Početna Intervju dana Aleksandra Živanović: Gledalac prvo gleda pa tek onda čuje šta mu prezentujete

Aleksandra Živanović: Gledalac prvo gleda pa tek onda čuje šta mu prezentujete

aleksandra zivanovic2

Poput neke tortice: mala, slatka, šarmantna Aleksandra Živanović pleni pažnju gde god se pojavi, te ne čudi kako je životni put odveo baš pred kamere. Novosađani je prepoznaju i rado zastanu da je pozdrave na ulici, naročito sredovečne dame, zahvaljujući radu u magazinu “Joy”, gde je imala svoju rubriku o receptima, predstavljajući restorane našeg grada, a neke nove klince ovo lepo lice šarmira sa televizije “Most”. Njeni počeci datiraju još iz gimnazijskih dana, a kako se jedan devojčurak baš iz školske klupe obreo pred kamerom i s mikrofonom u ruci, otkriće vam ona lično u narednim redovima.

“Nikada sebe nisam videla kao novinara ili voditelja. Pohađala sam društveni smer u Gimnaziji ‘Isidora Sekulić’, nadajući se upisu na pravni fakultet, ali mamina prijateljica Milka Puzigaća me je uvek bojkotovala rečima: ‘Zar ti misliš da bi mogla da braniš kriminalce jednog dana?! Dođi da ti ja proširim vidike!’ Proširila mi ih je tako što sam radila kod nje u agenciji za istraživanje javnog mnjenja više od tri godine, obišavši Vojvodinu uzduž i popreko.”, otkrila nam je naša sagovornica.

Sandrina, kako je prijatelji od milošte zovu, druga neprežaljena ljubav je sociologija, pa je logično što je upisala taj fakultet, iako ga nikad nije završila, za čim posebno žali. Nakon istraživačkog posla, sa samo 18 godina, otišla je na “Radio 021” kratko izveštavajući, a potom kod Gorana Karadžića u “Novosadski nedeljnik”, u kom je zapravo “ispekla zanat”, radeći sa najpoznatijim novosadskim novinarima u to vreme. Danas, po rečima ove mlade dame, razlika je što su nekad ljudi delili svoje znanje sa kolegama, a ona je naišla na srdačnost i pristupačnost svakog od njih. Potom je bila angažovana kao novinar časopisa “Lepota i Zdravlje”, a na jednoj od konferencija čelnici “YU info” televizije iz Beograda nisu poklekli pred njenim šarmom, pa je neminovno pozvana da radi kod njih, gde im ostaje verna do samog raspada. Slede emisija “Piramida”, dopisništvo za Sanju Marinković, “Magazin IN”, “Jutarnji program” na TV “Jesenjin” i još mnogo drugih emisija i novinarskog rada.

Sećaš li se svog prvog teksta?

Naravno da se sećam! Moje “vatreno krštenje” bio je tekst o javnom komunalnom preduzeću “Vodovod i kanalizacija”, u kom je tada direktor podneo ostavku, a mene niko nije obavestio, još se neka afera dogodila o kojoj ja ništa nisam znala. Bila sam prilično mlada, zbunjena i bačena “u vatru”, ali sam se odlično snašla.

Koje su lepote ovog posla, a šta je to sivo u njemu?

Novinarstvo je sjajan posao, ali je velika degradacija poslednjih deset godina. Svaki dan vam je drugačiji, upoznajete veliki broj ljudi, interesantno je. Samo što sa novinarskim platama bukvalno ne možete ništa. Novinari, po pravilu, moraju da rade na više mesta kako bi opstali, pa ni tada ne mogu biti finansijski srećni. Ja sam radila čak na četiri radna mesta! Imam fantastično radno vreme, slobodna sam vikendima, tako da ružnije stvari, sem plaćanja, ne mogu trenutno da izdvojim.

Posle 18 godina rada, gde je bilo najlepše? Koji je to period?

Najzadovoljnija sam bila dok sam radila dopisništvo “YU info” televizije na čelu s Tatjanom Vojtehovski, zbog sjajne ekipe, radnih sastanaka, dobre organizacije, odlične plate i putovanja. Istakla bih i period kada sam imala svoju rubriku o kulinarstvu u “Joy” magazinu.

Koje savete ti je davala Tanja Vojtehovski?

Često smo išle za Beograd gde sam upoznala jedan poseban sloj interesantnih ljudi, a Tanja je uvek govorila: “Ako si došla na televiziju da bi bila slavna i poznata, možeš odmah da ideš.”

aleksandra zivanovic

Kako izgleda rad sa Tanjom?

Vrlo je stroga, ali od nje sam naučila šta je zapravo voditeljski posao, kako da ne budem dosadna, kako da napišem interesantnu najavu a da nije suvoparna, kako da se ponašam pred kamerom, i slično. Ona je pre svega autoritet, zna da nagradi, ali zato ume i da kudi kada nešto ne ide po planu.
Ovu ljupku i neposrednu voditeljku, novinarku, zadrtog sportistu, nesuđenog sociologa, potencijalnog dizajnera, pasioniranog zaljubljenika u šminku, samokritičarku koja nikad ne gleda svoje emisije i ne sluša svoj glas, amatersku kuvaricu, devojku jednog Dragana, možete danas gledati u emisiji kolažnog tipa na TV “Most”, koja se bavi aktuelnim dešavanjima – “Nedelja u Vojvodini”, subotom u 18.15h, dok za emisiju “Vrele gume” pozajmljuje svoj umilan glas.

Ko ti je bio najzanimljivi sagovornik, a s kojim nisi imala lepo iskustvo?

Najteže mi je pao glumac Milan Lane Gutović koji me je dobro preznojio. Odgovarao mi je vrlo kratko, pa koliko god da sam bila pripremljena na taj intervju, jednog momenta sam stala pred zid i nisam znala kud. Plašila sam se Nenada Čanka, a na kraju mi je on ispao najinteresantniji. Veoma je pametan, mudar, duhovit, zabavan, opušten, a na kraju razgovora me je potapšao po ramenu i pohvalio.

Šta bi danas ti promenila u novinarskom poslu, da možeš?

Prvo bih uvela rad sa lektorom. Mediji danas štede mnogo. Ne može voditelj da stane pred kamere i njegova priča da ode u etar, a da se prethodno nije konsultovao sa lektorom, jer danas se svi gađaju sa gramatikom, a retko ko je zna. Zakida se na obrazovanju, zakida se na ulaganju u studio, na svetlu, a to nije dobro. Televizija je vizuelni medij, gledalac prvo gleda pa tek onda sluša šta mu prezentujete. Ne treba štedeti na scenografiji, vrlo je važno privući slikom.

Obišla si celu Vojvodinu, koji deo nje bi izdvojila?

Suboticu. Obožavam Palić jer me podseća na Novi Sad. Mi imamo Dunav, a oni jezero, šetnja kraj vode me smiruje. U manjim mestima mi se dopada srdačnost i ljubaznost domaćina. Koliko god neko selo bilo siromašno, nećete ostati gladni i žedni. Vojvodina je sjajna, pogotovo sa promocijom salaša, ona ima mnogo toga da ponudi i zato treba raditi na razvoju vojvođanskog turizma. Imala sam priliku da upoznam stranca koji je živeo ovde šest godina, koji je na biciklu obišao celu Srbiju, na čemu možemo da mu pozavidimo. Tada je napustio jedan bankarski posao, razmišljajući čime bi to mogao da se bavi, pa je uvideo da mi imamo ogroman potencijal organskog voća i povrća. Onda je došao na ideju da napravi proizvod dostupan siromašnima i bogatima. Shvatio je da bi to mogao biti sladoled. Danas su to “Moritz” sladoledi. Mnogo bismo mogli da naučimo od stranaca, da našu zemlju vidimo njihovim očima pa da je celu obiđemo.

Šta najviše voliš u Novom Sadu?

Štrand, na koji odvodim svoje goste iz inostranstva i kej, na kom me često možete sresti kako trčim ili šetam. Kej ima sjajne staze, terene koji su puni, i smatram to dobrom idejom da se omladina skloni s ulice.

Sandra jedva čeka da njen omiljeni pisac Mario Vargas Ljosa dođe u Novi Sad i potpiše joj knjigu, a do tada kuje planove kako da sa svojim Draganom otputuje na Majorku, pa je ostavljamo da uživa i niže neke nove uspehe. Ako je ne sretnete na keju kako šeta ili trči, onda će vam se smešiti sa malih ekrana.

aleksandra zivanovic1

Autor: Nikea Vučetić, NsHronika.rs

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here