Početna Intervju dana Aleksandar Reljić: Volim svoju profesiju jer mi omogućava da sačuvam buntovnika u...

Aleksandar Reljić: Volim svoju profesiju jer mi omogućava da sačuvam buntovnika u sebi

relja foto

Aleksandar Reljić, novinar Radio-televizije Vojvodine i pomoćnik urednika emisije „Radar“, nekadašnji član novosadskog benda „Generacija bez budućnosti“, dobitnik je godišnje nagrade Nezavisnog društva novinara Vojvodine.
Za sebe kaže da je prvenstveno agencijski novinar i da je u ovu profesiju ušao iz bunta, želeći da promeni nešto u medijskom izveštavanju, koje je devedesetih godina prošlog veka bilo frustrirajuće za mnoge, pa i za njega.

Koliko vam znači nagrada NDNV?

Za mene ova nagrada ima poseban značaj, jer mi ju je dodelila institucija u koju sam ušao pre dvadeset godina i faktički se prvi put susreo s novinarstvom. Naime, u to vreme NDNV izdavalo je nedeljnik Nezavisni – vojvođanski građanski list. To je bila moja prva kuća, i u to vreme, u profesionalnom smislu, za mene je bila jedini pravi izbor za bavljene ovim poslom. A počeo sam iz bunta, zbog svega što se u ono vreme dešavalo i zbog tadašnjeg gebelsovskog načina izveštavanja u medijima.

Šta vas je, pored bunta, navelo na bavljenje novinarstvom?

Novinarstvo mi je uvek bilo PUNK! Kao klinac sam se pankerisao i bio mali buntovnik, svirao u „Generaciji bez budućnosti“, koja je nastala iz revolta prema tadašnjem sistemu. Iz takvog aktivizma ušao sam u novinarstvo, koje smatram nekom vrstom levičarske profesije. Novinar ima mogućnost da ukaže na sve anomalije društva i socijalne nepravde prema malom čoveku i to me je privuklo. Takođe, nerviralo me je nametanje opštih istina i predrasuda u tadašnjim medijima. Uvek sam bio protiv bilo kakvih predrasuda, želeo sam da ih porušim, a ovaj poziv upravo mi omogućava da se održim onakvim kakav jesam!

Ima li danas slobode u medijima?

Mi, zapravo, nemamo ozbiljne medije i to je pravi problem ovog društva. Uz dužno poštovanje prema kolegama, možda je pravo pitanje koliko imamo pravih novinara. Ako pogledate malo šire, kaže se da nema nezavisnih novinara, jer svako od nekoga mora da primi platu, ali trebalo bi da se, kao profesionalac, potrudi da radi u profesionalnim medijima, u kojima može da se ostvari.
Mislim da, uvek i u svemu, treba da se boriš za to što radiš, da to radiš najbolje što možeš i da uvek pronađeš način da objaviš ono što si uradio. Za mene je to slobodan novinar. Spadam u srećnike, jer na RTV imam punu slobodu i smatram da je ta medijska kuća, pre svega zbog sadržaja koji proizvodi, danas pravi javni servis iako nema čak ni svoju zgradu. U Srbiji imamo mali i veliki javni servis i mislim da bi taj veliki danas mogao ponešto da nauči od malog.

Mnogi su vas osporavali zbog angažmana na Televiziji Pink. Kako gledate na taj period svog rada?

Svako ima pravo na sopstveni sud. U decembru 2005. pozvan sam da pređem na TV Pink i da formiram dopisništvo za Vojvodinu. U to vreme urednik Nacionalnog dnevnika bila je Tanja Jordović, koja je, po mom mišljenju, jedan od najboljih urednika s kojima sam radio. Prepoznala je moj senzibilitet, podržavala me je u svemu i, pre svega, štitila me je, što je danas retka urednička osobina. Radeći za tadašnji Nacionalni dnevnik, naučio sam nešto veoma važno, a to je da je lakše doći do velikih faca nego do običnih ljudi, čije su priče zanimljive. Tu sam u velikoj meri naučio da razgovaram s malim ljudima i, što je važnije, da ih slušam.

Potom je usledio poziv iz Radio-televizije Vojvodina i angažman u emisiji „Radar“… Marina Fratucan i ja sarađujemo od 1997. kada je osnovana Marinina TV produkcija UrbaNS, koja je u ono vreme bila veoma revolucionarna, a ništa manje to ne bila ni danas. Ono što smo tada radili pokušavamo da radimo i danas u emisiji „Radar“: bavimo se aktulenim temama u Vojvodini, Srbiji, ali i regionu, kao i problemima koji su nastali tokom krvavih ratova na prostoru bivše Jugoslavije, čije nasleđe i danas opterećuje zapadni Balkan. Želimo da svaku temu prikažemo iz više uglova i s više strana da bi gledaoci mogli sami da izvedu zaključke i stvore širu sliku o temama kojima se bavimo.

Tvoja priča o stradanju Jugoslovena u Aušvicu, koja je nedavno emitovana u specijalnom izdanju „Radara“, veoma je zapažena. Planiraš li neki sličan projekat?

Da. Uskoro će biti emitovan film u okviru projekta „Živeti zajedno“ Nezavinsog društva novinara Vojvodine, koji je snimljen u saradnji sa Udruženjem novinara Bosne i Hercegovine. U projektu je obuhvaćeno deset istraživačkih tekstova i pet dokumentarnih filmova o ljudima koji su jedni drugima pomagali u najtežim ratnim vremenima dok su se njihovi sunarodnici gledali preko nišana.
Tragali smo za novim pričama, poput priče o Trebinjcu Srđanu Aleksiću, koji je ubijen zato što je štitio svog školskog druga muslimana. Domogli smo se priča o sjajnim ljudima, za koje šira javnost ne zna, a pravi su heroji tog vremena zla. Cilj ovog projekta je da pomogne u procesu suočavanju s prošlošću i neophodnog pomirenja u regionu.

Šta vama predstavlja Novi Sad?

Za mene je Novi Sad, pre svega, Liman! Jesam lokal-partiota u najužem smislu te reči, ali i raseljeno lice, jer sam prešao dug put s Limana, preko Futoga, nazad do Grbavice.
Iako sam rođeni Beograđanin i ceo život sam, što porodično što poslovno, vezan za taj grad, uvek i svuda ću ponosno reći da sam Novosađanin, jer tu živim od svoje pete godine i tu sam postao ovo što sam danas. Volim to što negujemo tu posebnost, koju ovaj grad svakako ima i što se ona nenametljivo prožima u svim ljudima koji ovde žive i koji ovde dolaze.
S druge strane, Novi Sad se trudi da ostane otvoren grad, ali mnogi u njemu ne vole došljake. To mi ne prija, jer je to nešto što Novi Sad pretvara u provinciju.

Autor: Bojana Šević