Početna Intervju dana Andrea Silić: Najbitnije je da čuvate leđa svom kolegi!

Andrea Silić: Najbitnije je da čuvate leđa svom kolegi!

andrea 3

Ukoliko ste nekad u Novom Sadu okrenuli broj 192, možda je na vaša vrata zakucala baš ona, Andrea Silić – žena policajac. Ili ste je, šetajući gradom, sreli u uniformi kako hapsi nekog kriminalca, piše prijavu ili učestvuje u tuči. Za nas neobična scena, za nju svakodnevnica, pa iako stresna, ova sagovornica kaže da veoma voli svoj posao i da ne planira da ga menja.

Zašto si odabrala da budeš žena u uniformi?

Policiju volim odmalena. Upisala sam veterinu, ali sam na vreme uvidela da se od tog posla ne može živeti u Srbiji. Imam i petogodišnje iskustvo kao konobarica, i taxi-dispečer, ali uporna u svom naumu, sa strašću prema riziku i akciji, prijavila sam se na konkurs u školi u Sremskoj Kamenici, u trajanju od godinu dana. Nakon prijemnog, koji smo radili tri dana, gde nas je bilo oko 4.000 kandidata, i nakon gotovo godinu dana čekanja, saznala sam da sam primljena. Kuriozitet je što su mi to saopštila dva policajca, došavši na moja vrata, dan pred rođendan. Saznanje da ću ići u Kamenicu na obuku bio je moj najlepši poklon, koji sam, eto, sama sebi priuštila svojim trudom, radom i zalaganjem, a verovatno i prevelikom željom.

Kako je izgledala obuka koju si pohađala?

Režim je bio rigidan, ali ja volim što je tako. Ustaje se veoma rano, u cik zore, radimo jutarnju gimnastiku, trčimo na doručak, idemo na predavanja, učimo, vršimo smotru, održavamo dvorište, bukvalno kao na filmovima.
Praksu je obavljala na Detelinari, potom polagala završni ispit posle kog je je šest meseci bila pripravnik, a tek nakon obaveznog državnog ispita dobila je posao i sada obavlja funkciju mlađeg policajca, s tendencijom da postane inspektorka. Andrea ne izbegava zaduženja i gde god je “bace”, kako kaže, svoj posao obavlja časno i stoički, pa je lako možete sresti i u Železničkom parku i u auto-patroli.

Koje su lepe strane policijskog posla?

Volim da radim na terenu, zato što tada imam komunikaciju s ljudima, pa iako ume biti naporno i stresno, meni je čast kada mogu da pomognem nekom. To me čini sretnom, i zapravo je sva lepota ovog posla upravo u tome – saznanje da si pomogao nekom ko se oslonio na tebe.

Koji je najgori deo tvog posla?

Definitivno nasilje u porodici kog ima sve više i više. Alergična sam na porodično nasilje. Najveći problem tu prave same žrtve koje se, iz straha da ne budu odbačene u društvu, pod izgovorom da će se partner promeniti, ili zbod dece, opet vraćaju u leglo šamara i povreda. To nikako ne mogu da razumem i apelujem na sve žene da ne trpe nasilje, da se obrate Sigurnim kućama, socijalnim službama i naravno policiji. Ako uzmem izjavu od pretučene žene i satima joj pričam o njenoj sigurnosti, o tome šta je dobro za nju, a ona mi onda saopšti da će se iz policijske stanice vratiti kući sa mužem, istim onim kojeg je maločas prijavila, moja uloga postaje minorna i nevidljiva. Zato akcentujem da žena mora reagovati odmah, već nakon prvog udarca i da se nikad ne sme vratiti nasilniku. Često vidim da žena sama sebe okrivi, smatrajući da je ona ta koja je izazvala batine, pravdajući se kako je iste zapravo zaslužila. Upamtite: nijedna žena, šta god uradila, kakvu god grešku počinila, batine nije zaslužila!

S kakvim se predrasudama srećeš kao žena u uniformi, i kako se boriš s njima?

Najčešće kolege žele da me spasu od nekog posla pod izgovorom da sam žensko, ali ja tvrdoglavo kažem da sam isto policijski službenik, da diskriminacija ne sme postojati i latim se posla jednako kao i oni. Zapravo, nije mi strano da se uhvatim u koštac sa “muškim” poslom, jer ja nemam taj stereotip podele. Neretko obavim bolje stvar nego što bi to učinio muškarac. Na ulici se srećem s predrasudama prilikom intervencije, jer muškarci imaju problem kada žena treba da ih legitimiše. Ako je neko bezobrazan, obavezno tražim ličnu kartu pa pišem prijavu. Koleginica sa Klise, jedina žena komandir u Novom Sadu, za mene je žena – zmaj! Način na koji vrši svoju funkciju, zalaže se za kolegu, samo dokazuje da je vreme da predrasude nestanu i da će kriminalci pamtiti baš nas žene!

andrea 2

Ova ljubiteljka životinja, koja je tokom intervjua ustala da nahrani jednog psa lutalicu (koliko često sretnete policajku koja nosi granule u svom autu), budući inspektor, državna reprezentativka u rvanju, pravedna i srčana, tvrdi da bi pravosudje i MUP trebali usko da sarađuju, a svojim kolegama bi uvela obavezne sportske aktivnosti tokom smene, kao i češći odlazak u streljanu. Njen “izduvni ventil” su treninzi i ljudi koje voli. Od skoro se bavi bodi – bildingom, uz pomoć svog fitness trenera Daniele Stamenković i njenog bivšeg supruga Siniše Stamenkovića, koji je spremaju za takmičenje na jesen, na kom se nada pobedi. Andrea je dugo trenirala džudo u klubu “Partizan”, a u rvačkoj reprezentaciji je nizala samo pobede, do povrede zbog koje je bila prinuđena da prestane s treninzima. Ova žena od stava, ne štedeći sebe, dajući svoj maksimum u poslu, tvrdi da je najbitnije čuvati leđa kolegi, a za svog kolegu Nenada Novačića daje “ruku u vatru”. Pamti potresne situacije, izdvajajući dve koje su joj se posebno urezale u memoriju.

Dobili smo poziv od sina koji je tukao majku, inače bolesnu ženu koja je “kost i koža”, prikovana za krevet, a na pitanje zbog čega je to učinio, rekao mi je: “Zato što nije htela da jede.” Kao policajac, moram da se kontrolišem, da budem razumna i tolerantna, ali u sebi “pucam” kada su takve situacije u pitanju. Druga scena je posmatranje žene jednog biznismena koja je bila izrešetana u pucnjavi. Kolega i ja smo je čuvali na intenzivnoj nezi u bolnici, a momenat kada ugledate lepu, mladu ženu, majku maloletne dece, koja vene poput biljke, krvavu od glave do pete, “zakrpljenu”, s ušivenim jezikom i pogođenom glavom, ne može da vas ne obuhvati jeza, koliko god da ste stamena i očvrsla osoba.

Da li nekad zaplačeš?

Nikad.

Da li je bilo situacija kada si morala da potegneš pištolj?

Još nije bilo takvih situacija. Palicu jesam koristila, ali pištolj ne. I ne daj bože da ih bude.

Novi Sad je od “mirne luke” postao Divlji Zapad. U čemu je srž tog problema?

U društvu. Klinci umesto lopte nose mačetu. Posebno mislim da sve datira od klinaca-navijača. Polazište je svakako porodica. Treba edukovati roditelje, čak ih i kazniti, ako je neophodno. Kad čoveka “udarite” po džepu, mnogo drugačije rezonuje stvari. Decu treba gurati u sport. Ne na ulicu.

Kakve su vam nove uniforme?

Malo šljaštimo ali su odlične, lagane i komotne. Ja sam prezadovoljna!

Molim te, i povrh treniranja, obraduj moje čitateljke, imaš li celulit?

Nemam, stvarno naporno treniram, ali evo da ih obradujem da imam po koju striju.

Poruka za Novosađane?

Verujte policiji i oslonite se na nas. Mi smo ipak tu da služimo svom narodu i prvenstveno da im pomognemo.
Zbog pritužbi građana kako patroli treba dugo vremena da izađe na teren po pozivu, Andrea savetuje da svaki građanin mora imati broj telefona svoje ispostave, kako bi procedura išla daleko brže, ako ikada dođete u situaciju da morate pozvati policiju. Ko zna, možda i na vaša vrata pokuca mlada Andrea Silić, uvek s namerom da pomogne.

andrea

Autor: Nikea Vučetić, NsHronika.rs

2 KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here