Početna Intervju dana Darko Dozet: Mislim da sam svojim fotografijama doprineo da svet i društvo...

Darko Dozet: Mislim da sam svojim fotografijama doprineo da svet i društvo bar za “gram” budu bolji

D.D1

Baviti se fotografijom kao umetnik, ali, istovremeno i fotoreporter, naizgled nije nesvakidašnje, ali biti uspešan na oba polja, i te kako je veliki podvig! Darko Dozet uspeo je da spoji profesionalno i umetničko viđenje kroz svoj objektiv i izgradi prepoznatljiv autorski pečat. U prilog tome govore mnogobrojne izložbe u Srbiji i inostranstvu, a jedno od skorašnjih priznanja za svoj rad svakako je prva nagrada na jubilarnom 20. međunarodnom festivalu reportaže INTERFER, gde mu je uručena “Zlatna Nika” u kategoriji foto reportaže, oktobra, prošle godine. Član je Udruženja novinara Srbije, osnivač i predsednik Foto asocijacije Vojvodine a od 2007. godine radi za kompaniju “Novosti”. Biografija mog sagovornika je zaista živopisna, i nadam se da će vam priča koja sledi, približiti, makar delić onoga što je obeležilo Darkov dosadašnji opus.

Kako si se zainteresovao za fotografiju i šta je uticalo na tebe da se odlučiš za ovaj poziv?

Devedesete nam je u osnovnoj školi nastavnik biologije, Milan Spasojević, umesto da predaje svoj predmet pokrenuo priču ko bi šta od nas voleo da bude, kako bi nas usmerio i pripremio za prijemne ispite za srednju školu koji su nam uskoro sledili.
Tih dana vladala je velika fudbalska groznica, u Beogradu su se igrala dva velika meča “Partizan” – “Inter” i “Crvena zvezda” – “Roma”, kada je došao red na mene da odgovorim, izletelo mi je da bih voleo da budem fotoreporter, kako bi događaje mogao da gledam sedeći odmah uz aut liniju. Tada nisam ni slutio da će tako biti svih narednih godina i evo, već dve decenije.

D.D

Konkurencija u tvom poslu zaista je velika, pa ipak, ti si uspeo da izgradiš prepoznatljivo ime. Da li se sećaš koja fotografija ti je donela prvi ozbiljniji posao?

Emitovao sam u “etar” više od 100.000 fotografija, teško je izdvojiti neku koja me je lansirala, bilo ih je mnogo. Sećam se prve, fotografisao sam privatno svog komšiju državnog reprezentativca Petra Sibinkića u veslanju, kako se priprema za Olimpijske igre u Atlanti. Krajem 1998. godine zaposlio sam se u nacionalnoj novinskoj agenciji Tanjug i otkrio čari agencijske fotografije. Posredstvom Tanjugovog tikera imao sam u vidu to šta rade i kako fotografišu fotoreporteri “Rojtersa”, “Asošijeted presa” i drugi slavnih agencija, a poznato je da oni zapošljavaju samo najbolje! Mnogo se iz tog pažljivog gledanja može naučiti! Kada su me marta 1999. godine pozvali iz tih agencija, bio sam šokiran, kao što bi se osećala neka tinejdžerka da je nazove Novak Đoković i da joj izjavi ljubav ili pak da se nekoj dami telefonom i iznenada, Zdravko Čolić obrati biranim rečima. Mislim da je u mom slučaju ime izgrađeno kontinuiranim radom koji svakodnevno traje od 12 do 16 sati, a kada ima potrebe, moje kolege i ja, skoro da i ne spavamo.

Ko ti je bio uzor?

Kada sam počinjao nije bilo interneta, samo knjige do kojih je bilo teško doći jer su koštale stotinak maraka i francuski magazin “Foto” koji ništa nismo razumeli, ali smo ga skupo plaćali da bi uživali u fotografijama, a plate su u Jugoslaviji tada bile svega nekoliko maraka i to ukoliko se brzo zameni valuta. Na poziv Jaroslava Papa, urednika fotografije novosadskog “Dnevnika”, obreo sam se u tom listu, spoznao većinu veština od majstora kakvi su pomenuti Pap, Branko Lučić, Dragutin Savić, Goran Mulić, te naših pokojnih velikana, Gavrila Grujića, Jovana Vajdla, Stevana Lazukića i čitave plejade reportera “Dnevnika” i “Mađarso-a”. Kada upoznate sve te ljude shvatite da nema potrebe da dodatne uzore tražite u svetu!

rusija

Iza sebe imaš veliki umetnički opus koji je osvedočen mnogobrojnim izložbama. Da li možeš da izdvojiš neku koja ti je posebno draga?

Jedna od najdražih je fotografija “Zlatne ruke” koja je nastala na svetskom prvenstvu u košarci u Atini 1998. godine, momenat kada je sudija odsvirao kraj, kada smo sa drugim timom, možda čak i trećim, postali prvaci sveta! Takođe, tu su serije fotografija sa Kosova i Metohije, serija fotografija srpskih svetinja u Rumuniji. Fotografije NATO agresije na naš grad…

Dugi niz godina radiš kao fotoreporter, šta smatraš svojim najvećim uspehom?

Najvećim uspehom smatram to što trajem dve decenije, što smo preko leđa pregurali mnoge stvari i mnoge izazove savladali, najteže je trajati i u kontinuitetu postizati velike rezultate! Uspehom, osim nekoliko priznanja, smatram i više od 50 izložba održanih u Srbiji, Rusiji, Belorusiji, Kanadi Rumuniji… Mislim da sam svojim fotografijama doprineo da svet i društvo bar za “gram” budu bolji.

sankt peterburg

Kako uspevaš da zabeležiš “pravi trenutak” na fotografiji? Šta je presudno?

Da bi se zabeležio pravi trenutak potrebno je da sebe dovedete u poziciju za mogući nastanak fotografije, da probate da predvidite dešavanja i predupredite reakcije. Zatim, neophodno je da napregnete sva svoja čula i da vam mozak radi 300 na sat, da procesuira sve informacije i opažanja i proba da prilagodi vašu reakciju. Nekome ko nije u ovom poslu to deluje trivijalno, ali ta koncentracija i “mozganje” iscrpi i preznoji čoveka više od nekih fizičkih poslova.

Da li od ovog posla može da se živi u Srbiji?

Od fotoreporterskog posla može samo da se preživljava i to isključivo ako ste vrhunski i ako radite od 12 do 16 sati dnevno.
Terenski život je skup, oprema je preskupa, čak i ako nešto zaradimo potrošimo to na neku fotografsku “igračku” da bismo i dalje mogli da budemo “top” i da bi radili ono što volimo, a u skladu sa svetskim standardima!

foto radivoj hadzic

Kako komentarišeš da famozni predlog zakona o autorskim pravima ipak nije izglasan, da li je na to uticao pritisak javnosti?

Svako ko se potrudo da pročita zakon i komentar zakona shvatio je, bilo da je pravnik ili običan građanin, da se radi o nonsensu. Na žalost, živimo do maksimuma ubrzanim životima i dosta smo kao društvo površni. Svugde u svetu postoje lobiji, pa i kod nas, to je po nekom automatizmu prošlo nadležna tela jer se niko nije udubljivao u problematiku, zabavili se ljudi ekonomijom i nekim drugim temama koje su se njima činile značajnijim. Brzom i taktičnom reakcijom struke i svih relevantnih udruženja, poslanici su shvatili da tome treba da posvete više pažnje. Shvatili su da mi nismo ljudi koji galame jer nam je galama posao, već da samo želimo da odbranimo ono od čega živimo. Drago mi je da smo uspeli, da su poslanici pokazali zavidnu hrabrost i suprotstavili se ovom predlogu te da su time pokazali, da vlasnici medija nisu jači od države i zakona!

Šta tebi predstavlja Novi Sad i šta je najlepše u njemu a ti si to video kroz prizmu svog objektiva?

Ispijanje kafe u baštama Zmaj Jovine ulice s prvim danima proleća, miris lipe kad joj dođe vreme, Dunav, Kej, Tvrđava i prelepa Fruška gora koju smo potpuno zapostavili i na koju na žalost idemo samo kada nam to kardiolog prepiše.

Autor: Bojana Šević
Foto: Privatna arhiva; Radivoj Hadžić

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here