Početna Intervju dana Lazar Jovanov: U zemlji u kojoj je kulturna produkcija desetkovana stvari se...

Lazar Jovanov: U zemlji u kojoj je kulturna produkcija desetkovana stvari se moraju sistemski menjati

Lazar Jovanov, Mesto snimanja KPGT-Stara Secerana-glumac  Lazar -fotografija-Rade Kovac-13.nov.2015.Lazar Jovanov je glumac za kojeg će se tek čuti, naročito posle ovog intervjua, u to sam sigurna. Iznenadio me je svojom otvorenošću i hrabrošću da govori o nekim temama o kojima javnost uglavnom neće ili ne sme da priča. Svestan da će time, možda, zatvoriti sebi velika vrata u karijeri koja je u usponu, ostaje dosledan da svoju ideju i viđenje situacije u umetnosti prenese u potpunosti, bez cenzure! Iako iza sebe ima brojna ostvarenja na daskama koje život znače, najveću pozornost medija dobio je igrajući u kultnoj predstavi “Buba u uhu”, preuzimajući na sebe veliku odgovornost, jer je nasledio zaostavštinu legendarnog Nikole Simića i uspeo da ga zameni na dostojan način. Lazar je za portal NSHronika.rs govorio o svojoj profesiji, o tome šta je na njega i njegove kolege iz klase “uklesao” Bora Drašković, kao i o “filmskoj mafiji”  čije je postojanje javna tajna i koja, nažalost, uzima svoja danak, pri čemu talentovani glumci ostaju bez svoje šanse da zablistaju na velikom platnu. Nesvakidašnja i veoma interesantna priča, koja vas neće ostaviti ravnodušnim!

Kada si shvatio da će gluma biti tvoj životni put?

Još u osnovnoj školi. Postoji i korpus delikti o tome. U nekom mom spomenaru, iz sedmog razreda, jedno od pitanja bilo je upravo to: “Šta ćeš biti kad porasteš?” Moj kum Toma napisao je pilot, a ja glumac. Eto ga, on sada leti, a ja sam na daskama.

Završio si Akademiju umetnosti u Novom Sadu u klasi Bore Draškovića. Šta je ono najbitnije što vam je preneo i koliko je po tvom mišljenju važno u čijoj klasi učiš ovaj zanat?
 

Prva reč koju nam je profesor napisao bila je “dar”. Onda nam je rekao da je pročitamo unazad, pa tako dobijete “rad”. Dakle, talenat bez napornog rada i angažmana neće isplivati na porvršinu. Najvažnija stvar koju nas je profesor Boro naučio jeste odnos prema umetnosti, pozorištu. Insistirao je na tome da budemo misleći umetnici. Etika je bila prioritet. A toga je danas sve manje. Neke kolege oko vas, u želji da se afirmišu, ne biraju sredstva. Tužno je to… Jednom sam doživeo, dok sam radio predstavu “Rebeka” u “Madlenianumu”, da je kolega hteo iza mojih leđa da mi “ukrade” ulogu. Čak se na prvoj kostimskoj probi obukao u moje odelo i počeo da ubeđuje ljude oko sebe kako je njemu poverena uloga batlera Roberta. Na kraju se ispostavilo da je u pitanju manipulacija glumca i zabuna reditelja, koji je razgovarajući sa dotičnim mislio da razgovara sa mnom, jer se do tada nismo sreli. Ovo je benigni primer. Da znate samo kakve se igre dešavaju na višim nivoima…

Lazar Jovanov3

Da li je odlazak u Beograd bio želja ili jedina opcija za mladog glumca nakon završetka studija u “Srpskoj Atini”?

To je bila jedina opcija. Znate, u Novom Sadu tada nije postojao mehanizam za prepoznavanje talentovanih mladih dramskih umetnika. Niti su postojale audicije, niti je bilo ko iz uprave ili umetničke direkcije pratio naše ispitne predstave. Da se razumemo, mnoge rediteljske ispite igrali smo u Pozorištu mladih ili na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta, i to su bile odlične predstave koje su mogle da budu i deo redovnog repertoara novosadskih pozorišta. Ali ne, uprava nije gledala čak ni te predstave koje su se igrale u njihovoj “kući”. A u Beogradu su u to vreme redovno održavane otvorene audicije. Tako sam i zaigrao u Pozorištu na Terazijama u predstavama “Maratonci trče počasni krug”, “Briljantin”, zatim u KPGT-u, “Madlenianumu”, čak i u Bosni… Audicije bi trebalo da se održavaju u kontinuitetu. U ovoj zemlji, gde je desetkovana kulturna produkcija, gde je umetničko tržište sve manje i jadnije, a na delu hiper-produkcija dramskih umetnika, moraju se stvari u kulturi sistemski menjati… U suprotnom će sve naše kulturne ustanove postati “instituti za majku i dete” i mesta za politička uhlebljavanja. Ili već to jesu?

Doktorske studije kao sledeći stepenik u tvom umetničkom usavršavanju donele su ti i upoznavanje sa pedagoškim radom. Kako si se snašao u toj ulozi?

Da, bio sam saradnik u nastavi na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a potom i predavač na Fakultetu za medije i komunikacije, na predmetima Kulturna politika i Menadžment u kulturi. Mislim da imam potencijala da budem dobar pedagog. Ali imam još dosta da učim i usavršavam se, kada je u pitanju pedagoški rad. Za taj posao potrebno je imati iskustva i strpljenja.

Zalažeš se za decentralizaciju pozorišta i promovisanje alternativnih scena. Da li misliš da to zaista može da zaživi kada smo svedoci da se u kulturu sve manje ulaže? 

To je jedno od krucijalnih pitanje kada je reč o napretku u polju kulture. Da, ja se zalažem za kulturnu decentralizaciju. Srbija je, kao uostalom i čitava bivšta SFRJ, imala zavidnu kulturnu infrastrukturu, sa mrežom domova kulture. Jeste da oni nikada nisu zaživeli u punom sjaju i kapacitetu, ali ideja je bila velika, možda pretenciozna u tom momentu, ali čuveni kredo “kultura za sve” ipak svedoči o tendenciji unapređenja kulturnog života i kulturnih navika i potreba širom države. Kakva je situacija danas? Imamo Beograd, Novi Sad i još neke gradove kao epicentre kulturnih dešavanja, a ostala mesta su uslovno rečeno marginalizovana na kulturnoj mapi. Posledice toga su već sada sagledive. Uključite televizor i sve će vam biti jasno. Što se tiče alternativne, odnosno celokupne nezavisne scene – ona radi u nemogućim uslovima. Nezavisna scena uglavnom je bazirana na ogromnom entuzijamu umetnika, koji pritom imaju fantastične rezultate, bez obzira što funkcionišu na rubu egzistencije. A institucionalni pozorišni sistem? To je priča za sebe. Slušamo u poslednje vreme kontinuirane jadikovke iz naših dotiranih pozorišta kako neće biti premijera jer nisu dobili očekivana sredstva od osnivača. Naravno, i ja se pridružujem toj istoj kritici upućenoj finansijerima naših kulturnih ustanova. Ali sa druge strane, šta i ko sprečava naša pozorišta da stvaraju? Imaju na plati i glumce i reditelje, dramaturge, scenografe, kostimografe… Ne, nego ljudi neće da se pokrenu. Svi nešto kritikuju političke strukture, donosioce odluka. Njih neću ni da spominjem, jer u njihove floskule ne verujem. Izlišan je svaki komentar. Ali šta je sa nama samima? Hajde da mi uradimo to što je do nas, pa onda da upremo prstom u nekoga, ako već mora tako. Hajde da u svojim mikro-okruženjima damo svoj maksimalan doprinos našoj zajednici, tako što ćemo da stvaramo. Razumem ja da su i te plate u institucijama kulture bedne za naše uslove, ali opet je neka plata. Većina umetnika i radnika u kulturi, ponavljam većina  nema ni toliko. Reč “promena” je jeres u sistemu kulture. Eto ovom prilikom pozdravljam inicijativu novosadskog akademskog pozorišta “Promena” koje ima velike potencijale da bude dobar primer pozorišne prakse. Stvar je u tome da u pozorištu ima ponajmanje kreativnog osoblja, umetnika, stvaraoca. Na sve strane glomazna administracija i tehničko osoblje, sa izmišljenim radnim mestima. Naravno, ima svetlih primera. Idite u novosadsko Pozorište mladih i pogledajte komad “Povodom Galeba” i videćete kako se bez ijednog uloženog dinara pravi maestralna predstava. Ili “skoknite” u Beograd u pozorište KPGT da vidite kako se uz pomoć “štapa i kanapa” pravi umetnost. Daleko od toga da to treba da postane ustaljena praksa, pa da donosioci odluka na višim instancama vlasti kažu: “E, pa vidite kako može da se radi i bez para.” Može, kad se mora. Umetnost ionako uvek pronađe svoj put, samo kada to hoće.

???????????????????????????????Kakva iskustva nosiš sa snimanja filma “Bićemo prvaci sveta”? Bilo je to tvoje prvo filmsko ostvarenje, ako se ne varam?

Bila je to jedna mala, vrlo mala uloga. Tumačio sam čuvenog mađarskog košarkaša Lajoša Englera, koji je igrao u jugoslovenskoj reprezentaciji pedesetih godina, u samim počecima razvoja klupske i reprezentativne košarke na ovim prostorima. Premda je moj profesor nama govorio da nema malih uloga, samo malih glumaca, ovo je ipak bila uloga na nivou statiste. Snimanje filma je jedno veliko čekanje… Da dođeš na red, na primer. U dva navrata smo čekali po dvanaest sati da snimimo našu scenu, i do kraja je nismo ni snimili. A vama “taksimetar” otkucava, snimili vi ili ne. Jer, Bože moj, obukli ste kostim. Onda sam nazvao majku i rekao joj da sam tog dana zaradio polovinu njene restoranske plate, a da prstom nisam mrdnuo. Nisam se baš komotno osećao u toj situaciji, jer sam znao koliko ona “rmbači” za te novce. Pritom, moj honorar bio je najnižiji u odnosu na ostale glumce, naročito afirmisane kolege. Sa druge strane, prošlo je više od godinu dana, a mi nismo dobili polovinu para, verovatno ih nikada nećemo ni ugledati. Da, možemo da se tužimo sa njima, ali onda vas zastrašuju rečima: “Samo vi nas tužite, dobićete pare, ali više nikada nećete biti angažovani ni u jednom filmskom projektu.” Onda sam shvatio o čemu su kolege govorile kada su pominjale “fimsku mafiju”. Da, postoji kulturna mafija, verovali ili ne. Oni imaju pristup finansijama, na samom su izvoru, i uvek su politički podobni. Jedni drugima prelivaju. Jer “ruka ruku mije”. Retko ko govori o tome iz sveta kulture, jer se, valjda, nadaju nekoj mrvici hleba, nekoj ulogici… Pritom se sa glumcima postupa bedno. Donekle smo i sami krivi za to. Za početak nemamo ni valjani glumački sindikat, tako da i ne možete da se borite za svoja prava na adekvatan način. Najbolje je ćutati, i gutati knedlu i ići “niz dlaku” sa svima. Ne treba imati kritički stav, to nije dobro za glumca. Koliko god u Srbiji nema para za kulturu, i ono “malo” što se izdvaja, troši se nenamenski. Manjina od toga živi više nego lagodno, a pare se “peru” na sve strane.

Predstavu “Buba u uhu” očekuje 1650. izvođenje, ovog puta u beogradskom Centru Sava, uz učešće  plejade svih glumaca koji su igrali u ovom kultnom komadu proteklih godina. Kako si se snašao u ulozi koju je dugo godina tumačio legendarni Nika Simić?

Eto, to je nešto jako lepo što mi se desilo u proteklih godinu dana. Dopisujemo pozorišnu istoriju. Ako je verovati publici, kolegama i kritičarima, snašao sam se vrlo dobro. To je jedna od velikih i važnih uloga koje sam tumačio u KPGT-u. Nažalost, prva koja je zapala oči javnosti. Kažem nažalost, jer smo proteklih godina u ovom pozorištu pravili sjajne predstave, u kojima sam tumačio izazovne i uzbudljive likove, rekao bih ništa manje uspešno nego sada ovu ulogu Šandebiza/Poša u “Bubi u uhu”. Igrao sam u proteklih šest godina u Ristićevim režijama “Ričarda III” u istoimenoj Šekspirovoj drami, Sretka Kalinića u makabralnom kabareu “Biciklist”, Đorđa Balaševića u internet kabareu “Razdeljak”, Frensisa Bekona u “Šekspirovoj naušnici”… Sada slavimo veliki jubilej kultne “Bube”… Dvadeset i drugog, a na zahtev publike i 23. februara izvodimo je u Sava Centru. Biće svečano!

Da li posećuješ pozorišne festivale i možeš li izdvojiti neki od njih i zašto?

Ne toliko često koliko bih želeo. Važno je za glumca da bude deo velikih pozorišnih događanja, ali ja jednostavno nisam u prilici. Tako da uglavnom posećujem Sterijino pozorje i Bitef. Kada govorimo o Sterijinom pozorju, ono što bih ja želeo je da ovaj festival ponovo postane jedan od najznačajnijih regionalnih pozorišnih susreta, da mu se vrati stara slava, na čemu sadašnji umetnički direktor Miki Radonjić, intenzivno radi. Nekada je to bio festival jugoslovenske nacionalne drame. To je meni putokaz kojim se treba kretati.

???????????????????????????????Trajanje i autentičnost u vašoj profesiji su verovatno i najznačajniji. Kako postići to? Da li je bitan faktor sreće, biti u jakom lobiju koji drži primat ili nešto treće?

Ne znam recept za trajanje. Ne znam da li ću i sam uspeti da istrajem. Jako je teško plivati u ovim okolnostima, a da pri tom sačuvate svoj integritet. I sami ste rekli da su sreća i jak lobi možda najvažniji faktori za prodor. Ne i za uspeh, to i sami vidite. Džaba vam sva zaleđina ako niste daroviti. More je takvih mediokriteta oko nas. Vi ćete možda biti u žiži javnosti, jer to i nije neka mudrost, ali nikada nećete postati dobar umetnik, stvaralac…

Da li bi se vratio u Novi Sad kada bi imao ponudu stalnog zaposlenja u nekom od pozorišta?

Već više od pola godine živim u Novom Sadu. Zamislite, dobio sam angažman na Radiju Novi Sad, i to putem javne audicije. Jeste da sam još uvek na probnom neplaćenom radu, ali opet sam angažovan ni po babu, ni po stričevima. Ima li veće satisfakcije? Na 87.7 fm vodim Noćni program sa prijateljicom, još jednom sjajnom glumicom iz Novog Sada, Sonjom Leštar, sredom na četvrtak, od ponoći do tri sata ujutru. Emisija se zove “Nesanica sa glumcima”. Dajte nam šansu, poslušajte nas, nismo tako loši. Tako da je moj odgovr – da! Živeo bih u Novom Sadu i igrao bih u novosadskim pozorištima, ali ne znam kako se to radi… Mislim da sada imam već zadovoljavajuće reference za rad u Novom Sadu, šta mislite?

Šta tebi predstavlja Novi Sad i šta najviše voliš u njemu?

U Novom Sadu najviše volim porodicu i prijatelje. Ne znam šta bih bez njih. A što se tiče samog grada, volim to što je Novi Sad, kao uostalom i čitava Vojvodina, multikulturalan. To bogatstvo različitosti vrednost je koju moramo negovati i unapređivati. Plašim se da se političkim i nacionalističkim mahinacijama i katkad pogrešnim instutcionalnim usmeravanjima udaljavamo od naših sugrađana druge veroispovesti ili nacionalnosti. Na primer, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu nismo imali nikakvih dodirnih tačaka sa kolegama, glumcima Mađarima. Upoznavali smo se tek na nekoj zajedničkoj predstavi. U globalu – nismo se družili. U osnovnoj školi takođe. Zašto je to tako? No, to je posebna tema.  Jako volim centar Novog Sada. Za razliku od Beograda, novosadsko jezgro grada je mesto socijalizacije, okupljanja domicilnog stanovništva, uvek nekoga sretneš, a ipak je privlačno i za turiste… Naravno, volim i Petrovaradinsku tvrđavu i donji grad, koji ima veliki, ali neiskorišćeni turistički potencijal… Volim kulturu vožnje biciklom, to je najbolje prevozno sredstvo. Volim “Vremeplov”, ali niko od mojih prijatelja neće da ide sa mnom u ovaj kafić. Sve u svemu, Novi Sad je grad velikog potencijala, ali i velikih protivurečnosti. Grad kulture, koji sam sebe poništava. Pogledajte na primer arhitekturu u samom jezgru grada. Smučilo mi se kada sam video onaj nakaradni hotel u centru grada sa nečim nalik radijatoru. Ko je to dozvolio? Ko nam sistematski narušava kulturno nasleđe i autentičnost arhitekture? Zamislite tako nešto u Parizu na primer. Ne možete ni da zamislite…

Autor: Bojana Šević
Foto: Rade Kovač / Privatna arhiva

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here