Početna Intervju dana Jelena Balašević: Društvo je nemilosrdno prema slabijima, to bih želela da promenim,...

Jelena Balašević: Društvo je nemilosrdno prema slabijima, to bih želela da promenim, ili da bar učestvujem u promeni

Jelena Balašević: Moj otac je svojim radom mnoge ljude učinio srećnim, pa je samim tim privilegija kada vas neko podseti na tu činjenicu
Jelena Balašević: Moj otac je svojim radom mnoge ljude učinio srećnim, pa je samim tim privilegija kada vas neko podseti na tu činjenicu

Rediteljka sa diplomom iz književnosti, poslanica Demokratske stranke i ćerka Đorđa Balaševića, Novi Sad voli zbog uspomena i mira kojim odišu ulice glavnog grada Vojvodine. O detinjstvu, sazrevanju, položaju žena, politici i knjizi koju piše, razgovarali smo sa Jelenom Bebom Balašević.

Po čemu pamtite detinjstvo i odrastanje, koje su slike, sećanja i mirisi iz prošlosti na koje često pomislite?

– Detinjstvo pamtim po salajačkim dvorištima, gugutanju gugutke, baka Pelki i njenom pekmezu od kajsija, cvetanju višnje i bezbrižnosti.

Koje odgovornosti, privilegije i breme nosi sa sobom prezime Balašević?

– Mene nije Đorđe Balašević učio da vozim bicikl, nego tata, to je uvek bilo moje viđenje stvarnosti. Moj otac je svojim radom mnoge ljude učinio srećnim, pa je samim tim privilegija kada vas neko podseti na tu činjenicu. Breme je naša poznata osobina da javne ličnosti tretiramo kao javne površine – smatramo da su naša svojina i da sa njima možemo kako god hoćemo.

Diplomirali ste na odseku za komparativnu književnost, kao i režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Režirali ste film u kojem je glumila i Vaša sestra. Na koji način kombinujete znanje iz ove dve oblasti?

– Režija je profesija koja zahteva široko obrazovanje, a izabrala sam taj poziv jer nikada nisam želela da budem pod reflektorima. Da biste uspešno postavili neki tekst morate prvo dobro da ga analizirate. To je ono što sam naučila na književnosti.

Zajedno s kolegama radite na osmišljavanju video igrica, likova za crtane filmove i strip. Kako ste došli na ideju za takav projekat?

– Nas četvoro prijatelja, koji smo godinama mnogo toga kreirali zajedno, od filmova i predstava, odlučili smo da se oprobamo i profesionalno u svemu navedenom. Mi smo tim koji se rukovodi idejom da stvaramo sadržaje koje bismo i sami voleli da vidimo ili igramo, kada su video igrice u pitanju. Odličan je osećaj kada možeš da radiš ono što voliš sa ljudima koje voliš. Ljudi mogu da odu na Fejsbuk stranicu “Twitchy O’Toole”, i dalje će im sve biti jasno.

Krajem prošle godine, govorili ste o nasilju nad ženama, tačnije partnerskom nasilju iz ličnog iskustva. Šta Vas je navelo da se obratite javnosti i ispričate svoju priču? Šta biste savetovali ženama koje su (bile) izložene nasilju?

– Na ćutanje navodi čudan splet okolnosti, nešto između osećaja sramote i straha. Morala sam da progovorim o tome, što savetujem i drugim ženama koje su se našle u sličnoj situaciji. Ljudi me zbog posla mog oca tretiraju kao javnu ličnost, i u skladu sa tim, moja odgovornost je da javno govorim o svemu, jer to skreće više pažnje i ohrabruje mnoge žene.

Zalažem se za slobodan i kulturan Novi Sad, jer bez kulture govora, ponašanja, bez elementarnih vrednosti, društvo ne može da napreduje
Zalažem se za slobodan i kulturan Novi Sad, jer bez kulture govora, ponašanja, bez elementarnih vrednosti, društvo ne može da napreduje

Politički ste angažovani, a u politiku Vas je, kao što ste jednom rekli, uvela želja da kroz svoj rad pomognete ljudima i napuštenim životinjama. Koje su Vaše ambicije na tom polju?

– Za početak, zalažem se za slobodan Novi Sad, za povratak kulture na mesto koje joj pripada u ovom društvu. Bez kulture govora, ponašanja, bez elementarnih vrednosti, društvo ne može da napreduje. Smatram da je Novosađanima trenutno uskraćeno mnogo toga, od radnih mesta do bezbednosti na ulicama. To je poražavajuće. U tom smislu, kultura je trenutno najugroženija oblast. Kada je u pitanju konkretno zaštita životinja, uspeli smo da sprovedemo takozvani CNR sistem. Životinje se hvataju, sterilišu i vraćaju na ulicu. To je daleko od idealnog, ali postoji veliki broj divnih ljudi koji ih hrane dok su na ulici. Takođe, konačno je pušten u rad NO KILL azil, koji je gradska vlast za vreme mandata Igora Pavličića, počela da gradi i tu ideju sprovela do kraja.

Iz kojih razloga ste doneli odluku da postanete član Demokratske stranke? Koje ideje ste prepoznali u tom kolektivu i u timu Veljka Krstonošića?

– Demokratska stranka je jedina stranka koja je kao organizacija važnija od ljudi koji kroz nju prolaze i to je ono što se računa. DS je brend. Mnogi su pokušali da je oslabe i degradiraju ali ostalo je na gresima pojedinaca, što je prava osobina svake uspešne organizacije. Veljko Krstonošić je pošten, inteligentan, sposoban i njemu je mesto na čelu Novog Sada.

Nedavno ste najavili da pišete knjigu, ali ne o nesreći, nego o sreći. Kao ženi kojoj je saobraćajna nezgoda promenila poglede na život, šta je za Vas sreća u celoj situaciji? Da li je ponekad teskobno živeti uz poglede radoznalih i kakav je položaj osoba sa invaliditetom u Srbiji?

– Sreća je u tome što mi se uprkos jedan odsto prohodnosti kičmene moždine vratio osećaj i pokretljivost u celom telu. Sreća je što se posle takvog iskustva osećam jačom, što me ne uznemiravaju banalnosti koje su me pre nezgode opterećivale. Nesreća je u tome što ne mogu svima u istoj situaciji da pomognem, jer ne znam odgovor. Nesreća je u tome što je društvo nemilosrdno prema slabijima. To bih želela da promenim. Ili bar da učestvujem u promeni.

Objavljivanje knjige planirano je za jesen ili zimu. Da li biste podelili jedan odlomak sa čitaocima našeg portala?

– … Čarli koala je svuda išao sa mnom. To nije bila plišana igračka. To je bio moj verni prijatelj. Jednom prilikom, kad smo se vraćali kući, Čarli mi je ispao u baru. Noga mu se skroz pokvasila. Ja sam bila očajna… Mama ga je oprala i osušila, ali ta noga više nije bila mekana, bila je, u mojoj glavi ‘pokvarena’. Čarli više nije bio savršen. Odbacila sam ga jer je imao grešku. Kad sam izašla iz bolnice sišla sam sa svojom ‘pokvarenom’ nogom u podrum da nađem Čarlija i da mu se izvinim…

Autor: Maja Guzijan
Foto: Privatna arhiva

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here