Početna Intervju dana Goran Podlipec: Najvažnija stvar od svega je da volite ono što radite!

Goran Podlipec: Najvažnija stvar od svega je da volite ono što radite!

lipec5

Goran Podlipec, komičar i voditelj u glumačke vode ušao je sasvim slučajno. Radio je dizajn grafičke obrade na televiziji NS+ i u okviru kviza “Znati kako”, gde su pravili parodije na muzičke spotove, realizator programa Svetlana Papić dolazi na ideju da naprave parodiju na kompletan NS+ program i tako je sve počelo. Za sebe kaže da je još uvek glumac amater, jer nije završio akademiju. Jedna od prvih uloga koja ga je i proslavila i po kojoj je ostao zapamćen svakako je kultna humoristička serija “Foliranti”, u produkciji Televizije Novi Sad 1992. godine. Serija se bavila životom u devedesetima i u nekoliko kratkih skečeva na humorističan način prikazuje slike iz tog doba. Svojoj glumi daje dozu autentičnosti i kaže da obožava da improvizuje. Za njega je uspeh kada na licima ljudi uspe da nacrta osmehe. Danas ga gledamo u “Akademcima”, kao i u ulozi Toše u emisiji Grand Šou na televiziji Pink, a pored toga radi edukativno – zabavne predstave za decu, ali i urnebesne komedije za odrasle.

Kako ste došli na ideju da snimate kultnu seriju “Foliranti”?

“Foliranti” su nastali sasvim slučajno, malo je duži istorijat cele te priče. Bila je dobra ekipa ljudi koja je radila na tadašnjem NS+ programu, radili smo kviz koji se zvao “Znati kako” i u njemu je postojala igra koja se zvala video tops, u prevodu bi to značilo video spot, u pitanju su spotovi koji su rađeni kao parodija na muzičke numere, gde su originalne numere puštane ali su bili neoriginalni izvođači, pokušavali smo da kroz te numere što više ličimo na prave izvođače. Kako je vreme prolazilo cela ekipa koja je radila se sve više oslobađala, totalno nepoznati akteri su učestvovali, najviše ljudi koji su radili u tehnici u tadašnjem programu gde sam radio kao dizajner grafičke obrade. Tadašnji urednik programa je došao na ideju da najbolje muzičke numere objedinimo, da se između napravi kratka najava i emisija koja će trajati dvadeset minuta sa najboljim sadržajem. Nakon toga doneli smo odluku da napravimo parodiju na kompletan program pa je tadašnji realizator Svetlana Papić sa kojom sam puno sarađivao došla na ideju da bi Zoran Gvozdenov i ja bili dobra kombinacija da zajedno napravimo parodiju na kompletan NS+ program, što smo mi i uradili.

lipec

Zašto baš naziv “Foliranti”?

Razmišljali smo kako da nazovemo emisiju i pošto je bila top lista u pitanju onda smo mi tu listu nazvali “Fol Top”, međutim pričamo o ‘91 godini na doček, ‘92 godine, u to doba je bila ekspanzija turbo folka. U svim novinama emisija je najavljena kao “Folk Top”, nama to nije smetalo, sama emisija je imala odličnu reakciju kod publike, i onda je iz toga nastala ideja zašto ne bismo napravili humoristički program koji bi imao u sebi dosta parodija na postojeće reklame muzičke spotove i da napravimo neku sponu sa eventualnom realizacijom nekih skečeva. Tada se ekipi predružio i reditelj Dragan Guzijan, nas dvojica smo najviše radili na scenariju, pa smo došli na ideju da radimo “Folirante”. Nakon što su nas prozvali “Folk Top”, razmišljali smo fol – pa neka to budu foliranti, nema veze sa knjigom Mome Kapora, ali tako su nastali.

Da li vam je imponovala tolika gledanost?

Naravno, volim da kažem da su “Foliranti” pečat jednog vremena. Ekipa ljudi koja se tada okupila, sjajno je funkcionisala iza kamere, samim tim to se odrazilo i na naš nastup i na reakciju publike. To je bilo doba kada nije postojao toliki izbor televizijskih kanala, zbog toga lično smatram da je to bio veliki plus za “Folirante”. Da se danas pojave “Foliranti” na televiziji sa ovolikim izborom kanala bilo bi teško izboriti se za ono što je merljivo u celoj toj priči, a to je gledanost. Sa druge strane, pričam o jednom sumornom vremenskom periodu u kom se nalazilo generalno naše društvo, država, ratovi, ljudi su bili preplavljeni raznoraznim negativnim uticajima, trebao im je nekakav filter i ljudi sa naših prostora su to pronašli u “Folirantima”.

Da li ste u međuvremenu razmišljali o obnovi “Foliranata”?

Postojale su neke ideje da se obnovi projekat pa smo mi 2008. godine snimili još jedan serijal “Foliranata”, međutim između snimanja dogodila se situacija da je jedan od glavnih aktera Slobodan Žižović preminuo. Takođe, nije bilo ni adekvatnog sluha od strane RTV-a, novčana sredstva su predstavljala veliki problem, postavljalo se pitanje kako sve to realizovati, to su veliki projekti i u tom period nismo pronašli modus kako bismo sarađivali. U međuvremenu je uspostavljen kontakt sa Sašom Popovićem, odnosno sa Grand produkcijom, tada smo došli na ideju da radimo “Genijalce”. Nakon godinu dana potreba za tom vrstom serijala više nije postojala, ali Pink televizija je želela da nastavimo dalje sa tim projektom. Pošto je to bio novi serijal, zbog autorskih prava smo naziv promenili u “Akademce”. To su uslovno rečeno tri slična projekta samo što se u “Genijalcima” i “Akademcima” više išlo na ekranizaciju postojećih skečeva.

Zašto “Foliranti” nisu ostali novosadska razonoda, već su prešli u Beograd?

Zašto smo otišli za Beograd? Pa znate kako kažu “Trbuhom za kruhom”. (smeh)

lipec2

Kako pronalazite inspiraciju za dobre skečeve i danas u “Akademcima”?

Dobri skečevi su uvek dobri. Kada čujete neki vic on može da bude dobar, prosečan, može da bude sjajan, sve zavisi od onoga ko vam sve to prenosi. Čitao sam raznorazne literature na tu temu. Postoji antologija viceva Dragoslava Andrića i knjiga 3333 vica. Pročitao sam te knjige i mogu reći da u nekakvim analizama teško nastaju novi vicevi, sve se obično vrti oko već postojećih. Zahvaljujući društvenim mrežama, novim tehnologijama sve je lako dostupno. Uvek se trudim da kada radimo ekranizaciju postojećih viceva, unesem određenu dozu autentičnosti u iste sa ciljem da držim pažnju publike od početka pa do kraja skeča. Takođe, mislim da je presudna odlična ekipa ljudi sa kojim radim, tim je bitna stvar, jer bez dobrog tima ne možete napraviti dobar proizvod.

Nakon 20 i više godina u kakvim ste odnosima sa glumcima iz istoimene serije van kamera?

Trudim se da uvek budem u dobrim odnosima sa svima, svi mi imamo svoje vrline i mane, najlakše je biti negativan. Poslovica kaže “Budi čovek pa pokušaj da me razumeš”, tako da se stvarno trudim da razumem svačije želje i prohteve, sa druge strane pokušavam sebi da dam oduška, voleo bih da i mene neko gleda na isti način, naravno da je to ponekad teško. Bez obzira na sve, u odličnim sam odnosima sa svim ljudima sa kojima sam ikad išta radio, nemamo tu opciju da ne pričamo, da se ne poznajemo ili bilo šta drugo. Ako se i pojavi nekakav problem razgovor je jedini način kako to može da se reši.

Da li uspevate da izmamite osmeh narodu, s obzirom na situaciju u zemlji?

Iskreno se nadam da da. Kada se šetam gradom i naiđem na neke ljude, primetim samo osmeh, neki mi priđu i iskreno kažu “Ja vas kada vidim ja moram da se nasmejem”. To je odlično, zbog toga se osećam izuzetno bogatim jer osmeh zaista ne košta ništa a puno znači!

lipec4

Šta Vam više leži, u čemu više uživate u pozorištu ili pred tv ekranima?

To su dve totalno različite stvari i kada radite televizijski projekat nikad ne znate kako će publika da odreaguje. Trudim se da uvek bude dobra atmosfera unutar ekipe i do sada se to pokazalo kao dobra stvar. Trudimo se da nama bude zabavno i da uživamo u tome što radimo. Pozorište ima svoju draž i prednosti, ali i nedostataka, zato što isključivo radim komedije, pa bude situacija da odradite nešto što bi po vašem mišljenju trebalo da bude smešno drugima a onda se dogodi situacija da nemate reakciju publike. Jako je bitno kako ćete vi tada odreagovati, da li će vas to pogoditi ili neće, to je i dobra strana kod predstava, jer vi od izvođenja do izvođenja možete da korigujete neke segmente. Dolazite i do situacija da za neke stvari koje ste mislili da neće biti smešne izazovu takvu reakciju da kažete “Wow”, nisam očekivao takvu reakciju. To je izuzetna stvar kod pozorišnih predstava, što su stvarno žive, nijedna nije ista i uvek možete da improvizujete i nadogradite tekst. Volim da improvizujem, mada to ponekad zasmeta kolegama i onda postoji dogovor “Svaka improvizacija je odlična ako je dodatno uvežbana”, tako da u tim situacijama pokušavam da se prilagodim. Najvažnija stvar od svega je da volite ono što radite.

Da li ste imali ponude za uloge u filmovima, i da li biste takve ponude prihvatili?

Nisam završio akademiju i mogu da budem tretiran isključivo kao glumac amater ili naturščik, kako bi se to u narodu reklo. U periodu kada je bilo vreme da upišem akademiju uopšte nisam razmišljao o tome. Počeo sam da radim kao televizijski glumac i u tom radu sam se već formirao, samouk i uz pomoć drugih ljudi koji su me učili. Niko mi do sada nije ponudio ulogu ni u jednom filmu tako da o tome iskreno nisam ni razmišljao. Mislim da bih bio kadar da odigram različite uloge, da li je stvar u tome da nijednom reditelju nisam zapao za oko ili možda nije bilo interesovanja, ne znam, ali ima još vremena, nikad nije kasno! (smeh)

Da li biste mogli da uporedite filmsku industriju danas i za vreme bivše Jugoslavije i perioda kada ste vi snimali?

Razlika je evidentna u svim aspektima, problem nije samo u filmskoj industriji, puno segmenata je devastirano, puno zanimanja je nažalost omalovaženo. Sećam se kada sam počeo da radim na televiziji postojala je procedura, šest meseci sam obilazio sve segmente posla, upoznavajući se sa svim profesijama koje su uključene u celokupan proizvodni proces pre nego što nastane televizijska emisija, od scenografije preko šminkernice i montaže. Radio sam jedan deo posla koji nije bio u direktnoj vezi sa tim, radio sam dizajn grafičke obrade ali sam morao da budem upoznat sa celom procedurom. Danas je sve to na određeni način devastirano, ubrzano. Ogromna razlika i u filmskoj industriji, postoje manje kvalitetni sadržaji kao i oni koji se rade solidno i kvalitetno. Tržište je smanjeno kao i kupovna moć, kultura je obično na prvom mestu kada treba nešto da se odreže. Situacija je takva da ljudi ne uspevaju da zarade dovoljno novca da bi mogli da konzumiraju kulturu. “Radije nećemo otići u pozorište jer ipak smo gladni, moramo da otplatimo kredit…”. Divim se ljudima koji u današnje vreme snimaju filmove kod nas, zadivljen sam kvalitetom produkcije koja stoji iza svega toga, imajući u vidu koliko ustvari ne postoji adekvatna podrška društva za nastajanje takvih projekata. Nije da mi baš nemamo kvalitetne sadržaje, možda su manje dostupni ali sve zavisi od tima ljudi koji stoje iza projekta.

lipec3

Autor: Nataša Polarecki

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here