Početna Intervju dana Bosiljka Vasilić: Štrand je naša mala oaza mira

Bosiljka Vasilić: Štrand je naša mala oaza mira

Kao omaž jednoj od glavnih znamenitosti našeg grada, a u okviru “Štrand Summer Festa” koji se održava do 8. septembra na platou ispod Mosta slobode, narednih nedelja razgovaraćemo sa najvećim zaljubljenicima u Dunav i novosadsku plažu, takozvanim “štrandarošima”, te vam prenositi njihove impresije, sećanja, priče i emotivne razloge koji su ih za života vezali za ovo parče dunavskog toka.

Samo nekoliko dana pred početak “Exita”, kada je festivalska euforija već bila gotovo opipljiva, a dobro raspoloženje sugrađana se poput kakve zaraze razlivalo duž glavne gradske plaže pripremljene da privremeno postane svet u malom, sreli smo se sa gospođom Bosiljkom Vasilić, dugogodišnjim štrandarošom, kako bi iz prve ruke čuli koliko se ovo omiljeno kupališe Novosađana promenilo tokom godina i decenija koje su za nama, kako je nekadašnja omladina provodila lenje letnje dane na obalama Dunava, i kako izgleda kada su tri generacije jedne porodice pravi zaljubljenici u Štrand. Iz redova koji slede čućete i koju reč o nekadašnjoj modi, ondašnjim ljubavima, zamerkama i apelima, i kako ni sve lepote Njujorka ne mogu da zamene leto provedeno u smehu, kupanju i sreći na ovoj obali novosadskog mora.

Koliko dugo ste štrandaroš, i kada se kod vas rodila ljubav prema Dunavu i Štrandu?

Ja sam od detinjstva ovde. Otac me je kao malu dovodio, jer mama nije Novosađanka i ona nikada nije bila neka plivačica. Sa svega pet, šest godina sam počela da dolazim sa njim, i tako posle ceo život. Tu sam odrasla, isto kao i moja deca posle, a sada i moji unuci koji inače žive u Njujorku, ali svako leto, sve do septembra, budu ovde. I oni, kao i njihova baka, vole Štrand i vole da se kupaju. I moja snaja ume da dođe isto iz Amerike i da bude ovde celo leto, svima im je lepo na Štrandu. Prošle godine kada je bila ona manifestacija “Leto na Štrandu” svi smo bili u novinama, i ja sa decom, i moj sin, snaja, ma svi.

Koliko se promenio Štrand u odnosu na prva leta koja ste na njemu provodili?

Vidite, mnogo se promenio. Ono što je bilo nekad, što ja pamtim, nema veze sa ovim sada. Nekada je bio tih, miran, mogla su se čuti deca ali nije bilo kafića na svakom ćošku. Mislim da su ta deca bila bolje vaspitana od ove danas. To psovanje, vriska, ma haos. Dole na obalu ne možeš ni da siđaš je svi na pesku šutaju loptu, a u vodi skaču jer igraju picigen. Ja se na primer bojim da decu povedem dole. Oni spasioci što su tu nisu i redari, i nih to ne interesuje. To je, kako bih rekla, smena generacija. Drugo je vreme sad, ovoj deci danas Štrand nije ono što je nama nekada bio, ali i što je danas – mesto za opuštanje, mesto gde sedimo, uživamo, već su im samo važni kafići, muzika. Oni Štrand ne doživljavaju kao plažu već kao mesto za izlet, pa su jako opušteni. Međutim, ove godine je bilo znatno manje maturanata koji tu inače dolaze da se opijaju i da slave. U vreme moje mladosti na Štrandu je bilo mnogo mirnije.

Kako su izgledali dani na Štrandu u vreme vaše mladosti?

Prvo, mi uopšte nismo sedeli ovde gore, gde je sada trava, već se sve odvijalo dole na plaži. Drugo, ja ne pamtim da su temperature bile tako visoke kao sad, da si morao ići u vodu. Sećam se da kada je bilo 30 stepeni mislili smo da je jako toplo. Nekad su se umesto bova u vodi nalazili balvani koji su bili vezani jedni za druge, zatim splav, pa onda i globus koji se nalazio tu u vodi, a koji je bio napravljen od metala. On je imao jedan obruč oko sebe za koji  si mogao da se uhvatiš. Tako smo mi onda malo plivali, pa se tu odmarali, i nastavljali dalje nizvodno. To je bio neki program. Picigen je ponekad samo neko igrao, ali nije bilo masovno kao sada. Drugo je to vreme bilo. Sećam se da je i Balašević dolazio i svirao gitaru, pevao. Onda su se drugačije družili ljudi. Nije bilo kafića, sedelo se ispod drveta ili na plaži. Tu se zabavljalo, šalilo. Nije se pilo, donosili smo vodu od kuće. Bio je samo taj veliki restoran koji je izgoreo, ali tu nije bilo dece, bili su samo odrasli ljudi koji su sedeli i kartali se. Negde sam pročitala da je ponekad tu bilo i ciganske muzike čak, ali se ja tog restorana sećam maglovito samo. Nije bilo ovoliko kabina već samo jedan red, tu su se nalazile i kabinerke, a jedne moje drugarice tata je bio gradonačelnik i oni su imali na drugom delu Štranda drugačije kabine, kao neke kućice sa terasom, luksuzne. Znam da smo tu sedeli, terasa je bila sa stolovima i stolicama. Tada sam išla u osnovnu školu. Interesantno je da se Bećarac mnogo više koristio nekad, nisu svi dolazili na Štrand. Tada nije bilo tih bunara, bilo je sve povezano, i bila su tu ogromna brda peska pripremljena za gradnju Limana. To je bilo fantastično. Tamo sam se kupala kad tata nije mogao da me dovede ovde. Međutim to je vremenom postalo zapušteno, divlje, sad se koristi samo onaj mali deo kao pseća plaža. I mene baš zanima da li Grad razmišlja o novoj plaži, nekom proširenju na primer. Jer kad su vreli dani ovde ljudi jedni na drugima sede. A gde da idu ljudi kao mi, bazeni su za omladinu, nije to za nas. Ja ne volim ni da se kupam čak. A ni decu tamo ne vodim jer smatram da je bezbedniji Dunav nego to. Ipak je Šrand, bez obzira na sve što nam se sviđa ili ne sviđa, naša mala oaza mira.

Šta vidite kao najveći problem našeg kupališta i šta smatrate da je nužno promeniti?

Prvo, to je pesak. Unuk mi se pre par dana isekao kada je išao sa mojim sinom tamo desno, ispod mosta. Taj šut od gradnje mosta gde ima i metala i kamena nikada nije očišćen sasvim. Kada jako opadne nivo vode onda se sve to vidi, a nikada niko nije došao da to očisti. Pored toga, sama plaža se redovno ranije prosejavala, čistila, nasipao se novi pesak, a sada je to haos. Kada siđete dole samo vidite opuške i čepove od flaša. Iako Gradsko zelenilo ima mašine za prosejavanje to se ne koristi. Onda, vidite ove daske koje treba da vode do vode dole, sve su izlomljene, trule. To je opasno za decu, mogu da zapnu i padnu. Ja sad ne znam pošto uvek idem obuvena, ali možda se možeš i ubosti ako ideš bos. Tu su takođe i toaleti koji se osećaju i ne čiste dovoljno često. Hoću da kažem da Štrand kao Štrand mi zaista volimo i redovno tu dolazimo ali je odsustvo održavanja ove plaže evidentnoa. Ono što je suština jeste da bi taj neko ko je direktor Štranda morao biti prisutan ovde, a ne oseća se da je iko prisutan.

Naš najveći festival “Exit” počinje za svega nekoliko dana. Da li vam smetaju ‘egzitaši’, budući da im je kamp postavljen na jednom delu obale Štranda?

Ne, ne smetaju oni nama. Ono što nam ne godi je buka, jer ona tih dana dolazi sa svih strana. Nije mi jasno zašto je kamp postavljen ovde jer je “Exit” sa preke strane, ali dobro. Inače onako, bude sve šareno, drugačije, bude puno stranaca, neki pitaju nešto, komuniciramo. Ne prave nikakve probleme, svi su kultivisani, nisu bahati. Znaju da se ponašaju, da pitaju, uklope se uvek.

U koje vam je doba dana i godine na Dunavu najlepše?

Ja već u septembru odem u Njujork, a vratim se u decembru. Tako da me tada nema na Štrandu. Posle toga, umem da odem da prošetam kad god je lep dan. Inače, mi kad dođemo budemo tu ceo dan. Dođem sa decom, ne previše rano, oko 11, i onda ostanemo do šest, sedam sati. Njih ne volim da puštam u vodu same, i znaju da ne smeju. Tako onda na sat, sat i po odemo da se okupaju, pa kad se vratimo oni se presvuku i odu da se igraju, na sladoled, nađu već zanimaciju jer su svakog leta tu i znaju i gde je šta i kako treba da se ponašaju.

Koliko ste prijatelja tokom života stekli među štrandarošima?

Mnogo ljudi znam odavde. Ne poznajemo se zapravo ali se jedni drugima javimo kada se i negde drugde sretnemo. Ima tu i iz moje generacije, i ljudi iz generacije moje dece, a neki put se sretnemo i prepoznamo. Baš mi je jedna doktorica nedavno rekla, a srele smo se u gradu gde sam naravno bila obučena: “Ju, ja vas znam samo u kupaćem kostimu”. Baš sam se nasmejala. Mislim uglavnom su ljudi ovde prijateljski nastrojeni.

Koliko se za sve to vreme promenila letnja moda? Kakvi su se kupaći kostimi nekada šetali Štrandom?

Vidite, ja kad sam stasala za to da gledam kupaće kostime tada se već nosio bikini. Poznate novosadske devojke, iz tog vremena, nosile su bikinije sa tufnicama i obavezno su imale i lepe frizure, dok su žene nosile jednodelne. Kada sam imala 13, 14 godina dobila sam prvi kupaći, ali u to vreme nije bilo da se kupi to, već ste morali da ga šijete. Nije bilo konfekcije i toga svega, već samo krojačice. Oni koji su imali veze sa inostranstvom su bili među retkima koji su nosili kupovne kupaće. Ja se sećam da sam imala recimo 18 godina kada sam prvi put išla u Italiju i kupila kupaći kostim. Znam se da je donji deo bio do struka i da je imao teget kaiš sa nečim belim, a godnji deo je bio blago sečen, kao ovaj moj sada. Sada je to druga priča, sve je dostupno na svakom ćošku. A sećam se i nekih gospođa sa Štranda, bile su to tri sestre, tu su sedele na pesku, i one su nosile kupaće koje je pravila modistkinja. Ti su kostimi bili strogo strukirani, a na grudim upertlani i tesni. To smo mi gledali, upadalo nam je u oči jer je bilo drugačije.

Kako su izgledale ljubavi započete na Štrandu?

E, pa to je bilo interesantno. Tako, kada ti se dopadne neko na Štrandu, onda se dogovorite da se vidite na Štrafti ili tako nešto. I onda sutradan samo uočimo dvoje kako idu i drže se za ruku. Sećam se nekih ljubavi iz vremena kada sam pohađala Gimnaziju. Na Štrand se dolazilo da se to demonstrira. Tu su svi više voleli da se viđaju jer se u kupaćim kostimima videlo sasvim kako ko izgleda. Ovako kada se obučete bilo je sve skroz drugačije. Bilo je tih ljubavi. I plivalo se do tog globusa, i ležalo se na tom splavu, sunčalo, i tako. Mi smo i preplivavali na Ribarsko ostrvo čak  gde je bilo restorana pa bi ponekad ostali da jedemo ribu. A neki put kad je bio nizak vodostaj mogli smo i da prepešačimo do tamo.

Program manifestacije možete pratiti na zvaničnom sajtu www.color.rs/strandsummerfest ili na Fejsbuk stranici – Štrand Summer Fest.

Autor: Marija Milošević

Foto: Razglednice sa Štranda/Marija Milošević

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here