Mirjana Vučenov Devrnja: Preko peska su nekada na Štrandu bile postavljene drvene...

Mirjana Vučenov Devrnja: Preko peska su nekada na Štrandu bile postavljene drvene staze a ja sam nosila mamine štikle tuda kada smo šetali

SHARE

Kao omaž jednoj od glavnih znamenitosti našeg grada, a u okviru “Štrand Summer Festa” koji se održava do 8. septembra na platou ispod Mosta slobode, proteklih nedelja razgovarali smo sa najvećim zaljubljenicima u Dunav i novosadsku plažu, takozvanim “štrandarošima”, te vam prenosili njihove impresije, sećanja, anegdote i emotivne razloge koji su ih za života vezali za ovo parče dunavskog toka.

Iako toplo i sparno avgustovsko popodne na Štrandu nije odavalo utisak da se leto polako bliži kraju, pokoji požuteli opali list i miris predjesenje melanholije koji je vazduhom strujao nad obalama Dunava nagovesti je da je predstojeća smena godišnjih doba neizbežna i opipljiva.

Dok smo laganim koracima tragali za kabinom smeštenom u poslednjem redu desno do mosta, u ulici Narcisa, naišli smo na grupicu veselih kartaroša i našu ovonedeljnu sagovornicu Mirjanu Vučenov Devrnju sa kojom smo, po završetku partije razume se, porazgovarali o ključnim problemima našeg gradskog kupališta, i koracima koji su od presudnog značaja ne bi li se sačuvao renome i uloga Štranda kao nadasve važnog gradskog kutka.

Koliko dugo ste štrandaroš i kako se rodila ljubav prema Dunavu i Štrandu?

Moji roditelji su Novosađani, ali ja sam Vrbašanka. Moj pokojni otac je bio veterinar u Vrbasu pa sam se tamo rodila. Od svoje 12 godine sam stalni posetilac Štranda, a sada imama 61 godinu pa vi računajte koliko je to. Ali i kao sasvim mala sam dolazila na plažu ovde, tako da se može reći da se Dunav i ja čitav život poznajemo. Iako nisam naučila da plivam kao većina štrandaroša na Dunavu nego na moru, svakog leta sam ovde dolazila da “utvrdim gradivo”. I nakon svakog putovanja, rado sam se vraćala Štrandu i Novom Sadu. Inače posle, sa nekih 14 godina sam počela i da veslam u veslačkom klubu rekreativno, tako da je i to učvrstilo moju vezu sa rekom. Ljubav prema Štrandu prenela sam na svoje ćerke, a sad je tu i unučad i verujem da će se taj ciklus nastaviti. Tako je to kad se nešto voli.

Šta smatrate da su ključni problemi našeg gradskog kupališta?

Prvo, smatram da je previše lokala na plaži sa ležaljkama, to nije more, to je Štrand. Tu ljudi sa peškirima treba da leže, da se sunčaju ili rade šta god već žele, a ne tako, da se nameću te ležaljke. U redu je jedan kafić ali ovo je stvarno previše. Sa druge strane tu je pitanje čistoće. Pesak je nekada svakog jutra bivao počišćen, to se nije dovodilo u pitanje. Sada, čovek može da se poseče i povredi, naročito na potezu prema mostu gde ima ostataka armature. I to je već godinama tako. Umesto da se to očisti, da ljudi mogu normalno da prolaze tuda, to stoji tako. Kada je o toaletima reč, ženski deo koji se nalazi bliže ulazu i ima oko deset kabina je u redu, ali ovaj ovde bliži nama nije više dovoljnog kapaciteta, mogli su da ga prošire. Jer toliko je sveta koji dnevno dolazi da je to neprihvatljivo.

Šta je to što biste, da ste u mogućnosti, prvo promenili na Štrandu?

Nikada se nije desilo na primer da ovaj veliki restoran ne radi, taj koji je sagrađen po uzoru na onaj nekadašanji prostor koji se nalazio na ulazu. Mislim da je to sramota, previsoke su cene koje se zahtevaju za zakup i ljudi to ne mogu da plaćaju. Nikad se ne zna kakva će sezona biti, a uostalom jasno je na kom je stadijumu platežna moć stanovništva. Nemaju prosto ljudi para da svaki dan sede, jedu i piju, ali doći će koji put sigurno u restoran. Vidim da pored toga ima još lokala koji su ostali neprodati. To je velika greška jer nisu razumni sa cenama. Tu je zatim i vreme “Exita” kada se zatvori čitav jedan deo plaže, za kamperaše, da imaju gde da se smeste. I u redu, pređemo mi preko toga jer se stalno naglašava da je festival od velikog značaja za grad. Međutim iako se o tome ćuti, ta muzika je toliko glasna da ljudi ovde misle da će poludeti prosto. To nisu neke primerene stvari. Niko ne treba da brani da se pušta muzika, svako vreme ima neku svoju muziku ali treba biti umeren, voditi računa da to ne smeta drugima. Ja se sećam kada sam bila mala kako je bilo puno sveta na Štrandu preko leta, zaista, ali su ljudi bili zadovoljni a sada bogami negoduju.

Koje su promene, kada je reč o Štrandu nekad i sad po vama najuočljivije?

Nekada su kabinerke bile te koje su otvarale ali i sređivale, čistile kabine. Tada je sve bilo pod konac. A sada idete i vidite kako ostane i smeća i lišća neočišćenog. Kažu iz “Zelenila” kako im je sada Dino park prioritet, ali to ne može tako, ne može da se pravi takva selekcija, moraju biti obezbeđeni ljudi i za Štrand i za taj park. Mi sada po ugovorima dosta rano plaćamo zakup kabina, u februaru već, a benefiti danas u odnosu na one pre su manji. Nekada je bilo obezbeđeno osam karata po osobi u slučaju iznajmljivanja velike kabine, a sada je to smanjeno na četiri, a kada je reč o malim kabinama sa četiri karte pali smo na dve. Sve su smanjili, a ništa ne daju. Mislim da to nije dobro. Takođe, napravili su pravo malo ludilo sa ovim kartama. Pre je bilo da sa slikom uđeš, a sad na automat koji te radi te ne radi, pa na šta to liči, a toliko sveta dolazi, samo se napravi zastoj. Ideja je bila kao da se smanje i ljudstvo i troškovi, i to razumem, treba biti racionalan, ali eto na primer ti ljudi na ulazu stoje tu svakako i nadgledaju, pa mogli su onda i cepati karte. E jedino što je baš dobro danas jesu ti spasioci kojih nekada nije bilo, a veliki broj ljudi nije znao da pliva. To je zaista dobra stvar koja je uvedena, kao i Hitna pomoć iako mislim da je i tada bila neka ekipa koja je dolazila. Veliki je problem, opet moram da kaže, platežna moć stanovništva. Mnogo ljudi stoji ispred kapije i čeka sedam sati kada se otvaraju kapije kako bi mogli besplatno da uđu. I to nisu samo penzioneri, ima i mladih ljudi sa decom. I tih 50 dinara nekome je mnogo, jer kad pogledate Adu Ciganliju u Beogradu, tamo uopšte nema plaćanja. Beograd je uvek država za sebe.

Čega se sećate na Štrandu iz perioda kada ste bili dete?

Sećam se tog peska svuda koji su posle uklonili pa sada ima malo i trave. Preko peska su bile postavljene drvene staze a ja sam, sećam se, nosila štikle mamine tuda kada smo šetali. Bio je taj restoran na ulazu koji je radio, ali nije bilo drugih manjih kafića i restorana kao danas. Nekada je “Zagreb” jedno još držao kao neki punkt. I nekada je, iako je to bilo malo kasnije, kao i danas bilo manifestacija za decu, programa koji su bili upriličeni kako bi se mališani animirali. Bile su tu kućice pravljene u pesku, takmičenja razna i slično.

Šta biste poručili gradskim čelnicima koji su nadležni za gradsko kupalište?

Brojni su novi sadržaji i atrakcije na Štrandu danas, eto ta biblioteka na primer je sjajna stvar. Međutim, neadekvatno održavanje higijene Štranda i loš odnos prema ugostiteljima je nešto što zaista zameram. Znate, ja sam bila šef recepcije u hotelu “Sajam”, i kada je o toj oblasti, o ugostiteljstvu reč, znam kako bi trebalo da budu postavljene stvari. Ne sme se dešavati da objekti poput tog restorana ne rade. Prvo što on ima prelep pogled, dobru lokaciju dakle, a drugo sam koncept u vidu samousluge – oni naprave jela, vi platite i nosite, je bio sjajan. E sad, koji su tu problemi nastali i zašto ne znam, ali to za Štrand nije dobra reklama.

Kako izgleda jedan vaš dan na Štrandu?

Tu je druženje, kartanje a ide se i u vodu često. E jedino sada, pošto sam operisala bubreg ne mogu još u Dunav, ali dobro. I nema sad tu neke strepnje i zaključavanja kabina. Ne, sve se ostavi tako kako je, i potpuno smo slobodni. Zaista je sve vrlo neopterećujuće i to je jedna lepa stvar. Svi jedni druge znamo i pazimo se uzajamno.

Koji vam je omiljeni deo dana i godine na Štrandu?

Ja dolazim čitavog leta, preko godine posle i ne toliko zbog nekih ličnih obaveza. Najlepše je pre podne kada nisu velike gužve, tada je i voda najčisija i najlepša, ali pošto sada imam obaveze prema ćerki i kuvanju, onda od dva sata posle podno do sedam uveče svaki dan budem tu.

Program manifestacije možete pratiti na zvaničnom sajtu www.color.rs/strandsummerfestili na Fejsbuk stranici – Štrand Summer Fest.

Autor i foto: Marija Milošević

NEMA KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR