Vera u ono što radiš je put do ostvarenja svog cilja, kaže naša sagovornica Dragana Okanović, jedna od osnivača centra koji se bavi poslovnom psihologijom. Dragana je master psiholog, trenutno na doktorskim studijama. Kroz razne radionice koje su u sklopu Tim centra, napravljene sa ciljem da razvijaju one koji su deo nje, a kroz rad sa polaznicima stručni kadar se isto tako razvija i unapređuje sebe, što je i ideal ovog tima, objašnjava ona. Ove godine centar slavi deset godina, što je i bio povod da Draganu pitamo da li je za ovaj vremenski period ispunjena misija sa kojom je tim, od četvoro među prvima ljudi, započeo novu ideju, sa drugačijim pogledom na rad psihologa.
Koja je bila vaša ideja kada ste počinjali sa radom?
Osnovna ideja koja nas je vodila kada smo osnivali TIM Centar, tada pod nazivom Agencija TIM, je bila da radimo ono što volimo, u šta jako verujemo i da na taj način pomažemo drugima. Ideja nam je bila, i još uvek jeste, da pružamo znanja i veštine iz domena primenjene psihologije i da na taj način pomažemo kako pojedincima, tako i kompanijama u rešavanju problema. Pored toga, želimo da se i na ovaj način promoviše naša struka u jednom pozitivnom svetlu, jer kod nas, na žalost, još uvek važi ono mišljenje: „Ako ideš kod psihologa, sa tobom nešto ozbiljno nije u redu..“ što je svakako daleko od istine.
Šta vam je bitno u radu sa ljudima koji pohađaju radionice?
Usluge koje pružamo su raznovrsne, od onih koje su namenjene kompanijama i spadaju u domen ljudskih resursa, do usluga koje su namenjene građanima kao što su psihoterapija, treninzi koji su usmereni na lični razvoj i drugi. Bez obzira koja ciljna grupa je u pitanju ili usluga, nama je jako važno da svima postupamo posvećeno, što je jedna od naših kompanijskih vrednosti, i da u potpunosti odgovorimo potrebama naših korisnika. Ne praktikujemo gotova rešenja, već se trudimo da svakome pristupimo na individualan način i da pronađemo ono što je najbolje za tu osobu, kompaniju. Izuzetno nam je važno da naši korisnici budu zadovoljni, da im koristi to što dobiju od nas, a veliki broj onih koji se ponovo jave jesu najlepša potvrda za to.
Kada ste osnovali centar, znajući da ste prvi u Novom Sadu koji su počeli da primenjuju psihologiju na sasvim drugačiji način nego što je bila primenjena tada kod nas, da li ste mislili da će te postići uspeh?
Jako smo verovali u ideju i samim tim smo verovali i uspeh. Naravno, bili smo svesni realnog rizika i nikada ga nismo odbacivali, ali smo se potrudili da te rizike minimiziramo, koliko je to bilo moguće, i da se pouzdamo u posvećen i iskren rad. Budući da smo svi tada bili prilično mladi i da smo se uhvatili u koštac sa ozbiljnim stvarima, ljudima sa strane je delovalo kao mlado-ludo-hrabro. Interesantno je da smo konkurisali za dobijanje sredstava za mlade, za pokretanje sopstvenog biznisa i da smo odbijeni, jer smo procenjeni kao neprofitabilni. Ove godine, slavimo desetogodišnjicu rada i postojanja.
Suprug Vam je iz iste struke, da li uspevate da profesiju odvojite od privatnog života?
Da, i mislim da je to jako važno. Svakako da smo oboje posvećeni poslu i da priča o poslu možda zauzima više vremena u odnosu na situaciju kada su supružnici različite struke, ali smo jako svesni važnosti očuvanja privatnog života. Za sada, a nadam se da će tako biti i u buduće, psihologija nam je samo koristila i pomagala. Puno naših prijatelja je takođe iste struke i jako lepo funkcionišemo, pa se često šalimo na račun toga kako smo svi iz „iste bašte“.
Majka ste četvorogodišnjeg dečaka, koliko stečeno znanje koristite u njegovom vaspitanju?
Roditeljstvo je za mene najlepša i najizazovnija uloga. Puno naučenih stvari primenjujemo u vaspitanju i vidimo da „radi u praksi“, a za ono što ne znamo, pitamo onoga ko zna (kaže uz osmeh). Naravno da je mama prvenstveno mama, pa sve ostalo, ali mislim da je roditeljstvo takođe jedna od veština koja se može razvijati. Odlično je kada ljudi žele da rade na tome i nama se sve više javljaju roditelji koji bi želeli da nauče kako da postave granice, reaguju u situaciju besa kod dece, razgovaraju sa tinejdžerom i slično.
Šta Vas još ispunjava pored posla?
Pored porodice i posla, imam puno želja i interesovanja. Obožavam da čitam i večernji rituali su čitanje priča sinu pred spavanje, a onda, uz malo svetlo za čitanje, čitam odabranu knjigu dok ne zaspim. Uživam u putovanjima, posebno od kada putujemo u proširenom izdanju, svako putovanje doživljavam kao razvojno za našu porodicu. Nisam sportski tip, ali mi je joga prirasla srcu. I na kraju, ali ne i najmanje važno, tu su koncerti i svirke, pozorište, biosokop i razna dešavanja.
Koliko je odlučnost i vera u ono što radimo bitno u ostvarivanju svog cilja?
Mislim da su to važni preduslovi, ali da je pored vere i odlučnosti izuzetno važan i posvećen, uporan rad, kao i spremnost na stalno usavršavanje i unapređenje. U današnjem okruženju gde se stvari brzo menjaju važno je da se i mi menjamo, učimo i razvijamo i na taj način unapređujemo lične kapacitete i potencijale. Postoji izreka koja kaže: „Ako uvek budeš radio ono što si i do sada radio, uvek ćeš dobijati ono što si i do sada dobijao.“ Za mene je posebno važno da ono što radim bude u skladu sa ličnim vrednostima i da čvrsto stojim iza svega što uradim.
Koji životni cilj ste sebi postavili?
Teško pitanje za kraj (osmeh). Za mene je jako važna ravnoteža na svim životnim poljima i usklađenost svih bitnih stvari i ka tome težim. Živeti ispunjeno, aktivno, svesno i prisutno, i biti zadovoljan onim što jesi.
Autor: Ljiljana Kozarev, NsHronika.rs
