Početna Intervju dana Gala Gajin: Najveća čar novinarstva jeste mogućnost da nekome zaista pomogneš

Gala Gajin: Najveća čar novinarstva jeste mogućnost da nekome zaista pomogneš

Foto: Aleksandar Erbeš
Foto: Aleksandar Erbeš

Mlado i relativno novo zaštitno lice informativne redakcije Radio-televizije Vojvodine Gala Gajin svakodnevno na profesionalan i dikcijski tačan način izveštava o dešavanjima koja su obeležila dan u gradu, pokrajini, državi i svetu. Sredinom 2014. godine završila je studije žurnalistike na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i već pred kraj studentskih dana počela je da radi u kulturnoj redakciji javnog servisa Vojvodine. Da je njen kvalitet neosporan, svedoči i činjenica da joj je RTV poverio posao prezentera vesti na svom Prvom programu.

Šta za nju predstavlja novinarstvo, kakve utiske nosi sa studija, te koja joj je omiljena lokacija u rodnom gradu, neke su od tema o kojima smo pričali sa ovom plavokosom Novosađankom.

Kada se kod tebe rodila ljubav prema novinarstvu i šta ti se najviše dopada u ovoj profesiji?

– O novinarstvu sam krenula da razmišljam još u srednjoj školi i nije bilo šanse da upišem neki drugi fakultet. Volim komunikaciju sa ljudima i ne mogu da zamislim da radim neki posao zatvorena u četiri zida. Najveća čar ovog posla je to što zaista nekome možeš da pomogneš. Nije mi se ukazala prilika da rešim nekome veliku životnu situaciju, ali kada te sagovornik nazove i zahvali ti na sitnici koju si za njega učinio, a koja mu je stvarala problem, zaista je neprocenjivo. Trenutno, radim više kao prezenter i uživam u tome. E, to je izazov. U isto vreme, moraš voditi računa da pravilno govoriš i da preneseš informaciju koju će gledaoci razumeti i sve to uživo, bez ponavljanja i greške. RTV mi je poverio posao spikera i mislim da je to jedna velika škola.

S obzirom na to da potičeš iz porodice glumaca, da li si možda razmišljala da se jednog dana baviš tom vrstom umetnosti?

– Naravno. Kao i skoro svakoj devojčici, i meni je bila želja da budem glumica, pogotovo jer sam rasla u glumačkoj porodici. Od malena su me upoznavali sa teatrom i mislim da sam privilegovana zbog toga, jer sam imala romantično detinjstvo. Gledajući majku, kako sija na sceni, i oca koji je nepopravljiv komičar, naravno da sam maštala da jednog dana i ja stanem na te ‘magične’ daske. Uživala sam gledajući ih kako se bave različitim likovima i njihovim sudbinama i mislim da sam tako naučila da razmišljam o ljudima i stavljam se u njihovu poziciju. Na kraju krajeva, prezenterski posao, kojim se sad bavim, zahteva pravilan govor i dikciju, a njih dvoje su zaslužni za to. Sećam se, od malena smo vežbali te famozne akcente. Međutim, taj posao kao i svaki drugi, ima mane, a ja sam mogla da ih upoznam iz prve ruke. Put me je odveo na Filozofski fakultet i smer žurnalistike.

Foto: Dragan Milutinović
Foto: Dragan Milutinović

Kakvi su tvoji utisci o samim studijama?

– Mnogi možda nisu saglasni sa mnom, ali ja sam uživala na studijama. Studijski program, kao i svaki drugi, ima svojih mana, ali tako je u bilo kojem poslu i na bilo kojem fakultetu. Kadar koji nas je vodio tim četvorogodišnjim putem je odličan i mnogo su nas naučili. Radili su na tome da nas zainteresuju i nauče onome što će nam služiti kao novinarima. Svi oni su vrsne zanatlije i potrebni su nam tu. Još uvek pamtim predavanja Dinka Gruhonjića, kada smo učili da pišemo novinarski lid. Čini mi se da smo ga napisali hiljadu puta na jednom času. Jedina mana je to što nismo imali više prakse. Kada sam počela da radim na RTV-u, tek sam tada shvatila da je to jedna ‘mašina’ gde moraš brzo da razmišljaš i snalaziš se, a takav utisak ne stičeš dok si na fakultetu. Ali naravno, sve je mnogo drugačije u teoriji i praksi.

Na RTV-u si promenila nekoliko redakcija. Kako su izgledali tvoji počeci na ovoj televiziji?

– Prvo sam radila u kulturnoj redakciji i mislila sam da je to “to”, jer sam rasla u pozorištu. Nakon nekog vremena, prebačena sam u poljoprivrednu redakciju zbog novog mladog projekta “Agrodnevnik” i njega mogu nazvati svojim početkom. Naravno, poljoprivreda nikad nije bila moja sfera interesovanja i bila sam izgubljena. Ali ono što sam tamo naučila, zaista je neprocenjivo. Tada sam intenzivno krenula na terene, gde sam se susretala sa raznim pričama i divnim domaćinima. Bila sam i prezenter “Agrodnevnika”, pre toga nisam bila ispred kamere, tako da je to bila škola za ovo što danas radim. Sada sam u informativnom programu i mislim da sam se tu najviše pronašla. Vodim vesti i Vojvođanski dnevnik, i to je jedan veliki i lep izazov za mene.

Koji deo posla ti je draži – novinarski ili prezenterski?

– Ne mogu da napravim poređenje, jer je i jedan i drugi posao za sebe. Nekad više volim da sam u studiju, volim tu odgovornost i mogućnost da prenesem javnosti najnovije informacije. A nekada, kada se umorim od ustajanja u 5 ujutro, volim da pišem i bavim se raznim temama. Imam priliku i da budem deo emisije “Svet oko nas”, tako da u njoj mogu da ispoljim svoju ljubav prema novinarstvu.

Foto: Aleksandra Mihajlović
Foto: Aleksandra Mihajlović

Kakvi su tvoji poslovni planovi za naredni period?

– Trenutno sam na RTV-u i usavršavam se. Još sam mlada i treba mi još dosta vremena, kako bih stekla iskustvo, a potom i napredovala. Volim svoj posao i prija mi da budem ovde. Naravno, volela bih da jednog dana imam svoju emisiju.

Prepoznaju li te Novosađani na ulici i da li si imala neku zanimljivu anegdotu sa sugrađanima?

– Novi Sad je mali grad i svi smo nekako povezani. Prepoznaju me i naravno da je lepo kad te neko pohvali, ali “biti poznat” ili “biti zvezda” ne može i ne sme biti važno u ovom poslu. Kada bi bilo, onda bih to nazvala “estradom”, a to nije moj cilj u životu, niti sam to ja.

Šta za tebe predstavlja Novi Sad i koji njegov deo najviše voliš?

– Moj Novi Sad ne bih menjala ni za jedan grad! Za mene je on dom i samim tim je neuporediv. Naravno da je to zbog moje porodice i mojih prijatelja, ali to je i činjenica. Sva kritika je tu, ali i podrška, a to je meni veoma potrebno i značajno. Tu sam mirna i sigurna. Najviše volim da odem na Kamenjar. Tamo imamo vikendicu, i kada dođe lepo vreme, uvek koristimo svaku priliku da odemo i opustimo se. Kada je 40 stepeni, Kamenjar je nezamenjiv. I, da, tamo su najbolje žurke. A i Dunaav! Ah, taj Dunav… Dunav je moje more. Dunav leči dušu.

Autor: Bojan Petrović
Foto: Aleksandar Erbeš; Dragan Milutinović; Aleksandra Mihajlović

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here