obzira što se u našoj kući slušala i opereta, ali mjuzikl je uvek bio čaroban žanr za mene jer sam oduvek volela i da igram i ti žanrovi su me vazda i privlačili. I uvek sam i pevala bolje operete nego opere jer sam uvek imala potrebu da se pokrenem. Ne znam-nekako se spojilo da dve moje velike ljubavi-glumu i pevanje sklopim u moj osnovni profesionalni poziv. Velik je to luksuz i privilegija, raditi ono što volite u životu. A meni se u radu sa studentima upravo to i ostvarilo. Dakako, kako sam okretna i brza priroda, volim da puno radim, činim to i van redovnih angažmana… Da, radila sam i sa našim divnim, nedavno preminulim Ratkom Radivojevićem na projektima „Brod teatra“ što je bilo magično iskustvo u pogledu interakcije sa publikom neverziranom ka teatru, ali i sa trupom „Studio“ čiju okosnicu su činili Milan Pletl, popularni Plendža i sjajni reditelj, Jan Makan, što je takođe bilo iskustvo za nezaborav. Sada želim da u svom rodnom, Novom Sadu pokušam da oformim mjuzikl scenu. Naprosto, Novi Sad ima sve resurse za takva šta-do pre koju godinu Pozorište mladih je na sceni imalo orkestarsku rupu, upravo iz razloga što su se kad god u ovom najstarijem gradskom teatru igrali i mjuzikli međ ostalim. Većina mojih studenata, danas radi u Teatru T ili Madlenijanumu i bili bi vrlo radi i raspoloženi da zaigraju i u Novom Sadu, samo kad bi imao ko da ih pozove. Isto važi i za studente Muzičke i akademije umetnosti dramskih provinijencija. Samo treba pronaći finansijsku konstrukciju i animirati gradske čelnike,da je i ovaj segment umetničkog ispoljavanja potreban našem gradu. Jer infrastrukturu imamo(smeh).

Jazz-hungarian songs

„Pink zvezdice“, “X-faktor“, “Grand show“ samo su neki od televizijskih formata koji „uprežu“ dečije glasiće, e da bi Srbija bila što raspevanija, jer joj je i situacija ekonomsko-privredno-kulturna takva, da „treba pevati i za pojas zadenjavati“. Šta ti veliš na sve to, profesorka?(Smeh)

Glasnice i grkljanska struktura se razvijaju u ljudi do treće godine života. Kada sam radila u srednjoj školi na predmetu Solo pevanje, znalo se da ne primamo nikoga pre 16 godine života, na taj smer. Zato što se tek u periodu puberteta razvijaju glasnice i hrskavice i s toga je vrlo opasno raditi sa decom mlađom od ovog uzrasta. Opšte je poznata priča tzv.bečkih dečaka- dok su mali pevaju do neprepoznatljivosti jesu li u pitanju muški ili ženski, niži ili viši glasovi, ali kad uđu u pubertet, glas bi im se menjao. Uvlačiti dakle decu, u pevačku profesiju nestasale i mlade-jalov je posao. Događa se da se zbog uprezanja i inteziteta rada takvoj deci, pojave oštećenja na glasu u poznijim godinama. Mislim da i oni ljudi, koji se u Srbiji bave otvaranjem školica za talente, za pevanje i slično, nisu svesni i prilično su neinformisani kakve sve posledice mogu prouzrovati na tim mladim,nedovoljno razvijem glasovima.

Autor: Teodora Ž. Janković, foto: Arhiva porodice Vitkai Kovač

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here