Petar Bodulič: U početku je na Štrandu postojala ograda između muškog i...

Petar Bodulič: U početku je na Štrandu postojala ograda između muškog i ženskog dela kupališta

SHARE

Kao omaž jednoj od glavnih znamenitosti našeg grada, a u okviru “Štrand Summer Festa” koji je ovog leta po prvi put održan na platou ispod Mosta slobode, proteklih nedelja razgovarali smo sa najvećim zaljubljenicima u Dunav i novosadsku plažu, takozvanim “štrandarošima”, te vam prenosili njihove impresije, sećanja, anegdote i emotivne razloge koji su ih za života vezali za ovo parče dunavskog toka.

Poslednju u nizu štrandaroških, emocijama obojenih, intrigantnih, informacijama bogatih životnih priča, sa nama je podelio Petar Bodulič zvani Petika, gospodin koga mnogi smatraju glavnim nezvaničnim istoričarem Štranda i naročitim poznavaocem štrandaroških sportova, koji su se tokom godina, od osnivanja ove gradske plaže do danas, igrali na peščanim plažama i međ talasima našeg Dunava.

U redovima koji slede saznaćete kada je i kako osnovan Štrand, koje društvene norme su pratile i obeležile prve letnje sezone na Dunavu, kako se stizalo do kapija kupališta, gde su tokom letnje žege spas pronalazili pripadnici tadašnje gradske elite a gde članovi radničke klase, kako se zvao prvi spasilac na Dunavu, kakav je bio ‘dres kod’ toga doba, od kada datira picigen, šta je kurendol, kako se igrao berugaš i još mnogo toga.

Šta je to što je najvažnije istaći kada je reč o nastanku Štranda?

Davne 1856. godine takozvani Magistrat odredio je mesto ovde na Limanu, lokaciju za civilno kupalište koje dobija ime Štrand. Međutim, tek se 1911.  ovo parče dunavskog toka i zvanično proglašava gradskom plažom. Taj datum slavimo kao godišnjicu. Važno je pomenuti da je dve godine kasnije uspostavljena i uskotračna železnica do Štranda, takozvana Trčika, mali vozić koji je išao od ugla Sremske i Železničke do Štranda, a u isto vreme izgrađena su i tri reda drvenih kabina. Tu su potom bili i neki kiosci, frizerski salon, poslastičarnica, prodavnica sokova, a potom i biletarnica na ulazu. Usledelo je i podizanje baraka za biciklove, tuševa, paviljona za vojnu muziku, i na kraju 1920. godine, podignut je veliki drveni restoran pored glavne kapije. Štrand je važio za elitno kupalište, i za njega kažu da je najlepša dunavska plaža u Evropi, dok je Bećarac bio plaža za sirotinju, za široke narodne mase. Posle oslobođenja pa sve do 1954. Štrand je bio dosta zanemaren i slabo uređivan, a u to vreme je negde proširen ka Špicu. Kasnije 1965. godine dogodila se ona čuvena velika poplava, kada je bujica porušila gotovo sve kabine, pa se nakon toga krenulo sa izgradnjom novih, ciglom zidanaih kabina. Danas ih ima 830 ukupno. Treba pomenuti i Malajca, odnosno Branka Ivanovića, prvog profesionalnog spasioca na Štrandu, a ne može se preskočiti u ovoj kratkoj istoriji Štranda ni januar 1942. kada je u krvavoj raciji mađarskih fašista svirepo pobijeno i tu pod led bačeno 4.000 Jevreja, Srba, Roma i pripadnika drugih nacionalnosti

Pre šest godina obeležen je čitav jedan vek postojanja ovog gradskog kupališta. Koliko se Štrand menjao za sve te godine?

Mnogo. Na početku su pravila bila izuzetno stroga, i muškarci i žene su bili zakopčani od članaka do grla, a na plaži je muško i žensko kupalište bilo potpuno odvojeno fizički. Bila je tu plivajuća drvena ograda koja je zaklanjala i delila ta dva dela pa ste mogli samo viriti preko. Ona je pala krajem dvadesetih godina prošlog veka. Uz ulaznicu ste dobijali i kupaći kostim, barem oni koji ga nisu imali, a koji je morao da bude u skladu sa tadašnjim strogim pravilima. Nekada, na primer, nisi mogao sa kupanja da ideš polu go, kao danas. Takođe, đacima je bilo zabranjeno da idu na kupanje, pa bi svi oni koji bi se oglušili o tu naredbu išli na šibanje, javno su dobijali batine. E posle je Đorđe Natošević, direktor novosadske gimnazije, u nastavni program 1854. godine uveo gimnastiku i plivanje u Dunavu. Na Štrandu je bio napravljen splav od drvenih dasaka, i to je bio kao neki bazen jer je postojao izvestan protok vode preko njega. Kasnije su kao zanimljivosti tu bili i globus, trombolina, tobogan, gimnastičke sprave, sto za stoni tenis i još mnogo toga.

Stojan, Đole, Belja, Mile L., Petika, Kristijan, Zolika, Dule, Vlada, Lale i Mile Đ.
Dodela medalja pobednicima 1987. godine

Kada Štrand postaje poligon za sportske akrobacije?

Posle rata svuda je bila samo sirotinja. Nije bilo odlazaka na more, nije bilo šta da se jede a kamoli to. Kada je došao raspust, i đaci i sportisti su počeli da se okupljaju na Štrandu. Tu je bilo i poznatih fudbalera, ali i onih potpuno anonimnih, rekreativaca. Malo pomalo, i sportski duh je preplavio Štrand.  Ljudi su iz dosade, dokonosti izmišljali i razvijali brojne igre. Morate razumeti, tada je bilo drugačije nego danas, drugačija je bila omladina. Mi nismo imali televizor, telefone, bio je radio i to je malo ko imao. Pa svako malo nema struje i tako. Morali smo sebi da nađemo zanimaciju, pa se preplivavao Dunav, skakalo se s mosta, igrali su se sportovi… Ja sam sa 16 godina skakao preko u ribnjak, tu sam dobio i ožiljak veliki na stomaku. A koliko se samo puta dešavalo da razbijemo prste, tada bismo uzimali paradajz, prepolovili ga i stavljali na rane da se ne bi inficirale. To nam je bio melem jer nije bilo ni lekova kao danas.

Pobednici veterani 1987. godine – Srđa, Petika, Mića, Sima, Jarac i Laća
Lale, Zolika, Đole, Vlada, Mile Đ., Stojan, Dule, Petika, Mile L., Kristijan i Belja
Mića, Sima, Srđa i Petika

Koji su se to sportovi praktikovali na gradskoj plaži tokom godina, i koje su njihove glavne karakteristike?

Pre rata još, igrao se picigen. To je odbojka u plićaku, i svi su to igrali, i devojke i momci. Tu su prednost imali rukometaši i odbojkaši, jer znate kako, bili su spretniji, a onda su tako i privlačili pažnju devojaka. Mala loptica se koristi, i cilj je da ona stalno bude suva, da ostane u vazduhu. A samo se rukama igra. E tu bi se ljudi baš bacali kao blesavi kako bi spasili loptu. Tu je zatim i igra vije. Kod nje je trebalo da vijaš druge, da ih dodirneš, a igralo se u vodi samo. U isto vreme su bili popularni i skokovi udalj, skokovi uvis, a koristile su se i gimnastičke sprave koje su se na Štrandu tada nalazile. Svi štrandaroški sportisti inače su tada bili poznati po nadimcima, svi su ih imali, a tako je i danas. Igra kečket je zapravo tenis rukama. Tereni su bili veličine 9×6 metara, pa tako sa obe strane, i zaista su puno mesta zauzimali. Igralo se kao običan tenis, ali rukama i u paru. Oko te igre je postojala jako dobra organizacija, o svemu se vodilo računa. Na primer, nisu se mogla odmah sastati dva najbolja, već su oni kao Nadal, Đoković i Federer bili u različitim grupama, pa onda sistem eliminacije, sve do finala kada se susreću najbolji. Igralo se i solo ali i u miksu, dakle sa devojkama. Maksimović Miodrag, Maksa je jedini živ od te ekipe koja je igrala kečket, on bi mogao više o toj igri da vam ispriča. Posle je, to znam, Vezimirac iz Austrije doneo gumene, lakše lopte, pa se onda lakše i igralo. Onda imate berugaš, to je naziv na mađarskom koji u prevodu znači napucavanje, glavomet. Pošto je na plaži bilo puno drveća, dva u liniji su predstavljala gol, a tako je bilo i sa suprotne strane, na razmako od pet do šest metara. Cilj je bio da glavom dvojica idu na suprotnu stranu, a ovi drugi brane, ali samo glavom sve. Tu smo svi bili prljavi od peska. Ta igra je bila jako popularna ali nije bilo nekog značajnijeg takmičenja. A varijacije na igru su bile razne, to je uvek bilo stvar dogovora. Kurendol je nožni tenis. Ta igra se igrala posle kečketa. Tada su ruke zamenile noge, a na turnire su dolazili poznati fudbaleri poput Vujadina Boškova, on je bio najčuveniji sa makazicama. I na kraju tenis glavom. U toj igri je bitno da budu samo tri udarca, ali da poslednji obavezno bude glavom. Važno je reći da Memorijalni turnir Vladimira Franciškovića u tenisu glavom koji je dosta popularan, nosi naziv po našem prijatelju Vladi koji je bio šampion ove discipline od ’93. do ’98. kada je stradao nesrećnim slučajem u Petrovcu na moru.

Koliko dugo ste štrandaroš, i kada ste se upoznali sa Dunavom?

Ja sam najpre redovno odlazio na Bećarac, tu sam počeo i da igram nožni tenis. To je tada bila glavna narodna plaža, za radničku klasu. Štrand je bio rezervisan za elitu, nisi mogao tek tako dobiti kabinu na primer. E sad, znam da mi se brat od tetke udavio ’51. na Dunavu, i da sam  godinu dana kasnije počeo da dolazim sa roditeljima ovde, a sam nešto kasnije. Redovan sam posetilac od ’66, a godinama imam i kabinu tu. Tu sam stekao veliki broj prijatelja, svi me znaju.

Kako se i kada javila želja i potreba da sačuvate od zaborava i arhivirate sve fotografije i dokumenta koji govore o sportovima na Štrandu

Pa šta da vam kažem, došlo mi je nekako. Video sam da mnogi imaju fotografije iz tog vremena, pa sam razmišljao kako kad se nečiji život završi sve to ode u zaborav. Jer decu često to ne interesuje. Ja sam želeo da se to sačuva, pa sam polako krenuo sa prikupljanjem. Tu su prvo brojni isečci iz novina, sve sam skupljao tokom godina, ko god bi pisao o nama. Zatim zapisnici gde sam uredno beležio ko je kad dobio partiju i turnir, uputstva, snimci, pravila igre i fotografije koje svedoče o svemu tome. Neke su moje, a neke sam dobio od drugih. Čak i žene čiji su muževi umrli su mi dale te njihove uspomene kako bi ih duplicirao i priložio ovoj arhivi maloj. Valjda što niko drugi nije o tome vodio računa, ja sam preuzeo na sebe. Jer istorija je to, treba je sačuvati. Planiram da napravim neku knjigu od svega toga, obavezao sam se, ali izdavača nažalost nisam našao.

Autor: Marija Milošević

Foto: Marija Milošević/Privatna arhiva

2 KOMENTARA

  1. Prelepo, nema šta. Istorija sportova u našoj zemlji je toliko bogata, da je prosto sramota na koji način se odnosimo prema istinskim vrednostima ovog naroda i kulture. Da nema ovakvih ljudi kao što je čika Petika, mnogo šta bi otišlo u zaborav. Tenis glavom je jedna od najlepših igri koje sam imao prilike u životu da vidim.

  2. ZAISTA SMO ZADOVOLJNI I ZAHVALNI NSNRONICI I AUTORU MARIJI MILOŠEVIĆ NA TRUDU I TROMESEČNOM SERIJALU O DUNAVU, PLAŽAMA,ŠTRANDU,ŠTRANDAROŠIMA I NAŠEM UDRUŽENJU “ŠTRANDAROŠI”.
    POSEBNO SE RADUJEMO ŠTO SE SERIJAL ZAVRŠIO INTERVJUOM SA PETROM BODULIĆEM-PETIKOM,KOJEM SE NEIZMERNO ZAHVALJUJEMO NA SAVEST,REVNOSTI I UPORNOSTI ČUVANJA ISTORIJE ŠTRANDA I SPORTA NA NJEMU.
    BORIVOJE BELIĆ,SEKRETAR UG “ŠTRANDAROŠI”

OSTAVI KOMENTAR