Početna Intervju dana Milan Mumin: Uživam u radu na jednoj po jednoj pesmi

Milan Mumin: Uživam u radu na jednoj po jednoj pesmi

IMG_9303

Novosadska rok legenda Milan Mumin sa svojim bendom “Love hunters” posle duže pauze vratio se u studio kako bi ove godine fanove obradovao novim albumom. Grupa je nastala još davne 1987. godine, a do danas su izdali preko deset albuma: “There No Centuries”, “Everclassic”, “Oh Evolution”, “Donau”, “Total Rickverzzo”, “Azimuth”, “Harley Krishna”, “One Hunt”, “Out of Tune”, “Unplugged”, “Live in Bistro”, “Live in Novi Sad”, a singlovi “Black and blue” i “Suck disease” predstavljaju uvertiru za njihovo novo izdanje. Mumin već deceniju živi i radi na relaciji Njujork – Novi Sad, a o njegovom životu sa one strane okeana snimljen je i film “Love Hunter”, koji je kod nas promovisan prošlog avgusta. Popričali smo sa njim o njegovom radu na polju muzike, ali i kinematografije.

Novi album sastojaće se samo iz četiri pesme. Zašto ste se odlučili da bude manje numera na cd-u nego što je uobičajeno?

Kao najavu za novi album prošlog januara smo izbacili pilot singl “Black and blue”, što je jedna moja stara, davno zamišljena stvar. Mislim da čak spada u jednu od prvih pesama koje sam napisao. Složili smo se na nivou benda da je besmisleno izdavati ceo album, prvo naprosto što je forma cd-a kao takvog prevaziđena. Već sam u prošlosti primetio da u radu na albumu neke pesme budu skrajnute, a i kad kao slušalac preslušavam neke, neminovno na nekoliko numera ne obratim dovoljno pažnje. Kroz godine sam, vraćajući se starim albumima koje sam voleo, na njima otkrivao nove pesme na koje nisam tada obratio pažnju. Zato mi se stalno po glavi mota misao koliko sam tek propustio da čujem. Iz tog razloga odlučili da izdamo četiri singla kojima ćemo se u potpunosti posvetiti. Izbacili smo jedan singl jedne godine, drugi sledeće, a do kraja ove ćemo izbaciti i taj maksi singl od četiri pesme. Veoma mi prija rad na albumu na ovaj način. Vežemo se za jednu stvar, uđemo u prostoriju za vežbanje i drvimo je nedelju, dve, tri, mesec, dva… Na taj način je brusimo kao neki dijamant. Radeći pesmu po pesmu ja se bolje osećam i manje se mučim. Ovaj rad mi kreativno i produkcijski mnogo više leži. Moja neka želja je da stavim album na vinil jer mi je taj zvuk ipak neprikosnoven, ali to dosta košta, pa ćemo videti šta će ispasti od toga.

Zašto su vam sve pesme ljubavnog karaktera?

Užasan sam emotivac, ja sam lav, u podznaku rak, a kažu da posle nekih tridesetih podznak preovladava. Bukvalno imam te etape života kad se osećam kao rak, destruktivan, skenjan, a onda na scenu stupi lav – fotkanje, kamere, nastupi. Ja baš volim da se slikam za razliku od moje keve koja ima dve fotke, jednu u ličnoj a drugu u pasošu, i na obe izgleda isprepadano. Te daleke 1987. kao klinci smo tragali za ribama, nismo imali devojke već sve neke nesrećne ljubavi. Udvarali smo se, pa dobili pedale i svi u bendu smo bili nešto skenjani. Otuda je nastao i naš naziv “Love Hunters”, tragači za ljubavlju. Ona mi užasno bitnu i glavnu ulogu odigrava u životu. Mislim da ne mogu raditi ništa što ne volim. Jednostavno sam takav. Mnogi ceo život provedu u firmi koju ne vole ili u braku sa nekim koga ne vole. To je za mene nepojmljivo. Stoga su verovatno i moje pesme ljubavne.

Od kad postoje “Huntersi” sve pesme su vam na engleskom jeziku. Zašto?

Shvatam da je malo čudno ne pevati na svom maternjem jeziku, ali ja sam od malena rastao uz američke i engleske filmove i muziku. Još davno je moja prva autorska pesma napisana na engleskom, tako da smo od samog starta krenuli na taj način da radimo. Za rokenrol mi je ipak engleski jezik, ali nema tu nekog posebno racionalnog smisla i namere.

IMG_4849

Već deceniju živiš na relaciji Novi Sad – Njujork, u kom radiš kao taksista. Kako je počeo tvoj život na točkovima?

Još 2003. sam otišao u San Francisko kod tetke i napravio sam mali obilazak Amerike. Otišao sam kod prijatelja u Los Anđeles, zatim u San Dijego, Čikago, a poslednje tri nedelje sam proveo u Njujorku. U Čikagu i Njujorku sam čak i svirao. Napravio sam muzičko-turističku turnejicu i zaljubio se na prvi dvogled u Ameriku. Bivstvujući ta tri meseca u Americi i družeći se sa ljudima iz raznih sfera saznao sam da mogu da apliciram kao muzičar za zelenu kartu, što sam godinu dana kasnije i uradio. Karijera “Hantersa”, kad smo 2004. napravili album “Live in Bistro” sa starom postavom, činila mi se kao da je udarila u plafon. U mojoj glavi se ništa spektakularno sa bendom nije dešavalo, čak sam i kod mojih saboraca video neko blago zasićenje. S druge strane možda i najbitniji razlog zbog koga sam otišao je moj avanturistički duh. Nikad nisam živeo negde preko. U razgovorima sa prijateljima i poznanicima shvatio sam da mi ne može škoditi. Rekao sam sebi otići ću da vidim kako če mi biti tamo, srediću papire, što sam i uradio… Dobiću državljanstvo, što sam i uradio… Snimiću album u Americi i snimio sam ga. Snimiću dva spota, što sam i snimio, i na kraju sam napravio i igrani film, što uopšte nisam planirao. Kad sam otišao prvo sam radio sve te neke smećarske poslove, popravljanje krovova, rad na gradilištu, selidbe, i čekao sam da dobijem zelenu kartu kako bih mogao da počnem da taksiram. Posao mi je odgovarao, jer je fleksiibilan. Uvek mogu u januaru i februaru kada se naređaju snegovi da nestanem. Radim najlepše mesece u Njujorku, april, maj, kao i oktobar, novembar. Ovde ne bi mogao da taksiram, bojim se da bi mi bilo previše dosadno. Od 1998. sam zaposlen na SPENS-u, a kad odlazim u Ameriku uzmem neplaćeno.

Kako je došlo do realizacije tvog filma “Love hunter”?

Sa braćom Bala, Branislavom i Nemanjom, inače Novosađanima koji su davno otišli u Ameriku, 2009. sam za jednu pesmu sa američkog albuma snimio spot. Ja sam smislio scenario i njima se jako svideo, fantastično smo se zezali prilikom rada na videu. Tu smo videli da veoma dobro funkcionišemo, nadopunjujemo se i razumemo. Usput se počeli da se družimo po kafanama i pabovima, a ja sam im u tim prilikama stalno pričao ludizme iz taksija. Ko se napio, koga sam izbacio, šta se događalo… Tu se već negde rodila ideja za film, da bi Nemanja dve, tri godine kasnije došao sa jednim ozbiljnim scenarijom iz koga smo čak dosta stvari morali da izbacimo da bismo sve uglavili.

Za film “Love hunter” u “Njujork tajmsu” si dobio pozitivnu kritiku da je to je jedno od najsvežijih ostvarenja o Njujorku od Ramina Bahranina i “Man Push Cart”. Kako si se osećao kada je ona objavljena?

Bio sam prezadovoljan, ljudi potroše i po 50 miliona dolara na film, a o njemu ili ne objave ništa ili ga popljuju. Čak smo čuli da su ljudi zbog te kritike odlazili u njujorške bioskope da gledaju ovaj film. Nedelju dana kasnije u “Holivud reporteru”, isto jednom renomiranom časopisu, izašla je takođe fenomenalna kritika, a i par manjih časopisa nas je pohvalilo. Film je i ovde dobro prihvaćen, Teofil Pančić je pisao o njemu. Devedest posto iz filma je moja biografija, deset posto je izmišljeno. Na primer, u stvarnom životu na celom albumu mi je svirao jedan basista, a u filmu ne uspem ni da ga snimim jer se zaljubljujem u basistkinju. Mnogi tvrde da bilo dobro da snimimo i drugi deo. Bilo kako bilo, film je prevazišao naša očekivanja.

I sam kažeš da si u taksiju doživeo razne dogodovštine. Podeli neku sa nama.

Na mene je jedna određena situacija ostavila veliki utisak, gde mi je bukvalno par dana trebalo da se saberem. Tada sam prvi put naleteo na podvojenu ličnost. O tome sam gledao u filmovima i čitao u knjigama, ali njih nemaš gde da sretneš jer su uglavnom pod ključem. I ova osoba je to verovatno bila jer, kad premotavam film, čini mi se da je ispod kaputa imala pidžamu. Sad, da li je pobegla iz neke ludare ne znam, tu gde sam je pokupio nije bila nikakva bolnica. U sred bela dana jedna starija žena tražila je da je odbacim na lokaciju koja je bila na dva minuta vožnje. Odjednom me je upitala “Kako ti ja izgledam?” Kažem ja ok. Zatim me je upitala šta mi se to na njoj tačno dopada. Kad sam rekao da ne znam, počela je da viče na mene kako ne mogu da odgovorim na najjednostavnije pitanje. Zatim se okrenula gledajući u prazno mesto pored sebe i prokomentarisala: “Jesam ti lepo rekla da sam ružna, da sam skot”, a odmah zatim se okrenula na drugu stranu i rekla: “Nije, ti si lepa, i muškarcima su privlačna”. Rasprava između njih “dve” se nastavila još minut, a kad sam je pitao sa kim razgovara rekla mi je da zaustavim taksi jer hoće da izađe. Uredno mi je platila vožnju, sve sa bakšišem, izletela napolje, a potom zaustavila drugi taksi. Ja sam se prepao, jer to nisam nikad u životu video.

IMG_5845

O tebi je Saša Jovanović napisao knjigu “Milan Mumin za početnike, ponavljače i neupućene”. Kako je došlo do ove saradnje?

Ja i moj prijatelj Sale smo već dugo to planirali. On je naprosto sabrao sve pripovetke koje sam ja pisao za razne časopise, a onda je on još nešto malo dopisao. To je interesantna knjiga koja se čita u jednom dahu, namenjena svima koji bi želeli da saznaju nešto o meni.

Učestvovao si u “Velikom bratu VIP” 2009. godine. Da li bi ponovo bio u nekoj rijaliti emisiji i pod kojim uslovima?

Te godine sam već neko vreme bio u Americi i ovo mi se činilo kao najbolji način da se vratim u žižu javnosti. Nisu postojale jake rok emisije niti radio stanice koje bi me dovoljno ispromovisale, a ja sam hteo da i poslednja baba na pijaci što prodaje krompir zna za mene i “Hanterse”. To sam i postigao. Tačno sam znao da mi treba dve nedelje da izdržim u kući. Ako bude manje, nije dovoljno da me javnost primeti, a više ne bih izdržao. Izbačen sam tačno nakon dve nedelje što je bilo sjajno, a drago mi je što ništa pre i ništa posle tog specijala nije bilo tako gledano. Privatno ne gledam rijalitije, u Americi čak ni nemam tv, a ovde gledam ona kuvanja i ubistva. Ušao bih ponovo za 500 evra dnevno i da mogu da zapalim kad god hoću odatle.

Pre 19 meseci si postao otac Marka Aleksandra. Koliko je dobijanje sina uspelo da te smiri?

U velikoj meri, volim da sam mnogo vremena sa njim. Tim pre što kad odem u Ameriku, vidim ga samo preko skajpa. Počeo je laptop da zove tata. Kupio sam mu i malu gitaru, ali počeo je već da nasrće i na moju kako bih mu svirao. Jako me je osvežio i promenio. Kao što bi rekao moj bubnjar, “sad ćeš videti što je pravi strah”. I stvarno, sad vidim koliko se štrecnem na svaku njegovu temperaturu i najmanju prehladu.

IMG_9627

Autor: Alisa Varga
Foto: Studio Kamasi

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here