Početna Intervju dana Marija Erdelji: Uloga fotografije je da nam otkrije istinu, kao i da...

Marija Erdelji: Uloga fotografije je da nam otkrije istinu, kao i da pokaže stav samog autora

Novosadsku kulturnu scenu su u proteklom periodu obeležila brojna fotografska dešavanja, na kojima su učestvovala zvučna fotografska imena, među kojima je mlada i nagrađivana fotografkinja Marija Erdelji. Ova uspešna dvadesetosmogodišnja Novosađanka, dobitnica nagrade Godišnjeg foto konkursa “Moje mesto, moji ljudi,” je diplomirala i magistrirala fotografiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a zanat i iskustvo je stekla baveći se komercijalno fotografijom kao frilens fotografkinja. Pored fotografskog rada, Marija je edukator u fotografskom klubu “Vojvodina” u Novom Sadu. Sa čitaocima našeg portala Marija je podelila svoje utiske o učešću na Godišnjoj izložbi vojvođanskih fotoreportera “Objektivno” u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, objavljivanju svoje prve fotografske monografije i o fotografskoj umetnosti.

Kada se u Vama javio prvi instinkt za bavljenjem fotografijom?

Od malih nogu sam težila ka umetnosti kao svom životnom pozivu. Kada sam imala 14 godina, deda mi je poklonio aparat Smenu 8 i tada sam prvi put fotografisala koristeći B&W film i izradila svoje prve fotografije u foto-laboratoriji. Tada se rodila ljubav koja je opstala do današnjeg dana.

Čobaninu se osim ožiljaka na licu, vidi i samoća u očima, koju je teško ne primetiti

Zbog čega Vas je najviše privukao fotografski poziv?

Zbog magije koju samo fotografija može da stvori i prikaže. Fotografija je medij koji nastaje delovanjem svetlosti i svetlost je osnova nje. U fotografiji se ogleda naša stvarnost, zapisuje se deo nas i naše istorije. Sadrži emociju, samopoznaju, empatiju pa čak i lepotu, i teži da pokaže nešto neizrečeno.

Diplomirali ste i magistrirali na Katedri za fotografiju Akademije umetnosti u Novom Sadu, a sada su aktuelni dani otvorenih vrata za buduće studente na novosadskim fakultetima. Na koji način biste motivisali sve srednjoškolce, foto amatere, da posete Dan otvorenih vrata na Akademiji umetnosti u Novom Sadu ?

Da, završila sam osnovne i master studije na Akademiji umetnosti iz oblasti fotografije u klasi profesorke Ivane Tomanović. Moja preporuka je da treba da posete Dane otvorenih vrata kako bi se informisali o Akademiji, smerovima, predmetima tokom studija, principima studiranja, mogućnostima za dalje školovanje i usavršavanje, kao i da sebe preispitaju da li je to poziv kojim žele da se bave ceo život.

Kamp-kućica sa natpisom – Strogo zabranjen alkohol (fotografije Marije Erdelji sa Godišnje izložbe vojvođanskih fotoreportera u Novom Sadu)

Koliko je dug proces razvoja fotografske ličnosti od amatera do profesionalca?

Iskreno, veoma dug. Činjenica je da većina mladih ne razume da je fotografija jedna veoma kompleksna oblast koja stalno traži usavršavanje i iznova učenje i saznanje. Ceo život se uči, pa tako i u ovoj struci. Biti profesionalac u moru amaterskih fotografa se lako uoči kao što sam već pomenula: edukacijom, stvaralačkim uspehom, inovativnišću, originalnošću, a pre svega neophodno je posvetiti se fotografskom poslu.

Koje to osnovno znanje o fotografiji mora imati svaka osoba koja želi da počne da radi kao fotograf ?

Mora imati na umu edukaciju o osnovama fotografije, koju čine sledeće komponente: kamera, šta je fotografija, kako je nastala kao medij, osnove likovnih elemenata, kompozicija, kadar, planovi, a za to je potreban makar osnovni kurs fotografije ako se već taj neko ne odluči za fakultet, gde ima fotografiju kao usmerenje. Bitno je da se posveti izučavanju fotografske grane kojom želi da se bavi.

Fotografije sa predstave “Naši dani” Radoslava Milenkovića; foto: Marija Erdelji

U kojoj se meri razlikuju teorijsko znanje i praktično umeće, kako se odnose na fotografiju kao akademsku oblast proučavanja?

Jedno i drugo je veoma bitno, jer su usko povezani i ne može jedno bez drugog – nadopunjuju se. Teorija je važna, ali, naravno, da se zna primeniti u praksi. Što se tiče fotografije i akademskog obrazovanja, takvi fotografi su u prednosti u odnosu na obične fotografe, jer na akademiji ti učiš o istoriji fotografije, svetski priznatim fotografima i njihovim radovima, naučiš da čitaš fotografiju i razumeš, učiš o estetici, pored fotografskih osnova. Jednostavno imaš veće vidike i drugačije vidiš fotografiju.

Fotografije sa predstave “Naši dani” Radoslava Milenkovića; foto: Marija Erdelji

Nedavno ste objavili prvu autorsku fotografsku monografiju “Naši dani”, koja je naslovljena po istoimenoj predstavi glumca i reditelja Radoslava Milenkovića. Šta Vas je podstaklo da objavite ovu fotografsku zbirku, koja se sastoji od fotografija pozorišne predstave “Naši dani”?

To je projekat koji je trajao nekih godinu dana. Radoslava sam upoznala pre osam godina, kada sam kao studentkinja imala praksu pozorišne fotografije u Srpskom narodnom pozorištu, dok je režirao predstavu “Ujež” . Tada sam fotografisala njega i predstavu, imala sam želju da jednog dana fotografišem njegov portret kada sazrim kao fotograf. Ta želja se ostvarila, fotografisala sam ga, njemu se dopao moj rad i moje umetničko viđenje njega. Jednom smo uz kafu i priču zajedno došli na ideju kako bi to izgledalo da fotografišem njegovu monodramu “Naši dani” sa mojim umetničkim viđenjem. Tako je sve to zapravo počelo. Zatim sam fotografisala predstavu, koju je igrao samo za moj aparat u praznoj pozorišnoj sali. Posle toga mu se jako dopao materijal i shvatili smo da to treba da objavimo kao knjigu, jer ne postoji knjiga sa takvom tematikom i prvi smo u tome.

Kako biste opisali tu umetničku sinergiju između Vas kao fotografkinje i Radoslava Milenkovića kao glumca i reditelja, koja je nastala tokom realizacije Vaše fotografske monografije?

Rekla bih da je to jedan veoma iskren odnos dva stvaraoca i to dva umetnika iz različitih branši. Spojili smo glumu sa fotografijom u jednu umetnost, gde preovladava snažna fizička ekspresija. Imala sam priliku da fotografišem imaginarno putovanje gde se glavni lik susreće sa predstavnicima vlasti i postaje učesnik i svedok rasula i propasti svih segmenata društva. Tu energiju je teško opisati rečima. Osećamo jedno drugo kao stvaraoce, on je jednostavno moja inspiracija.

Fotografija dokumentarnog projekta dece sa posebnim potrebama “Živimo zajedno” (Ova fotografija Marije Erdelji je bila nagrađena na Godišnjem konkursu “Moje mesto, moji ljudi.” )

Pored objavljene fotografske zbirke radova, učestvovali ste na Izložbi vojvođanskih fotoreportera pod nazivom “Objektivno”, koja je bila postavljena u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Gde ste pronašli inspiraciju za fotografske radove, koji su bili izloženi u okviru fotografske postavke “Objektivno”?

Na veoma zanimljiv način nekada nam se priče same prikažu. Išla sam na godišnji odmor i tako vozeći se ravnicom ugledala sam u daljini kamp kućicu i poljanu prepunu ovaca. Otišla sam do čobana i zatražila dozvolu za fotografisanje, odnosno, da uradim foto-priču o njemu i njegovoj svakodnevici. Na mestu gde je nekada u Banatu paslo na hiljade ovaca, danas je ostao usamljeni Pap Karoj koji čuva ovce. Osam meseci godišnje čuva ovce na ispaši uz pomoć četiri psa. Živi u kamp kućici par metara sa metar tek toliko da stane krevet i mali šporet.
Gledajući ravničarski predeo, gde na kilometre nema ničeg osim poljana, on živi sam i prijatelj ga poseti ponekad da popiju kafu. Pre samo nekoliko decenija u našoj zemlji je važilo pravilo: Ko čuva ovce, taj ima novce. U današnje vreme niko ne želi da čuva ovce, jer se to smatra ponižavajućim poslom. Karoj je čovek dobrog srca koji je posvetio svoj život ovom zanatu i zavetovao se na večnu samoću, samoću koja je jako slična mraku.

Koji su Vaši dalji karijerni planovi na polju fotografske profesionalne orijentacije ?

Rad na novim projektima društveno angažovane fotografije kao i publikacija istih. Dalje učešće na inostranim izložbama, festivalima, projektima i radionicama. Da moji radovi promene svest kod ljudi na bolje, jer uloga fotografije je da nam otkrije istinu, kao i da pokaže stav samog autora.

Fotografija dokumentarnog projekta dece sa posebnim potrebama “Živimo zajedno”; foto: Marija Erdelji

Autor: Anđela Zec
Foto: Nenad Karlić/Marija Erdelji

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here