Igrom crteža, kompozicije i svetla nastaje slika. Četkica i boje su instrument kojima se slikar izražava. Moj sagovornik ideje za svoje slike pronalazi u današnjici, a okruženje mu je večita inspiracija. Dobitnik je Laureata Saći takmičenja, nagrade koja je mnogim umetnicima bila dobra odskočna daska u afirmaciji. Georg Redžek je slikar i dugogodišnji nastavnik u jednoj novosadskoj osnovnoj školi gde više od dve decenije prenosi svoje znanje na nova pokolenja. Nedavno, na njegovoj izložbi koja je otvorena u Kulturnom centru Novog Sada srela sam posle dugo godina nastavnik iz osnovne škole. Susret je bio prijatan a vreme kao da je stalo. Za umetnike slikarstvo je stil života objasnio mi je nastavnik Georg. U nastavku intervjua otkrivamo vam utiske koje ovaj umetnik nosi sa svoje izložb kao i kakve poglede ima na današnjicu, prestavljajući ih kroz svoja dela.
Skoro je otvorena Vaša izložba u Kulturnom centru Novog Sada, kakvi su utisci?
Veoma dobri. Galerija KCNS je možda trenutno najbolje mesto u gradu gde možete da se susretnete sa publikom. KCNS ima tradiciju i nalazi se u Katoličkoj porti, pa je otvaranje izložbe bilo posećeno. Likovni kritičar i vlasnik “Artmagazina”, Luka Salapura koji je autor teksta u katalogu je krajnje afirmativno govorio o mom radu. Lepo iznenađenje je i izjava koju sam tom prilikom dao svojoj nekadašnjoj učenici Ljiljani Kozarev, i koja je bila objavljena u Novosadskoj hronici. Publika me je podržala. Sada već imam ideju za novu izložbu.
Pre dve godine dobili ste nagradu na Sachii takmičenju u Londonu, koliko vam nagrada znači?
Nagrada koju sam tom prilikom dobio je mnogima bila odskočna daska za započinjanje umetničke karijere. Upravo je ova galerija odlučujuće uticala na novije tokove u Britanskoj umetnosti. Demijen Herst koji je moja generacija, za svoje početke mnogo duguje Sachii-ju. Za mene je to bila odlična reklama. Slika je bila izložena u Londonu, pošto ju je tog trenutka, kako sam proglašen za pobednika otkupio jedan kolekcionar. Nagrada se sastojala od novčanog dela i godišnje podrške Sachii tima, predvođenog art direktorom Rebekom Wilson. Koliko mi je poznato dosada sam jedini umetnik iz Srbije kome je pošlo za rukom da pobedi na ovom takmičenju. Bilo je prijavljeno više od 2500 umetnika. U prvom krugu takmičenja odlučivala je publika i komisija predvođena art direktorom, u narednom odluka je bila na komisiji i konačno priznati umetnik Edi Martinez proglasio je deset finalista, pobednika i drugoplasiranog. Imao sam odličnu poziciju u rubrici Sachii-jevog internet magazina “Najbolji u 2013”, a više puta sam bio i na naslovnoj strani. Sve u svemu otvorile su se i neke nove obećavajuće mogućnosti. Moram reći da naši mediji, osim “Artmagazina” nisu propratili jednim slovom ovaj moj uspeh.
Jednom ste rekli da je vaša umetnost jedan veliki eksperiment, kako publika reaguju na vaše slike?
Postoje različiti pristupi u umetnosti, i umetnik i publika treba da se pronađu, ili postavlja se pitanje koliko je umetnik bez publike umetnik? Drugo pitanje je kakvu publiku vi želite. Mnogi jednostavno ne razumeju ili ne osećaju ili su neofobični i za njih ekspresionizam, nadrealizam, bodi art, konceptualna umetnost i mnoge druge pojave u novijoj umetnosti nemaju nikakvu vrednost. Sklon sam da naše vreme posmatram kao nekakvu novu renesansu. Imamo bujicu novih ideja, saznanja, progres, sve veće slobode i ogromne potencijale, kao i sve ono što je svojstveno ljudima još od njihovog nastanka. Još u ono vreme renesansni hroničar Filip Vilani, zalagao se za status likovnih umetnosti ističući značaj intelekta i ideje. Eksperimentišem sa kompozicijom u domenu figuracije, tražeći uvek nove mogućnosti i ponekad ih pronalazim. Mnogi su primetili to novo i zainteresovali se za moj rad. Kažu u galeriji da je moja izložba jedna od posećenijih.
Vaše slike često nose religiozne nazive, da li veštom igrom reči kroz boje na platnu govorite o današnjici?
Antička mitologija i hriščanstvo često su prisutni u ikonografiji. Biblija, ta prastara knjiga o čoveku i ljudskom rodu i danas pogađa suštinu savremenog čoveka, pa su konceptualni obrti mogući. Tako Tajna večera, postaje “Tajna večera” na kojoj nećete da se susretnete sa Isusom i apostolima, već je to tajni sastanak čelnika neke kompanije, a sve je dato kao kompjuterska igrica sa mnogo sadržaja, gde su obesmišljeni životi i onih koji jure za novcem, kao i onih koji mnogo vremena igraju igrice. Istovremeno u svojevrsnom rimejku na Leonardovu sliku, težio sam za harmoničnim odnosom kompozicionih vrednosti koji bi trebalo da nas estetski zadovolje. Takođe ideja neoplatoničara iz vremena renesanse, koji naglasak stavljaju na božanski dar i božansko nadahnuće veoma mi je bliska.
Gde pronalazite inspiraciju za slike?
Herman Hese u svom delu “Sretan je onaj ko ume da voli” govori kako je ljubav početak svake prave umetnosti i kako od toga koliko je umetnik u stanju da voli zavise domet i veličina njegovog dela. Mislim na ljubav za ovaj svet, radost življenja i pre svega ljubav prema mojoj lepoj Lani i našoj deci. Bitno je da dobro zapažate i ideje se pojavljuju. Mnoge odbacujete a poneka dobija na važnosti. Već sam spomenuo kako prikazujem čoveka i njegovu egzistenciju, svakodnevne situacije koje mogu biti interesantne. Ideje nastaju u određenom trenutku, i ukoliko mi pođe za rukom da ih uobličim to me čini zadovoljnim.
Da li su vaša deca nasledila vaš talenat? Čime se bave?
Dorotea sada završava studije arhitekture i još kao dete je dobijala mnoge nagrade i pokazivala veliki interesovanje za estetske vrednosti. Sada je takođe uspešna i nedavno je dala intervju za jedan italijanski internet časopis koji promoviše mlade talentovane arhitekte. Često je i meni od pomoći kao i moj sin Ivan koji ima smisla za umetnost. Ipak Ivan je odabrao studije istorije.
Dugo radite kao profesor likovnog, kako podstičete razvoj kreativnosti kod đaka?
Vreme brzo prolazi, i evo već 25 godina kako se bavim i likovnom pedagogijom, pa i vama sam nekada predavao. Jednostavno rečeno trudim se i izgleda da se taj trud ponekad isplati. Pokušavam da pratim šta je novim generacijama zanimljivo i da unapredim svoj pristup u nastavi. Pratim nove trendove u likovnoj pedagogiji. Sarađujem sa kolegama i sa Akademijom umetnosti. Profesorka Maja Jockov i njena asistentkinja Sandra Košić dovode mi studente koji hospituju u našoj školi, pa se često dogodi da se susretnem sa mojim nekadašnjim učenicima, koji sada dolaze kao studenti umetnosti i sami drže časove. Veoma je važno imati dobru komunikaciju sa učenicima, zanimljive ideje i biti dosledan. Desi se ponekad i da se spotaknem, ali i tako se uči. Mnoge nagrade koje moji učenici dobijaju dobra su potvrda da moji napori kao likovnog pedagoga nisu uzaludni.
Da li je ceo vaš život umetnost, ili imate još neka interesovanja koja vas ispunjavaju?
Evo sada žena i ja razmišljamo da počnemo da posećujemo plesnu školu i učimo strani jezik. Nedavno smo se vratili sa Sitonije gde je divna priroda, i bilo nam je lepo. Volimo da putujemo koliko smo u mogućnosti. Sada mi pada na pamet još mnogo toga. Život je uzbudljiv i dragocen pa ga treba što bolje proživeti, a pri tome umeti se radovati i malim stvarima.
Autor i foto: Ljiljana Kozarev, NsHronika.rs
