Miroslav Mrnuštik: Štrand se mora voleti i morate ga razumeti!

Miroslav Mrnuštik: Štrand se mora voleti i morate ga razumeti!

SHARE

Leto u Novom Sadu miriše na topolu, travu, mekike, kukuruz i Dunav, a Štrand za hiljade Novosađana predstavlja njegov simbol i oazu mira u koju sa posla i vikendom beže, ne bi li kao nekada austrougarska vojska uživali u svim njegovim blagodetima i lepotama. Već 106 godina, to parče dunavske obale je mesto na kom stanovnici vojvođanske prestonice, ali i po koji dođoš, vrelu letnju žegu dočekuju i ispraćaju kako dolikuje – u hladu sa pivom u ruci, u plićaku igrajući picigen, na travi uz knjigu ili karte, u priči, smehu, dremežu, ili pak onoj poželjnoj tišini sumirajući dan i misli.

Kao omaž jednoj od glavnih znamenitosti našeg grada, a u okviru “Štrand Summer Festa” koji se održava do 8. septembra na platou ispod Mosta slobode, narednih nedelja razgovaraćemo sa najvećim zaljubljenicima u Dunav i novosadsku plažu, takozvanim “štrandarošima”, te vam prenositi njihove impresije, sećanja, priče i emotivne razloge koji su ih za života vezali za ovo parče dunavskog toka. Imaćete priliku da njihove priče čujete i uživo na bini “Štrand Summer Festa”, a program pratite na zvaničnom sajtu www.color.rs/strandsummerfest ili na Fejsbuk stranici – Štrand Summer Fest.

Naš prvi sagovornik bio je Miroslav Mrnuštik, predsednik Udruženja “Štrandaroši”, koji nas je dočekao i ugostio u autentičnom ambijentu kabinskog dela Štranda, čiju izgradnju su on i njegova porodica, nakon poplave ’65. godine, svesrdno pomogli.

Kako počinje priča o Štrandu?

– Novi Sad je prvi regulisao plažu na Dunavu. I gledajući čitav njegov tok, od Švarcvalda pa do ušća u Crno more, naš grad neosporivo ima najlepšu rečnu plažu. To nema ni Beč, ni Budimpešta. Dunav je živa stvar, on sve samelje, sve razgradi, i u ovoj našoj deonici, na sreću, prilično je čist. Znate, merilo je da ako u reci imate školjke i rakove, voda je čista. A kod nas ih u Dunavu ima, posle dugo godina su se vratili. Na ovom delu, tu ispred mesta gde sad sedimo, tu se nekada kupala austrougarska vojska. U to vreme neko se dosetio da taj pojas reke malo dotera, sredi, i neposredno pred početak Prvog svetskog rata ta ideja je zaživela. Tada je napravljeno deoničarsko društvo, njih nekoliko se dogovorilo, platili su taksu Gradu, i dobili su dozvolu da ovde organizuju kupalište. Odmah potom napravljene su prve drvene kabine, i bile su razmeštene pored male zemljane dolme koja je bila mnogo niža od ove koju je nakon velike poplave 1965. godine Grad, za vreme Pavličića podigao. Nakon toga napravljen je i drveni letnji restoran, pa hangar za čamce među kojima su izuzetno popularni bili takozvani kilboti i kajaci, a pošto u to vreme nije bilo automobila te smo svi na kupanje dolazili biciklovima, tu je bilo i jedno mesto na kom su se oni čuvali. To se plaćalo, ako se ne varam, pet dinara na dan. Od prvog dana do danas Štrand se nalazi na sedam hektara zemljišta koje se ljubomorno čuva. S tim da je Novi Sad tada imao oko 30.000 stanovnika, a danas je taj broj 450.000. I znate, čak i tamo posle Drugog svetskog rata, kada je standar otišao gore, svi smo mi voleli da odemo na more, ali smo jedva čekali da se vratimo kući i odemo na Štrand. Ta zaljubljenost je čudo jedno.

Kako to da je Štrand postao turistička znamenitost grada?

– Zahvaljujući Štrandu Novi Sad je postao interesantan mnogima. Kada sam bio dečak, sećam se da su neki moji stariji drugari i rođaci imali goste iz inostranstva, pa je tu bila i studentska razmena, i svi oni nisu mogli da veruju da se narod ovde kupa u Dunavu. Dolazili su iz Engleske, Francuske, Amerike, i sa čudom gledali kako se mi kupamo, valjamo, igramo picigen, uživamo, jer su na primer Nemci tada govorili da je njihova Rajna toliko zagađena da u njoj možeš filmove razvijati. Štrand je već tada dobio taj neki žig, pečat, pa se o našem gradu između ostalog, pored Tvrđave, Katedrale, Gradske kuće, Banovine, Spensa, Sinagoge, Pozorišta, Dunavske ulice, počelo pričati i zbog gradske plaže. A tu dolaze od skora i “egzitaši” koji su se
potpuno primili na Štrand i uklopili se tu sa nama.

Koliko se Štrand promenio u odnosu na vreme kada ste bili dečak?

– Prvo, u odnosu na vreme kada sam ja bio mladić, nije postojao ovaj Most slobode koji je presekao Štrand. On je nekako odsekao takozvani špic do kog se i dalje može doći ali ljudi iz nekog razloga zaziru od toga. Tada je počela podela na Štrand levo od mosta i onaj desno od mosta. A špic je bio jedini deo plaže koji je bio prekriven travom. Ovde je svuda, od dolme do vode bio pesak, bez ijedne travke, i tu između i ispred kabina bile su drvene staze. U to vreme niko nije imao ključ od svoje kabine, već je postojala kabinerka za svako odelenje, i kad ste hteli da uđete u svoju kabinu morali ste da je pozovete da vam je otvori. Takođe, posle poplave, te stare drvene kabine su sve propale, pa su onda izidane ove u crvenoj cigli. Što se tiče flore, tu nema mnogo promena, Štrand je oduvek bio u topolama. Bio je tu i jedan drveni dugački restoran, od platoa levo prema istoku, kao i drvena saletla koja je krajem zime ’68. ili ’69 izgorela jer su se neki mladi tu skupljali, pušili, i ostavili žar pa je sve planulo kao sveća. A u vodi su graničnici za kupače bili drveni balvani vezivani lancima.

Čega se setite kada mislite o Štrandu iz tih nekih prohujalih vremena?

– Sećam se kako je tu u Dunavcu bio bazen gde je vojska učila da pliva jer je tu bila Mornarica. U to vreme dešavalo se mnogima da dođu da služe vojsku u Mornarici a ne znaju da plivaju, što u suštini i nije bilo čudno, naročito za one koji su došli sa nekog brda gde nema reke. Onda im nadređeni svima stave limene kante na leđa uz pomoć pojasa da ne bi mogli da potonu, i tako “opremljeni” oni počnu da zamahuju, pokušavaju da plivaju, a mi im se smejemo ko ludi, jer je nama koji smo tu rođeni ko žabice, gde smo svi znali da plivamo, to bilo jako smešno i neverovatno. U tom bazenu, posle kada je vojska završila, igrao sam vaterpolo sa drugarima. Interesantno je bilo što smo u to vreme, kad bi jedan od starijih dečaka na nešto krenuo, onda svi na to išli. Jedno leto smo tako svi plivali ko ludi, a sledeće leto nam to više nije bilo zanimljivo. Zima kad dođe, tada smo išli na klizanje, tu po zaleđenim barama okruženim trskom. E sad, negde je voda bila dublja, negde plića, ali nije bilo baš naivno upasti. No bile su hladne zime, pa smo igrali i hokej. Al pošto nije bilo štapova da se kupe, onda smo išli po ulicama i gledali koje tarabe imaju tanke letve, pa odvalimo svako po jednu i napravimo štap. Šusteri su nam od onih kožnih peta koje uzmu pa malo zaoble, pravili pakove. To je bila sreća. Zanimljivo je i to da su se na Štrandu oduvek okupljali sportisti. Tu su dolazili atletičari, veslači, džudisti i rvači, u rane jutarnje časove, i na pesku trčali, trenirali, sticali kondiciju… Tu su se svi upoznavali i počinjali da se druže. Uobičajeno je bilo da se sa Štranda ide oko šest, pola sedam uveče, pa svi na tuširanje, nešto da se pojede, i onda se druženje nastavljalo na korzou. U to doba devojke nisu smele da napolju ostanu duže od devet sati, pa se zato u bioskop uvek išlo od šest do osam. Od četiri do šest, znalo se, idu vojnici i sluškinje, a onda mi. Oni stariji, oženjeni i udati imali su termin od osam do deset. Takvo je to vreme bilo, to je danas deci smešno jer izlaze u 10, 11 sati tek.

Koja ideja stoji iza Udruženja “Štrandaroši”? Kada i kako je ono nastalo?

– Naše Udruženje ima preko 630 članova. Mi smo neprofitna, nevladina organizacija koja je tu da posreduje i pomaže ljudima, da svima ovde bude dobro, da se svi dobro osećaju. Udruženje je nastalo pre tri godine, silom prilika. Nad mirnom sudbinom Štranda nadvila se neka tamna senka kad smo čuli da Grad planira da privatizuje Štrand, da ga da nekome, i da onda taj neko prodaje kabine po sopstvenom nahođenju. Mi smo tada rekli: “Stanite malo. Kad je onda voda sve ovo odnela onda smo svi mi koji smo želeli kabinu na Štrandu uložili sredstva za njihovu ponovnu izgradnju. Vi koji ste doneli tu odluku tada niste bili ni živi, a mi smo to napravili.” Dogovor je bio da ćemo u zavisnosti od toga koliko novca uložimo, određeni broj godina imati pravo besplatnog korišćenja kabina, a nakon toga pravo prvenstva zakupa. Mi smo tako postali neka vrsta partnera Gradu. Kad su pre tri godine saopštili planove o privatizaciji, mi smo se skupili, ovde smo održali osnivačku skupštinu, a ja sam bio izabran za predsednika. Sa direktorom Štranda smo sklopili ugovor o saradnji, i tako zvanično postali njihov partner u smislu unapređenja sadržaja života i rada na Štrandu. Pišemo predloge, viđenja, zapažanja, primedbe, ali i pohvale. Pre dve godine, zahvaljujući našim pohvalama i predlogu, JKP “Gradsko zelenilo” je zbog akcije “Humani ponedeljak” dobilo Oktobarsku nagradu Grada Novog Sada. Moram da kažem da mi imamo dobru saradnju i sa sadašnjim rukovodstvom kao i sa prethodnim. Za sada to dobro funkcioniše ali naravno, uvek može bolje.

Koji je najveći problem našeg kupališta i šta smatrate da je nužno promeniti?

– Neki problemi se stalno javljaju, ali neko očigledno ili nema dovoljno sluha ili ne smatra problem dovoljno ozbiljnim. Kritična stvar je ženski toalet ovde na centralnom platou. On je u katastrofalnom stanju. Pred sezonu deluje da je sve dobro, ali kako krene leto nastane haos. A neverovatno da je sa druge strane zida, u muškom wc-u prava parfimerija. Ja sam imao predubeđenje da su muški toaleti prljaviji, međutim to izgleda više nije slučaj, ne znam, pokvarile se ženske izgleda. Tu je potreban jedan ozbiljan hirurški zahvat vodoinstalaterskog tipa, a tu mi ne možemo ništa osim što skrećemo pažnju na to. Problem je i muzika. Privatni vlasnici koji su zakupci puštaju svoju muziku, i to glasno, pa onda na jedno uvo slušate pesmu iz jednog kafića, na drugo iz drugog. Prvobitan dogovor je bio da se do sedam uveče celog dana pušta neki gradski radio sa nekom evergrin muzikom, al eto. I džabe što mi govorimo da je Štrand mesto za odmor i relaksaciju, a ne za konjske trke i igranka bez prestanka. Štrand se mora voleti, i morate ga razumeti. Gradski oci moraju da vole ovo. Kao u Americi, ne možeš biti predsednika ako nisi rođen tamo. A kod nas je to postalo političko pitanje. Ja kažem, ne može da bude direktor Štranda neko ko se nije kupao u Dunavu, tu učio da pliva i napio se dunavske vode. Al čim to kažeš odma te vode na jedan teren koji nije dobar, nije zdrav.

Kada, u koje doba dana i godine je na Dunavu najlepše?

– Mi Dunav volimo tokom cele godine. Ali najlepše je evo sada. Najprijatnije je tokom juna, do početka jula, pa onda krajem avgusta i početkom septembra. To je blago vreme koje meni najviše odgovara. Kada šiba do 40 stepeni, to nikom ne odgovara, tada smo svi u vodi, samo nam vire glave, ko morževima. Onda se presvučemo, pa u hladovinu malo na džonjanje. Ja najviše volim popodne da budem tu. Jer prvo se nešto pojede, pa se malo odrema, posle se malo kupa, do polaska kući što je oko šest, pola sedam, pa sutra opet. I tako celo leto.

Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva – Miroslav Mrnuštik, Marija Milošević

NEMA KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR