Krenula sam na sastanak sa Julkicom i sve vreme razmišljam šta prvo pitati takvu osobu, pitanja mi samo naviru, a da li ću dobiti sve odgovore?!
Po dogovoru sa njom dolazim u stan gde već tri godine živi sa svojim momkom, izlazi nasmejana devojka, puna neke pozitivne energije, koja me je istog momenta osvojila svojim stavom. Ona je Romkinja, da dobro ste čuli Romkinja, a zašto sam je odabrala da bude u ovoj rubrici otkrićete u narednim redovima.
Julkica Stefanović završila je turizam i hotelijerstvo na Visokoj poslovnoj školi strukovnih studija, a potom uz pomoć subvencija za samozapošljavanje mladih Romkinja i pomoć Ekumenske humanitarne organizacije otvorila u Novom Sadu kafe – restoran “Čarolija ukusa”, uprkos brojnim preprekama sa kojima se sretala uspela je da ostvari svoje snove.
Uprkos nacionalnosti, danas školovana devojka, bavi se poslom koji voli, a ujedno vredna “žena” svom dugogodišnjem momku, uspeva sve da postigne na vreme.
“Hajde šta čekaš upadaj unutra, pravim veliku tortu za krštenje devojčice i dečaka”, reče mi.
Ulazim u stan, čeka me limunada, ona nastavlja sa ukrašavanjem torte, i počinje nam svoju priču…
“Trenutno sam preduzetnica, vlasnica ‘Čarolije ukusa’, radionice za torte i kolače, ali i za slaniše, radim ono što volim.”
Kako si se odlučila čime ćeš da se baviš?
Tokom studija dugo sam razmišljala čime da se bavim, trebalo je biti nešto što volim, znam da radim. Odlučila sam se za poslastičarstvo, to mi je do tada bio hobi, to mi je ostavljalo prostora da se bavim i drugim stvarima, da učim, da imam slobodnog vremena za momka i mene.
Ono što je posebno zanimljivo, vezano za tebe, je to da si ti kao Romkinja završila fakultet, sa kakvim si se reakcijama susretala, da li je ljudima bilo čudno što studiraš?
Dok sam studirala ljudima je bilo čudno što sam žena Romkinja koja studira, pošto po nekoj našoj Romskoj tradiciji žene Romkinje se ne bave socijalno ekonomskim statusom, ne rade na karijerama, već se udaju, stvaraju porodice, ja sam odluča da se držim školovanja i karijere kasnije, jer će mi to doneti egzistenciju u budućnosti.
Da li si nailazila na osude porodice možda zbog tvojih izbora?
Iskrena da budem imala sam podršku oca, ali je majka bila protiv školovanja, možda nije dovoljno verovala da ću uspeti… Mnogo puta ubeđivala me je da ostavim školu po strani i krenem putem naših žena i osnujem porodicu.
Kada su rezultati u školi bili vidljivi, ona je omekšala i zajedno sa ocem počela da podržava moj put. Dobijala sam stipendije za školovanje i uživala sam u svakom novom danu kada sam iz knjiga saznala nešto novo.
Jel bilo teško svih ovih godina, škola, studije?
Jeste. I u toku studija sam bila čudno gledana zbog toga što želim da se obrazujem, nisam odustajala, trudila sam se da budem primer svim drugim Romima i Romkinjama, da i oni krenu mojim stopama i daju primer mlađim generacijama, svi smo mi ljudi, isti ljudi, zašto ne bismo svi mogli da se školujemo ako istinski to želimo.
Posle studija, subvencija od države, jedna od retkih Romkinja ili možda čak prva u Novom Sadu koja je dobila istu?
Kada sam došla na ideju da predam dokumenta za subvenciju imala sam jedan ispit do kraja. Razmišljala sam šta raditi. Želela sam neko mesto u kom bi se osećala prijatno, mogla da popijem kafu sama sa sobom, da radim ono što volim. Rešila sam da moj posao bude, do tada moj hobi, a to je pravljenje slanih i slatkih zalogaja.
Skupljala sam papire iako je proces bio dug, nisam odustajala, predala sa, sve i čekala. Dok sam čekala niko nije verovao da ću uspeti. Svi su mislili da ću biti diskriminisana zbog moje, da kažem različitosti. Usledio je pozitivan odgovor i ja sam bila presrećna. Tada kreće bajka koju sam dugo čekala.
Šta se dalje dešavalo, na kakve si kritike nailazila?
Kada sam našla adekvatan lokal počela sam da radim. Radila sam sa velikom ljubavlju zaista. Mesila sam dan, noć sve što su mi ljudi naručivali. Uživala sam u mojoj čaroliji, no to nije dugo trajalo. Ljudi su kada bi videli da sam Romkinja odlazili iz lokala, nisu želeli da jedu, da sednu, da mi pruže šansu.
Čak i neki moji prijatelji su radije odlazili na druga mesta pre nego kod mene…
Da li je zbog toga došlo do zatvaranja ovog lokala?
Da. Između ostalog. Jedan od razloga je to što su mi troškovi bili veliki, drugi razlog je jer sam bila zaista diskriminisana, nisam više nikako mogla da izdržim, lokal je radio više od pola godine, ali ja nisam odustajala, zatvorila sam lokal i sada radim kod kuće, po preporuci ljudi imam posla i zahvalna sam Bogu na tome.
Da li ti je bilo neprijatno u tim situacijama kada su ljudi videvši tebe u lokalu okretali glavu i izlazili?
Bilo mio je jako neprijatno, ali sam se tokom studija i života često nalazila u takvim situacijama pa sam donekle i navikla.
Jesu li te ljudi možda nekada vređali?
Nisu me vređali, ali samo to njihovo ponašanje bilo je uvredljivo.
Živiš sa momkom, kako je on prihvatio da ti radiš, budeš okružena muškarcima? Da li je bilo teško ubediti gad a je to dobro za jednu ženu?
Nije bilo nimalo lako, nisam ga nagovarala ništa, samo sam želela da on uvidi da sve što radim radim ne za sebe već za nas dvoje, da sve što radim nije ništa loše već ostavljam dobar primer na sve iz našeg okruženja. Njemu je važno da sam i ja srećna, jer sam se pronašla, radim ono što volim, a i mislim da mu je sada veliko zadovoljstvo što ima školovanu ženu pored sebe koja se bori za bolje sutra.
Kakvi su ti planovi?
Planiram da možda napustim Srbiju, jer ovde zaista ne mogu da svoje znanje pokažem a da ne budem sputavana, još uvek odluka nije definitivna, ali o tome mislim već neki period.
Poruči nešto svima koji nas čitaju?
Borite se za svoje snove, ne odustajte, nije lako, ali sve se može kada se zaista želi nešto.
Pokažite prvo sebi, a onda i drugima da možete da živite neki bolji život…
Autor: Ivana Knežević, NsHronika.rs
