Početna Intervju dana Milan Kosanović: Sramota je što Novi Sad nema ni jedan teren sa...

Milan Kosanović: Sramota je što Novi Sad nema ni jedan teren sa veštačkom travom fudbalskih dimenzija!

kosan 6

Milan Kosanović je čovek koji je zajedno sa svojim stručnim timom i igračima upisao Srbiju u istoriju fudbala, kada je prošle godine sa omladinskom reprezentacijom Srbije “Orlići” osvojio svetsko prvenstvo na Novom Zelandu! U svojoj osamnaestogodišnjoj karijeri prošao je sve lige, počevši od pete do prve, bio je sa omladincima Vojvodine dva puta na prvom mestu, a od 2012. radi sa reprezentacijom koja je napravila istorijski podvig, što smatra i svojim najvećim uspehom. Trenutno radi kao selektor reprezentacije Srbije U19 i u novembru ga očekuju prve kvalifikacije. Popričali smo sa Milanom o njegovim prvim koracima u fudbalu, problemima koji su prisutni u ovom sportu, i najvećim greškama koje roditelji prave kada žele da naprave vrhunskog igrača od svog deteta!

– Mislim da je velika prednost što sam u svojoj karijeri radio i sa klincima, i sa seniorima. Prošao sam mnogo toga i shvatio da stalno moram da učim i usavršavam se. Jako je bitno da čovek ima cilj i ambiciju, bez obzira kojom se profesijom bavi, jer onda može da postigne sve, to je ono što naglašavam i kada držim predavanja! U vreme kada sam počinjao svoju karijeru na đačkom igralištu, da sam nekome rekao da ću jednog dana biti trener reprezentacije koja je prvak sveta, verovatno bi me okarakterisali kao poremećenog i ludog. Ali uz pravi stručni tim, kakav sam ja imao, kao i naš zajednički cilj, dokazali smo da se sve može ostvariti, pa čak i dečački snovi! – ovim rečima je Milan Kosanović započeo intervju.

Kako gledate na vreme kada ste vi počinjali, da li je fudbal bio vaš izbor od malena?

Fudbal sam počeo da igram u Indexu i Kabelu, kao i svi dečaci tih godina, provodio sam slobodno vreme na ulici. Moji drugari i ja smo bili vezani za sportske aktivnosti što ćete danas, nažalost, retko sresti. Zgrade se prave bez ikakvog smisla, urbanističkog plana, gde su nekadašnja dvorišta kao mesta za igru u velikoj meri zamenila parking mesta i garaže i time primorala decu na privatne škole fudbala, košarke i drugih sportova koje ne mogu svi roditelji ni da priušte. Sa druge strane, današnje vreme je takvo da se klinci sve više druže sa tabletima, kompjuterima i televizijom što je poražavajuće. U moje vreme postojale su sekcije za sport u školi, a danas ako hoćete da vam se dete bavi sportom, morate da odvojite određenu količinu novca za članarinu, samim tim kada je novac presudan faktor u toj sferi vi ne možete nikako očekivati boljitak u bilo kom smislu. Najbitnije je da roditelji pravilno usmere svoju decu, a ja sam imao tu sreću. Moj otac je bio jedan od najpriznatijih stručnjaka u domenu marketinga u bivšoj SFRJ i stalno me je vodio sa sobom na festivale misleći da ću i ja jednog dana nastaviti njegovim stopama. Bio sam odličan đak, upisao Ekonomski fakultet, dao sam prve dve godine u roku, i onda, sasvim neplanski, na nagovor drugara, počeo sam da treniram klub Index 1998. godine. Ljubav prema fudbalu je ipak prevagnula i evo sada sam već 18 godina u ovom poslu.

kosan 3

Koji je bio prelomni trenutak u vašoj karijeri?

Veljko Paunović koga sam znao kao vrsnog igrača koji je igrao u Atletiko Madridu, i tada bio selektor reprezentacije, prišao mi je jednom prilikom, upoznao se sa mnom i rekao mi da bi voleo da radim sa njima u stručnom štabu. To me je iznenadilo jer u današnje vreme većina poslova se završava preko veze, i poučen tim primerom, za svoj stručni tim sam izabrao ljude isključivo prema njihovoj stručnosti i znanju. Kod nas je nepisano pravilo da ljudi odaberu svoje prijatelje za posao kojem nisu dorasli i onda kada dođe do neuspeha, ne znaju koji su razlozi, i zato sam mišljenja da druženje teba da bude van fudbala a za saradnike treba birati ljude koji su dorasli zadatku. Mogu slobodno da kažem da mi je Paunović mnogo pomogao, po pitanju moje karijere, da shvatim da je ono što radim zaista vredno pažnje.

Šta je danas motivacija deci da se profesionalno bave sportom, i koje greške roditelji najčešće prave kada žele da njihovo dete postane profesionalni igrač?

Na ovu temu bih mogao da pričam ceo dan i mislim da ni tada ne bih uspeo da kažem sve što imam… Situacija u celoj državi nije sjajna pa ni u fudbalu. Roditelji se danas mešaju u sve, dovode decu na treninge, ostaju da gledaju, daju sugestije trenerima, smatrajući da su kompetentni za to. Ja sam negde pronašao način da izbegnem takve situacije, i sada nemam tih problema, ali na početku je bilo i onda sam imao običaj da pitam roditelja koji mi dovede dete i počne da se meša u moj posao, čime se bavi. Ako kaže da je advokat, ja ga pitam kako bi bilo da ja dođem kod njega u kancelariju i počnem da mu govorim šta i kako treba da radi, naravno sve u cilju da bih zaštitio svoju struku. Generalno je mišljenje da o fudbalu svi sve znaju, ako prate utakmice, to im već daje za pravo da su nekakvi stručnjaci… Na žalost većina roditelja danas vidi rešenje svojih egzistencijalnih problema time što će im dete biti profesionalni fudbaler, pogotovo kada smo svedoci da neko dete koje igra u jačim klubovima u Srbiji mesečno zarađuje deset hiljada evra a ti isti roditelji za te pare moraju da rade minimum godinu dana.. Tada dolazi do potpunog forsiranja dece, koje roditelji ispisuju iz škole samo da bi se što više posvetili fudbalu, ne razmišljajući o socijalizaciji i pravilnom razvoju svog deteta, a time prave katastrofalnu grešku! U 18-toj godini saznaju da to dete neće biti vrhunsko, nema završenu školu, nema drugare i prijatelje iz škole i svog prirodnog okruženja i tu nastaju problemi. Možda će do svoje trideste godine igrati u trećoj ili četvrtoj ligi za male pare i posle toga nema šta da radi. U Nemačkoj recimo igrači koji igraju te slabije lige imaju svoj posao a popodne igraju fudbal i to im dođe kao hobi od kojeg imaju džeparac i oni time imaju obezbeđenu egzistenciju, što kod nas nije slučaj, većina misli da može tako da živi i ne razmišlja o budućnosti.

kosan 7

Da li je u fudbalu presudan talenat ili rad? Da li ste imali slučajeva da je neko dete prosečno, a da je velikim zalaganjem uspelo da napravi karijeru vrednu pažnje?

Naravno da sam imao takvih primera, za svaki posao pa i ovaj potrebna je volja, želja i upornost. Mnogi talentovani igrači usled ovih nedostataka ne mogu da dođu vrhunskog nivoa. Najveća fudbalska imena nisu do tog uspeha došli samo svojim talentom, to je samo baza na koju su sve ostalo nadogradili. Danas imamo mnogo igrača koji su uz kontinuiran rad uspeli da naprave sjajne karijere. Navešću Nemanju Matića koji je igrao za Partizan i Zvezdu, tada nije pozvan da igra za reprezentaciju, a kružnim tokom je preko Slovačke stigao do Čelzija. Možda je bio manje talentovan na početku od nekih igrača njegovog godišta, ali je na kraju postigao mnogo više od njih!

Šta je po Vama najveći problem u srpskom fudbalu?

Infrastruktura! Mi i dalje imamo infrastrukturu od pre trideset godina. Novi Sad nema ni jedan teren sa veštačkom travom fudbalskih dimenzija što je sramota za ovaj grad i za sve ljude koji se bave sportom u njemu. Da vi od novembra praktično nemate prostor gde mogu da se igraju utakmice i gde može da se trenira, dok u Beogradu imate preko 15 terena! Druga stvar je da danas prednjače privatne škole fudbala koje zarađuju pare prodavajući praktično termine čuvanja dece roditeljima, samim tim nema razvoja jer treniraju svi i tada oni koji su predodređeni za fudbal ne mogu da daju rezultat. A ono što je možda najveća greška je što smo postali zemlja koja pravi fudbalske poluproizvode, jer u 18-toj godini svi koji vrede odu u inostranstvo, iz ove selekcije koja je bila svetski prvak je otišlo 13 igrača, već posle dva meseca i kako onda očekivati kvalitet kod nas i da naši klubovi igraju u Evropi!?

Kakav je Vaš komentar kada je u pitanju Superliga Srbije?

Imamo situaciju da ljudi ovde stalno traže rezultat i ne postoji strpljene da se nešto napravi, pa se samim tim treneri stalno menjaju. Nedavno je izašao podatak da je broj trenera koji je promenjen u Superligi enorman! Problem je što mi ne možemo da sačekamo da dođe do rezultata, živi se od subote do subote, ako pobedite vi ste najbolji a već narednog vikenda ako vaš tim pretrpi poraz, vi ste najgori. Recimo toga u Evropi nema, dan kada se igra utakmica se proslavi ako ste pobedili ili ne ako ste izgubili, ali sutra se nastavlja ponovo sa radom, dok to ovde nije slučaj.

kosan 5

Kakav je osećaj bio pobediti Brazil i ostvariti istorijski rezultat sa reprezentacijom koja je u tom momentu postala prvak sveta?

Kada ste negde daleko i niste toliko svesni šta se dešava… Proveo sam tridesetak dana na Novom Zelandu, svaki drugi dan smo imali utakmice i prosto se naviknete na tu atmosferu, a jedino što vam pravi stres je kada se čujete sa ljudima koji sede u Novom Sadu i koji vam pričaju kako ustaju u neke kasne sate da bi gledali utakmicu koju igramo. I onda u jednom trenutku shvatate da se nešto dešava. Počinje da raste neka tenzija, ali dok igrate i dok su momci na terenu vi nemate takav osećaj. Kada se završila utakmica protiv Brazila, nastao je haos… Mi smo došli u hotel, a tamo se proslavljala matura, svi su očekivali neko slavlje ali mi smo bili prazni, jednostavno istrošeni, pri tom nas je čekao let od 28 sati da bi se vratili u Srbiju gde znate da vam neko nešto sprema. Tek kada smo došli u Beograd, kada smo krenuli kroz beogradske ulice, shvatio sam da smo napravili nešto veliko. Kada sam video te ljude koji su nas čekali na mostu skoro sat vremena samo da bi nam mahnuli, ljudi koji trče za autobusom, to mi je bilo fascinantno. Naravno, najveća kulminacija je bila kada sam došao na Štrand, gde sam maltene odrastao, i posle toliko godina se pojavio na tom mestu prepunom uspomena, gde nas je dočekalo toliko ljudi sa bakljama i pesmom, među kojima su bili i moja porodica i prijatelji, neki od njih su čak pomerili odlazak na more da bi nas dočekali, e tada sam zaista doživeo taj nalet emocija i saznanje i svesnost da smo uradili nešto vredno pažnje. Novi Sad teško iskazuje emocije i ljudi su poprilično zatvoreni u tom smislu, a onda te večeri doživite da vidite ogromnu količinu emocija i zadovoljstva gde je bilo petnaest hiljada ljudi, zaista neprocenjivo… Dešava mi se, kada imam neke teške situacije, kao i svi, da pogledam snimak sa dočeka Orlića, i onda se preporodim i krenem dalje, jer mi to da podsticaj i motiv za rad.

Šta Vama predstavlja Novi Sad?

Novi Sad je mesto gde se uvek vrlo rado vraćam, to je grad koji ima dušu ali i jednu vrstu poganosti koja se ogleda u tome da se uspeh ne prašta, ne hvale se i ne veličaju ljudi koji su uspešni a to nije dobro jer tako ne promovišemo prave vrednosti Novog Sada. Trudimo se da minimiziramo uspeh i ljude koji su zaslužili da im se oda priznanje, dok se neko Žitorađe i neka manja mesta Srbije reklamiraju jer imaju jednog uspešnog predstavnika i onda se zbog toga pričaju bajke o tim mestima. Malo je gradova poput Novog Sad koji su mirni a opet imaju sve, gde možete opušteno da sedite, sa mnoštvom zanimljivih sadržaja, da li je to Kej, Tvrđava, park… Novi Sad je grad u kome sam 44 godine i u kome su mi se desile sve najlepše stvari, na prvom mestu to je grad u kome živi moja porodica supruga Nataša i sina Luka, napadač Indeksa!

Autor: Bojana Šević
Foto: Fejsbuk

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here