Biljana Gavrić: Za mene je svaki poslovni uspeh stepenik više i za...

Biljana Gavrić: Za mene je svaki poslovni uspeh stepenik više i za nijansu lakši put do vrha

SHARE

Biljana Gavric (1)Biljanu Gavrić upoznala sam pre par meseci na “novinarskom doručku” koji je organizovanala ispred kompanije “Ninamedia”, u kojoj radi već šest godina. Do tog momenta “poznavala” sam je kao i većina, samo preko malih ekrana, gledajući je kako stiže na sve krajeve Vojvodine, revnosno izveštavajući za TV Prva! Kao novinar, dopisnik, svoj posao je obavljala veoma profesionalno, ne libeći se da ode i na terene koji nisu bili ni malo prijatni, kročeći čak i na poplavljena područja, a sve u cilju prikaza što realnije slike onoga što se zapravo zbiva! Moja sagovornica me je “kupila” svojom neposrednošću, jednostavnošću i iskrenom potrebom da pomogne drugima! Poslednje tri i po godine aktivno se bavi i humanitarnim radom, što je bio i jedan od povoda za naš razgovor. Verujem da će Biljanin primer inspirisati mnoge, da počnu sa novim poglavljem u svom životu i da shvate. da je upravo u davanju, najveća sreća!

Kada si počela sa se baviš humanitarnim radom i šta se desi u čoveku da prelomi i uključi se, umesto da bude samo nemi posmatrač?

Humanitarnim radom počela sam aktivno da se bavim pre tri i po godine, kada sam prvi put otišla na Kosovo. Pre toga, uglavnom sam se odazivala svim humanitarnim akcijama, uključivala kad je trebalo medijski ih podržati i ispratiti, ali, priznajem, nisam sama bila inicijator dok nisam upoznala porodicu Virijević iz Gračanice.
Iako sam nailazila na razne ljude, nekako i danas verujem da svi mi imamo taj osećaj jednih za druge, samo neko treba da ga aktivira. Ne ragujemo svi isto. Neko ima kapacitet, volju, energiju i snagu da pokrene na akciju, ali u tome učestvuju i drugi, i zato ne treba samo isticati ljude koji organizuju humanitarne akcije nego sve one koji im se odazovu i pomognu.

Pre tri i po godine otišla sam prvi put na Kosovo da izveštavam o donaciji nekih mašina koju su Grad Novi Sad i vlada Srbije poklonili ljudima na Kosovu. Tada sam poželela da me odvedu u neko naselje gde žive ljudi koji su raseljeni sa Kosova i Metohije. Odveli su me u tzv. “kontejner naselje”. U jednom od 24 kontejnera koji imaju 12 kvadrata živela je tada porodica Virijević – muž, žena i šestoro dece. Čim sam videla u kakvim uslovima žive poželela sam to da promenim, a prelomni trenutak bio je, kada je Lazar, u to vreme učenik osmog razreda, došao iz škole besan jer je već bio kraj septembra, a on nije imao knjige za osmi razred. Vežbao je matematiku i informatiku u školi jer nije imao računar. Sećam se da sam se pozdravila s njima i samo rekla da ću se vratiti. Čim sam stigla u Novi Sad pitala sam direktora “Ninamedije”, da li mogu da nosim službeni laptop i kući da radim jer želim svoj računar da poklonim jednom školarcu u Gračanici. Nije mi to dozvolio, već je kupio novi laptop za Lazara. Gradonačelnik Novog Sada nije dozvolio da kupim Lazaru knjige, on ih je lično kupio. E, tada sam shvatila da ljudi žele da pomognu i odlučila da organizujem humanitarnu akciju kako bih prikupila pomoć i za ostalih petoro dece, ali i njihove roditelje. Za mesec dana vratila sam se u Gračanicu sa knjigama, laptopom, školskim priborom, odećom, slatkišima, novcem za ogrev… I tako je sve počelo.

Biljana Gavric (2)

Koliko ti je u tome pomogla novinarska karijera, da li si lakše mogla da dođeš do nekih čelnih ljudi,  za koje si smatrala da bi mogli da pomognu?

Mnogo. Kad se baviš informativnim novinarstvom ne znači to samo izveštavanje, da ne kažem “plasiranje” informacija, na šta se ono danas, nažalost uglavnom svodi. U svakom gradu, na svakom terenu trudila sam se da imam ljudsku stranu priče, kako mi novinari kažemo “human example”. Ti ljudi vodili su me do nekih drugih ljudi i tako sam stizala do onih najugroženijih, kojima je potrebna pomoć. Ostavljala sam svoj telefon gde god sam se zadesila. I kad me pozovu odlazili smo da ih snimamo i uz odobrenje mojih urednika, ali i pomoći kolega iz drugih medija informisali smo javnost o teškim uslovima života i problemima sa kojima se pojedini ljudi suočavaju.

Kada si novinar onda lakše dolaziš do ljudi koji se bave politikom, sportom, estradom… Posao je takav da svakodnevno komuniciraš i radiš s njima. Ja sam radila kao novinar 16 godina. Ako nečim mogu da se pohvalim onda su to ljudi koje sam upoznala i prijatelji koje sam stekla kroz posao kojim sam se bavila. Manje više, svi su me podržali u nameri da pomognem drugima.

Biljana Gavric (3)

Da li su danas ljudi spremni da se odazovu kada je u pitanju pomoć najugroženijem stanovništvu i kakva si iskustva imala do sada?

Mnogo je ljudi koji su spremni da pomognu. Nažalost, tempo života koji vodimo izuzetno je težak i tera nas da se otuđimo i ne razmišljamo mnogo o drugima, kad imamo svojih problema i muka. Zato je dobro što se sve više nas bavi humanitarnim radom i zbog toga je svima nama neophodna medijska podrška, kako bi oni koji žele da pomognu mogli da čuju i vide za koga to čine.

Mnogo je, nažalost, bilo i zloupotreba kada su u pitanju humanitarne akcije. To je kod ljudi stvorilo gnev da ono što odvajaju, kako bi pomogli ugroženima zapravo završava u nečijim džepovima. Ipak, i te kako je više humanitaraca koji materijalnu i novčanu pomoć prosleđuju upravo ljudima kojima je najpotrebnija. Ne treba ih poistovećivati sa onima koji su tuđu nesreću iskoristili i zloupotrebili i odustajati od namere da, ako možemo, pomognemo. Zato se i sama trudim da budem vrlo transparentna u tome što radim.

Moja iskustva su sjajna i svaki put se iznova oduševim i dobijem volju da činim to i dalje, kada vidim koliko se mojih kolega uključilo, a ljudi odazvalo svakoj akciji koju sam organizovala.

Biljana Gavric (4)Većina ljudi te poznaje sa malih ekrana, ti si bila zaštitno lice TV Prva za izveštaje iz Vojvodine. Kako sada gledaš na taj period?

To je najlepši i u isto vreme najteži period mog života. Poslednjih pet i po godina radila sam uporedo dva posla. Bila sam novinar/dopisnik Prve televizije za Vojvodinu, a u “Ninamediji” na načelu Sektora produkcije. Nije bilo lako raditi svaki dan po ceo dan, bez subote, nedelje, praznika, a ponekad i sna. To što sam proživela u prethodnih pet godina neko možda ne doživi za ceo radni vek. Iskustvo koje sam stekla i ljudi koje sam upoznala nemaju cenu i na tome sam jako zahvalna. Pre četiri meseca oprostila sam se od novinarstva. Ostala sam u svojoj matičnoj firmi – “Ninamediji” i dobila šansu da se oprobam u nekim drugim, za mene, potpuno novim poslovima. Sada, kao đak prvak, učim i radim, stičem nova znanja i veštine i vrlo entuzijastično prihvatam svaki novi zadatak s ciljem da ga uradim najbolje što mogu.

Biljana Gavric (5)

Da li si ispunila svoje ambicije na polju karijere i da li postoji nešto što bi volela da ostvariš a još uvek ti se nije ukazala prilika?

Smatram da je čovek bez ambicija prazan i uprvo nas one pokreću da radimo, stvaramo i budemo bolji. Neko će reći da sam sa svojih trideset godina postigla mnogo. Za mene je, međutim, svaki poslovni uspeh jedan stepenik više i za nijansu lakši put do vrha. Ali, daleko je cilj. Svaki naučen i uspešno završen posao meni je vetar u leđa za novi poduhvat. Da dan traje 30 sati ne bi mi bilo dovoljno za ono što želim da postignem i to je moj najveći problem. Sreća, ambicije me nikada do sada nisu “sagorele” u želji da nešto uradim. Godine nam donose iskustvo i znanje, a to je ono što jača samopouzdanje. Sve to su preduslovi da radimo bolje i kvalitetnije i zato ne stavljam tačku. Nastavljam da učim i radim, kako na sebi, tako i u poslu kojim se bavim.

Biljana Gavric (6)Kakvi su ti planovi u narednom periodu?

Želim još mnogo toga da uradim. Ponosim se produkcijom koju vodim i hoću da pokažem njen kvalitet kroz projekte koje realizujemo. S druge strane, ne želim da zapostavim humanitarni rad i osim akcija koje organizujem za ljude sa Kosova i Metohije, sledeća će biti posvećana onima koji tek dolaze na ovaj svet i koji će nas sve sutra naslediti. Moja firma “Ninamedia” uskoro će obradovati novosadsko porodilište “Betanija” novoizgrađenom apotekom, a meni je to bio samo podstrek da se angažujem još više za ustanovu koja sa tako malo tehničkih i kadrovskih kapaciteta vrlo uspešno godišnje u život isprati više od 6500 novorođenih beba. Akcija će biti posvećena kupovini nove sonde i ultrazvučnog aparata.

Šta tebi predstavlja Novi Sad i šta najviše voliš u njemu?

Rođena sam u Bačkoj Palanci. Moj grad je moja mirna luka, tamo mi je porodica i tamo uvek rado odlazim da napunim baterije. U Novi Sad sam, kao i većina, došla kada sam upisala fakultet. Sećam se da sam i tada, pre 12 godina, znala da ovde želim da živim i do danas nisam promenila mišljenje. Često kažem da je Novi Sad grad po meri čoveka. Jednostavno, ovaj grad mi nikad nije ništa uskratio. Dao mi je sve ono što sam želela da imam u mestu gde živim – reku, Tvrđavu, Kej, pozorište, bioskop, bazen, Exit, koncerte… Najviše mi je dao prijatelja i zato ga toliko volim.

Autor: Bojana Šević
Foto: Privatna arhiva

1 KOMENTAR

OSTAVI KOMENTAR