Početna Intervju dana Milica Grujičić: Današnjica je lako kvarljiva roba, ubrzano propada onaj koji se...

Milica Grujičić: Današnjica je lako kvarljiva roba, ubrzano propada onaj koji se ne bori za slobodu!

jasavtajglumac

Milica Grujičić je svoje prve male glumačke uloge imala u toku srednje škole, kada je svoje drugare iz razreda s vremena na vreme zasmejavala svojim imitacijama. To je bio samo početak za ono što kasnije sledi nakon završenih studija. Imala je prilike da igra u serijama našeg poznatog režisera Zdravka Šotre, u predstavama Egona Savina, Dejana Mijača, Ane Tomović. Kada smo je pitali koji žanr bi izdvojila, pošto je imala prilike da glumi kako u pozorištu tako i na filmu i televiziji, rekla je da joj je uloga u filmu Oktobar (Diplomiranje) bila značajna. Prvi put je prošle godine imala priliku da režira predstavku Niko, rađenu po životu Christe Päffgen Nico, čija premijera je bila prošle godine na jesen. Povod intervjua sa Milicom bila je upravo ova predstava čija je repriza odigrana 20. aprila u Novom Sadu, nakon čega je sa nama podelila svoje utiske.

Premijera predstave Niko je odigrana u novembru prošle godine, a 20. aprila je bila jedna od repriza u Fabrici. Kakvi su vaši utisci?

Zadovoljna sam. Nakon godinu dana rada, sa manjim ili većim pauzama, uspeli smo da sastavimo celinu koja je u početku bila samo na papiru, označena temama, slikama i biografijama ljudi koji su postali likovi ove predstave. Publika je lepo primila predstavu, a pogotovo oni koji znaju ko je Christa Päffgen Nico. To svakako nije predstava samo o njoj, nego i o mnogim drugim ličnostima s kojima se ona susretala, koje je volela ili zbog kojih je patila. Posebno smo se bavili temama slobode i ništavila. Jer Niko sama tako očigledno objedinjuje ta dva pojma kroz svoju strast, svoju umetnost i kroz ceo svoj život. Proces nastanka naše predstave je bio izuzetno kreativan, plodan, zasnovan na glumačkoj imaginaciji i intuiciji, na harmoničnom odnosu svih učesnika. Mislim da je važno da se glumci međusobno podržavaju i da kroz zajedništvo štite jedan drugog od sebe samih, tj. od sujete. Ovde se to podrazumevalo. Jedan, pre svega, zdrav ljudski odnos. Toliko različitih stvari se otvorilo tokom procesa da nismo uspeli sve scene koje su nastajale iz improvizacija da ubacimo. Svakako će to za mene ostati jedno od najdražih sećanja. A posebno mi je drago što se ovih sedam talentovanih glumica sada međusobno i druže, pa i sarađuju u nekim drugim predstavama.

Novosadska publika vas zna kao glumicu, ova predstava je izvedena pod vašom režijom. Prvi put ste se oprobali i u ovom poslu, da li planirate da režirate još neku predstavu?

Spontano je došlo do toga, neplanirano. Prijalo mi je da sagledam pozorišnu umetnost i iz te vizure. Imam ideju šta bih volela da radim, ali i ne moram sada time da se bavim. Skoro sam postala majka, pa me ta uloga i režija sada najviše uzimaju. S jeseni se vraćam predstavama u SNP-u. Verovatno ću raditi i nešto novo. To je za sad dovoljno.

Igrali ste u serijama našeg poznatog režisera Zdravka Šotre, „Nepobedivo srce“ i „Greh njene majke“, kakav je Šotra za saradnju?

Gospodin Šotra je reditelj sa kojim se lako sarađuje, daje kratke i jasne indikacije. Bilo je lepo sarađivati sa njim, i uopšte sa celo ekipom. Mene su oduševili ljudi koji su iza kamere. Šminkerke, kafe kuvarice, kamermani, vozači… ljudi u čijim dvorištima smo snimali pojedine scene… Razgovori sa njima. To mi je prvo televizijsko iskustvo, kad sve sagledam, vrlo zanimljivo i prijatno.

Da li je gluma danas slobodna umetnost ili postoje uticaji koji je ograničavaju?

Gluma je oduvek bila slobodna umetnost. Polje igre. A danas ima dosta ograničenja na svim poljima, sve se ograničava, i ono što treba i ono što ne treba. Mada kroz sve nedaće, može nešto i da se uradi ako čovek veruje. Živimo u vremenu estradizacije svega, ne samo politike, nego i društva, pa i pojedinca. Estradizacija smrti i života. Čovek tek što se probudi već naleće na gruvanje iz novina, sa radija, sa društvenih mreža, iz frižidera… Gomila informacija nas drži u beznađu i tako jadnom i teškom osećanju da mislimo da je to jednostavno tako u državi, na kontinentu, na celom svetu… i u svemiru ako zatreba. Samo odlasci u prirodu ili npr. čitanje romana, mirovanje mogu da speru taj mulj sa čoveka današnjice, a možda ni to. Ali znam da ima i drugačijeg života od tog estradnog i dnevno-političkog cirkusa, da ima ljudi koji funkcionišu mimo toga i uprkos tome. Današnjica je lako kvarljiva roba, ubrzano propada onaj koji se ne bori za slobodu.

Da li grad u dovoljnoj meri pomaže pozorištu?

Grad pomaže razvoju pozorišta, ali to nije dovoljno. Umetnici se zbog toga dovijaju da sa što manje novčanih sredstava izvedu ceo projekat, čime se utiče na samu ideju. Po pričama mojih starijih kolega od ovog posla ranije se moglo živeti pristojno, da si od pozorišne plate mogao sebi kupiti kola. Ne neka nabudžena ludilo kola, ali bar novi Yugo, i to je bilo normalno. Danas to nije normalno, normalno je da si u minusu i da nemaš pojma kako preživeti mesec. Svakako da ovom gradu fali još pozorišta, još mesta za umetnost alternativnog karaktera, za slikare, za muzičare, igrače itd.. Generalno fali tih kreativnih prostora. Toliko ima napuštenih kuća po Novom Sadu, objekata koji su pod nekakvih sporovima, bivših fabrika… Kuće bez prozora, bez vrata, više niko ne dolazi, ništa se ne dešava. Zašto grad nikad ne uloži u takva mesta, da se ljudi malo pokrenu, da ožive, da te kuće i fabričke hale ne propadaju? Zašto nijedna vladajuća bulumenta to nije učinila u poslednjih 20 godina bar koliko ja mogu da znam. Ne mislim samo na dva ili 3 mesta, mislim na bar trideset lokacija koje trunu. Sigurno da postoji način da može, mada ne verujem da je to iko ikad predložio u skupštini grada. Političari izgleda vole da misle da umetnost nije važna.

Koliko su danas predstave komercijalizovane i prilagođene tržištu?

Kod nas u SNP-u nisu, postoji raznovrstan repertoar. Uglavnom, ono što je očigledno, jeste tendencija za što kvalitetnijim radom. A li s obzirom na situaciju u kojoj živimo, postavlja se pitanje za koga? Za čije babe zdravlje? Pre neki dan, posle dugo vremena, videla sam jednog pankera, klinac od petnaest godina, ali pravi pravcati mali panker! Retkost. Bio je nekako svoj i lep i štrčao je. One je kao pozorište koje se ne prilagođava tržištu. Oduševio me.

Kakvi su vam planovi za dalje?

Razni. Treba mi polica za knjige, samo još jedna. Pa planiram kako i od čega da je napravim. I još štošta.

Autor: Ljiljana Kozarev