Početna Intervju dana Edvard Edi Rađenović: Kramp je danas sve ono što je hip-hop nekada...

Edvard Edi Rađenović: Kramp je danas sve ono što je hip-hop nekada bio

12107899_1660568140821355_1666058285342919120_n

Edvard Rađenović jedan je od utemeljivača novosadske hip-hop scene, osnivač prve škole krampa u Novom Sadu i idol mnogim klincima koji se gledajući njega nadaju da hop možda i za njih može biti više od usputne stanice i hobija. Čovek koji već 25 godina živi san svakog istinskog vernika u bauns i bit, smatra da to može biti poziv za života ukoliko se ulaže u sebe i talenat, a na godišnji kaže nikada ne ide jer mu ne treba odmor od plesa. Činjenice da je prve korake naučio kako bi impresionirao simpatiju sa smeškom se seća, a iza ljubavi prema hip-hopu koji je, kako ističe, rokenrol modernog doba, leži čitava filozofija. Nedavno pokrenutim projektom “Stylez & Flavaz” nastoji da Novosađane zarazi novim uličnim stilovima i ukusima, a entuzijazma ni ideja mu ne nedostaje. Ako se do sada niste sreli i upoznali, što je malo verovatno, evo prilike – ovo je Edi.

Kada je i kako hip-hop postao deo tvog sveta i neizostavni deo tebe?

Za sam ples sam se zainteresovao recimo ’87. kada je izašao film “Dirty dancing”. Tada mi se dogodila prva ljubav i želeo sam da naučim neke plesne pokrete kako bi je impresionirao, jer je ona kao znala da đuska a ja nisam imao pojma, a ‘89. godine sam počeo da se bavim baš hip-hopom. Jedan dečko iz ekipe sa kojom sam u to vreme vozio skejt znao je da pleše hop pa sam preko njega ušao u celu priču i počeo da treniram. Erkić Dragan mi je bio prvi trener, i najčešće smo se nalazili kod mene ili njega i skidali korake sa MTV-a. Tako je to tada izgledalo i tako je krenulo. Međutim, tada je hip-hop za mene bio samo ples, nije me zanimala ta cela kultura koja praktično nosi sa sobom posebne načine razmišljanja o životu, jednakosti i ljudima drugih boja i drugih rasa. Tek par godina kasnije sam se zainteresovao i za taj segment.

12120139_1660568497487986_2533836593306442294_o

Zašto kažu da hip-hop nije samo ples već i način života?

Generalno, ja vidim sebe kao nekog ko je slobodan, a taj osećaj i stanje svesti mi pruža upravo hip-hop. Činjenica da su sve nacije i kulture sveta učestvovale u njegovom stvaranju, proizvela je filozofiju življenja i tolerancije koja se meni dopala i u kojoj sam se prepoznao. A jedan čovek je samo sve te kombinacije folklornih plesova različitih zemalja uobličio i zaokružio u jednu misao postavljajući je na temelje 5 stubaca kao 5 elemenata – DJing, MCing, grafiti i crtanje, bbojing koji je nama poznat kao brejkdens i znanje o drugim ljudima, kulturama, različitosti, povezano kreativnošću koja praktično dolazi iz slobodnog uma.

Kada si shvatio da je to tvoj poziv?

Jako rano. Ja sam u plesu i muzici, koja je nosila posebnu energiju i snagu u sebi, najpre našao spas od onoga od čega sam tada želeo da pobegnem. Baš u to vreme u Novom Sadu se otvorila diskoteka „Paradiso“, pa sam non stop bio tamo i đuskao na zvučniku, što je dovelo do toga da me veliki broj ljudi spazi, a klinci iz komšiluka počnu da me cimju da im držim privatne časove. Mislim da sam sa tim počeo već ’91, i to sam čas naplaćivao dve i po marke, a samo jedna je bila pravo bogatstvo. Posle sam uvek sa nekom ekipom pravio koreografije i osmišljavao nastupe, da bi ’94. ili ’95. prvi put počeo da radim u plesnoj školi. I iako smo mi devedesetih godini bili uskraćeni praktično za sve, pa je i taj razvoj hip-hopa kasnio kod nas, ja sada vidim, sa ove distance, da sam ipak uvek išao u korak sa vremenom i nalazio načine kako da napredujem i da se razvijam.

12095190_1660569074154595_5957126720898977387_o

Zašto misliš da je tvoj posao trenera i koreografa važan?

Kao što sam ja u hopu našao spas i beg od neke porodične situacije, tako i danas ima dece koja traže isto. Baveći se ovim poslom shvatio sam da sam često neko novi u nihovim životima na koga žele da se ugledaju, a možda čak i da se oslone. Nekad sam nekome brat koji mu fali, a nekad mama ili očinska figura koja im nedostaje. Mene je život spontano doveo tu iako nikada nisam mislio da ću se ovim baviti zauvek. Bilo mi je lepo dok igram, i bilo mi je lepo sa ljudima sa kojima sam radio. Jedna velika istina je da je čovek zadovoljan samo onda kada iz ljubavi stvara, i kada se oseća korisnim. A ovaj posao je za mene spoj toga. Sam ples sa druge strane, pored toga što razvija kreativnost, pozitivno razmišljanje, prijateljstva, zahteva veliki fizički napor kao i koncentraciju što podstiče rad i mišića ali i moždanih vijuga. Mislim, na osnovu svog iskustva i kao trenera i kao plesača, da je jako važan za mentalni razvoj osobe.

Najveća profesionalna dostignuća i najveća satisfakcija?

Ja sebe ne gledam kao profesionalno ostvarenu osobu jer mislim da uvek može više i bolje. Ali eto, možda bi to mogla biti činjenica da sam 25 godina u ovome, i da sam istrajao u nečemu što praktično nema nikakve veze sa nama, našom kulturom i mentalitetom. Bilo je tu i dosta nagrada, dosta snimljenih videa, spotova, ali za mene ubedljivo najvažnije je to što sam se sprijateljio sa ljudima koji su prvaci u ovoj branši. To priznanje za rad i zalaganje od strane onih koji su doneli ključne promene u hip-hop i koji su apsolutno najbolji, za mene je neprocenjivo. A ispostavilo se i da, uprkos tome što ne volim da se eksponiram, tokom svih ovih godina eksponirao me je moj rad, pa me danas mnogo ljudi zna po imenu ali ne zna kako izgledam. Mislim da je upravo to suština – radom graditi ime. Najveća satisfakcija kao treneru i koreografu mi je da vidim da neki od učenika nastave da se bave time. Velika je stvar kada posle 25 godina vidiš koliko ljudi je nešto naučilo od tebe, i koliki si uticaj ostvario i utisak ostavio na njihove živote.

12079616_1660558514155651_544688717147858796_n

Osnovao si prvu školu krampa u Novom Sadu. Šta je tačno kramp, i odakle ideja za takav korak?

S obzirom da se u Novom Sadu niko drugi ne bavi ovim plesom može se reći da sam prvi. Kramp (krump) je ples koji je nastao kao i hip-hop, iz revolta, a počeci se vezuju za LA. Vrlo je energetski jak i fizički zahtevan, neshvaćen, deluje agresivno i neartikulisano, gotovo divljački, ali zapravo samo traži snagu pokreta kanalisanu telom kako bi pričao priču. Naime, negde 1992. čovek zvani Tomy the Clown osmislio je za sebe posao – da ide po rođendanskim zabavama i animira klince. Animacija se u suštini svodila na hop pokrete i kombinacije, ali je lik mnogo improvizovao u skladu sa tim kako je osećao muziku. Iz toga je nastao klauning (clowning) kao preteča i najava krampa koji je omogućio mnogim mladim crncima da izbegnu život bande i iskažu emocije poput besa i nezadovoljstva na ne agresivan način. Ti pokreti su odudarali od klasičnog hip-hopa, bili su oštriji, jači, energičniji i žestoki, a sam ples predstavljao je socijalni bunt prikazan ekspresijom tela. Kramp je danas sve ono što je hip-hop nekada bio. A ključni momenat za mene dogodio se 2007. kada sam bio u Dubaiju, i kada mi je jedan dečko iz Hrvatske dao da pogledam film „Rise“ – to je bila instant konekcija sa krampom.

Koji su najveći problemi sa kojima se susrećeš radeći ovaj posao, i može li od toga da se živi u Srbiji?

Pa generalno može da se živi, ali teško. Treba da si dugo u tome, da budeš afirmisan da bi ljudi znali za tebe, a s obzirom da je ples komercijalizovan treba dosta da se uloži i u reklamu.
Međutim, najveći problem predstavlja činjenica da je hip-hop in, i da ulaskom u taj svet postaješ socijalno prihvaćen. Ljudi zato često dolaze iz potpuno pogrešnih razloga. Malo je njih koji posle nekog vremena otkriju da ih to zapravo ispunjava, i da su tu zbog sebe. Problem novca uvek stoji, ali se da rešiti. Osim toga, činjenica je i da ukoliko bi novca uvek bilo dovoljno, hip-hop ne bi bio zanimljiv. Traži se dosta ulaganja u sebe, ali i ulaganje svog vremena, svojih živaca i života u nečije znanje i talenat. I jako je veliko razočarenje kada daš sve to, daš sebe a taj neko ne uzvrati punim potencijalom koji ti vidiš da poseduje.

12079998_1660568617487974_7958930630428309668_o

Kakvi su ti planovi za ovu godinu?

Plan je da radim to što radim najbolje što mogu, i da se razvijam dalje, a verujem da nešto značajno mora da se desi i za mene i za celu tu scenu. Plan i želja mi je da kramp dobije tu visinu koju ima u Češkoj, Rusiji, Americi gde na jednom treningu bude bar 100 krampera. U Rusiji je, na primer, trebalo sedam godina da od jednog lika koji je to krenuo iz ljubavi, nastane pravi pokret „Russian Krump“. Svestan sam da je tu proces bitan, i da to traje, ali je važno biti u centru tog toka. Moraš da budeš i globalno viđen i prepoznat da bi u svojoj zemlji bio nešto. To je plan. To, da razvijem svoju priču sa urbanim i uličnim plesovima, otvorim svoju školu, možda da radim i u Beogradu i odem na SDK, betlam tamo kramp i dođem do finala. A može i EBS u Nemačku jer je to isključivo kramp takmičenje. Za to skupljam lovu. Dance forever!

 

12471391_10206918916148225_1301422642578243674_o

Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here