Početna Intervju dana Milorad Kapor: Plemenite duše publike uvek će tražiti živu reč i oko...

Milorad Kapor: Plemenite duše publike uvek će tražiti živu reč i oko glumaca, jer to ne mogu nadomestiti nijedne 3D naočare

Glumac Milorad Kapor za magazin Hello. foto Bosko Karanovic

Markatni Hercegovac, rođen i rastao na beogradskom asfaltu, sa stalnim profesionalnim prebivalištem u Novom Sadu, Milorad Kapor je jedini srpski glumac koji je u svoju biografiju upisao rolu u svetski poznatom blokbasteru o Džejms Bondu te odmerio snage sa Danijelom Krejgom u jubilarnom nastavku „Skyfall“ o intrigantnom agentu. Sinovac je čuveng Mome Kapora te talenat i ozbiljna biografija ne iznenađuju, ali je istovremeno i diplomirani inženjer mašinstva. Tvrdi da talenat i kvalitet sami nalaze put ukoliko im društvo prave strpljenje, upornost i vera u sebe.
Budući da nema posebne rituale pred izlazak na scenu, tik pred prikazivanje predstave „Mizantrop“ u kojoj tumači lik „Akasta“ u pozorišnom klubu SNP-a za NSHroniku.rs, strpljivo daje odgovore o životu, uspesima, karijeri i planovima…

Vlasnik si diplome mašinskog fakulteta, i pored inženjerske praktičnosti u tebi se krila umetnička strana?

Još kao dete sam se bavio glumom. U Domu pionira u Beogradu sam pohađao časove dramske sekcije, a kada smo se preselili na Novi Beograd, krenuo sam ozbiljnije da se bavim sportom, tako da je bavljenje glumom zapostavljeno na neko vreme. Kada je došlo vreme za dalje školovanje moj najbolji drugar i ja upisali smo mašinstvo. Iako se na prvi pogled ne čini, i mnogi to ne znaju, mašinci su dokazano najskloniji umetnosti od svih „prirodnjaka“. Mnogi moji profesori su bili članovi prvih jazz i rock and roll sastava u Jugoslaviji ili su se bavili nekim drugim granama umetnosti. Istina, u matematičkom proračunu nema improvizacije, ali za kreiranje nove mašine ili konstrukcije potrebno je mnogo mašte i imaginacije… Potrebno je imati viziju. Tako da teško je reći šta je tu koga prepoznalo, gluma mašinstvo ili mašinstvo glumu.

Kako izgleda bavljenje glumom u današnje vreme?

Što se tiče ushićenja koje sa sobom nosi proces stvaranja umetničkog dela, današnje bavljenje glumom se verovatno ne razlikuje od nekad, ali svakako sve zavisi od poriva zbog kojeg se neko bavi glumom. Ja sam imao istinsku potrebu za bavljenjem ovom umetnošću, te sam sa pola studija mašinstva upisao uporedo i akademiju. Imao sam želju da kada izgovorim nečiju divno pisanu reč, to nekog oplemeni, i učini i mene i njega boljim čovekom, da bude inspirisan kad izađe sa neke predstave ili filma koji sam ja radio. Još uvek se nisam prodao i još uvek nisam radio u nečemu čega bi se stideo… ali kakva nam vremena slede ne smem da kažem da neću nikad. (smeh)

Koliko je uloga u svetski poznatom blokbasteru o Džejms Bondu „ Skyfall“, uticala na tok tvoje karijere?

Ljudi iz branše znaju moj put, znaju da sam završio ozbiljnu akademiju, na klasi kod ozbiljnog profesora, da sam osnovao jednu, a zatim drugu pozorišnu trupu koja je pogotovo ovde u lokalu, „ovenčana slavom“. Tako da oni koji su upućeni u moj rad od samih početaka, znaju da je sve što je kasnije usledelo posledica višegodišnjeg dugotrajnog truda, dobrog promišljanja i pre svega enormne ljubavi, te da je konkretno angažman u James Bondu i drugi angažmani nešto što se krčkalo i što je bilo samo pitanje vremena. Vrata za moja dalja učešća u velikim svetkim produkcijama su svakako uveliko odškrinuta.

Koje uslove je potrebno ispuniti da bi vam na kastingu za tako veliko ostvarenje rekli „Da“?

Za učešće u nekom filmu je često glumačko znanje podređeno fotogeničnosti, fizičkoj spoljašnosti ili medijskoj popularnosti. Osamdesetih godina gledali smo Lepu Brenu i Draganu Mirković u filmovma, a kasnije i Madonu, gde im ja kao glumac ne bih nešto puno zamerio na glumi u tim žanrovima u koje su ih stavili. Kusturica je umeo da napravi antologijske scene sa dva neuka čoveka, ako govorimo o glumi kao nečemu što se uči. Konkretno, na prvom krugu kastinga za angažman u James Bondu imao sam ozbiljan monolog, a kako bi rekao Egon Savin: „Na monologu se poznaje glumac“. Pored toga bilo je potrebno ispuniti niz uslova o kojima možda najbolje govori činjenica da su glumca, za ulogu koju sam ja igrao, tražili najpre u celoj severnoj Evropi, zatim pravili kasting u Nemačkoj za srednju Evropu i naposletku stigli do Sarajeva, gde su održavani kastinzi za glumce sa celog Balkana, Austrije, Mađarske, Italije… Prodefilovao je ogroman broj glumaca prolazeći kroz izuzetno naporne i zahtevne selekcione krugove. Ono što bih možda posebno naglasio je da je pored darovitosti u glumi, izgleda i izuzetne fizičke spreme, bio zahtevan visok stepen sposobnosti za rad u timu, jer zapad ne trpi i ne toleriše bahate solo igrače. To ih puno košta, i ne dozvoljavaju narušavanje atmosfere na setu.

Stalni si član Srpskog Narodnog pozorišta i osnivač trupe „Jorik“ koja ubire samo pozitivne kritike, koliko je teško voditi uspešnu pozorišnu trupu ?

Trupe zavise od političkog i ekonomskog konteksta u društvu, što znači i novca koji dobijaju na konkursima. Trupa Jorik sa predstavama „Poručnik sa Inišmora“ „The Pillowman“, „KNKNPNKN“, „Profil“ Vanja“… ostavila je ogroman pečat na kulturnoj mapi Novog Sada i Srbije. Jedna od otežavajućih okolnosti za „Jorik“ trenutno je to što ja mnogo vremena provodim u Beogradu i inostranstvu, a trupu je potrebno stalno nadgledati, promovisati… Ironija je u tome što se ispostavilo da i pored deficita sa vremenom u kojem su svi članovi trupe zbog svojih angažmana u matičnim kućama, nedovoljnog novca za produkcije, manji problem napraviti kvalitetnu predstavu, nego joj obezbediti dalji život i održati je. No svejedno, u velikom smo spremanju produkcije za novu pozorišnu predstavu i film.

milorad-kapor-dzejms-bond

Pored uloge u „Skyfall“ zaigrao si i u filmu „Lockout“ ostvarenju takođe visoke produkcije, te „Mali Budo“, a početak na filmskom platnu bio je film „Nož“, po tvojoj biografiji reklo bi se da si podjednako uspešan i u pozorištu i na filmu, šta ti je draže?

Aktivan sam na oba polja i da, mogu reći da mi gluma i u pozorištu i na filmu podjednako dobro ide. Zanatski, postoje određene razlike glume na filmu i u pozorištu. Osim toga, rad na filmu je zanimljiv jer je dinamičniji, menjaju se lokacije, znatno je bolje plaćen, donosi veću popularnost…, a opet, ništa ne može da zameni punjenje baterija koje omogućava interakcija i osećaj prisutnosti žive publike.

Da li te visina i fizički izgled svrstavaju u određene kategorije kada su u pitanju do sada dodeljivane uloge?

Apsolutno. Zbog toga se i dobijaju ali nažalost i gube uloge. S druge strane, imam tu sreću da i pored solidne visine, vrlo sam fleksibilan i fizički mogu jako dobro da se transformišem.

Koji su tvoji kriterijumi za prihavatanje ili odbijanje uloge?

Osnovni kriterijum jeste da je to što radim meni umetnički i etički relevantno. Čak i ako je u pitanju neki lakši žanr, poput neke pitke komedije, ona ne sme da bude degutantna, i mora da šalje neku dobru poruku. Potom, ponekad je naravno bitan i ekonomski momenat i isplativost, zbog čega će glumac nekad da se opredeli za možda nijansu manje umetničkiji angažman ako je za to dobro plaćen. Ali to su zaista nijanse. Ja lično, imam jasno definisane kriterijume ispod kojih srećom, ne idem kada je izbor uloga u pitanju.

Sinovac si čuvenog Mome Kapora, umetnikom se rađa ili postaje?

Postoji jedno sjajno tumačenje, a to je da se umetnošću svi bavimo iz određenog manjka, dakle, ne viška. Obično se umetnošću bavimo iz neke unutrašnje tegobe, neke lične nedokazanosti, skrivene manjkavosti koju u zavisnosti od talenta i nekih drugih životnih okolnosti pretačemo u umetničko delo. Čuveni Pikaso je takođe izjavio da bi sva svoja umetnička postignuća menjao za samo jedan trenutak istinske sreće. Ne znam koji je tačno moj manjak, i ne trudim se otkriti ga (smeh) ali negde zaista verujem u to. Ipak talenat je nešto što postoji, a na nama je koliko ćemo mu omogućiti da se razvije ili ga sputati u istom.

Da li umetnost i rad u pozorištu podležu promenama modernog vremena?

Kada je pozorište u pitanju, smatram da još uvek imamo neke institucije koje drže do sebe i ne podležu promenama što se repertoarske politike tiče. Često sam se plašio da će pozorište nestati, postati višak u ovom visoko tehnološkom vremenu,ali će plemenite duše publike uvek tražiti živu reč i oko glumaca, jer to ne mogu nijedne 3D naočare da nadomeste. Da li će biti kao nekada? Izvesno je da neće jer na kraju, ako pričamo recimo o književnosti, nekad su se pisale mnogo obimnije knjige, jer je knjiga bila jedini medij. Više stranica značilo je dužu zabavu za čitaoca. Današnji vrhunski pisci ne pišu više dela poput „Rat i mir“. Brzina života koji vodimo, konzumentu umetnosti ne dozvoljava toliko odvojenog vremena. Međutim umetnost i kvalitet uvek nađu put preko oka i uha do duše i srca posmatrača. Ono što je primetno zabrinjavajuće kod nas jeste kriza pozorišnih reditelja, za šta je delimično kriv i sumnjivo odabran profesorski kadar, a i obrazovni sistem, jer smatram da upis na studije režije ne bi trebalo dozvoljavati pre navršene dvadeset četvrte, dvasetpete godine ili već prethodno završenih studija na nekom drugom fakultetu. Za režiranje ozbiljnih životnih problema kojimase bave ozbiljne drame potrebna je zrelost.

Poreklom si Hercegovac rođen u Beogradu, sa adresom u Novom Sadu. Šta je presudilo da svoju karijeru razvijaš baš ovde i čime te je prestonica Vojvodinezadržala?

Smatrao sam da je novosadska akademija u to vreme bila najprestižnija, i to i sada mislim. Upisao sam ovde glumu, a kasnije dobio i stipendiju SNP-a. Potom sam ovde sa umetničkim istomišljenicima pokrenuo trupu koja me je dodatno vezala i poslovno ustoličila u Novom Sadu. Rad u SNP-u i trupi mi je neiscrpan izvor inspiracije i radosti.

Šta je u životu važno?

Možda ću zvučati kao bedastoće sa raznoraznih, pogotovo ružičastih TV kanala, ali zaista to jesu ljubav zdravlje i mir i spokoj koji je neophodno da čovek oseća ili da mu bar teži.

Mladim umetnicima koji su tek zakoračili u svet glume i pozorišta bi poručio..?

Poručio bih im konstantan, neumoran, svakodnevni rad na sebi. Kada je gluma u pitanjuto je prevashodno učenje stranih jezika i razvijanje novih veština. Nekada će za neku ulogu biti presudno da znate francuski jezik, svirate violinu ili da znate mačevati. Naravno nekada će producenti i reditelji odlučiti da sačekaju ukoliko nešto treba da se savlada, ali neretko to neće biti slučaj.

Autor: Mirjana Batić
Foto: Privatna arhiva; Hello!

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here