Iako interesovanje za hraniteljstvo među Novosađanima iz godine u godinu raste, još dosta mališana uskraćeno je za toplinu porodičnog doma i roditeljsku pažnju. O hraniteljstvu kao obliku socijalne zaštite dece iz lične perspektive hranitelja govorila nam je Stanislava Plavšić, dama koja kaže da ljubavi koja se daje i pruža nikada nije na pretek. Stanislava je završila muzičku akademiju i visoku strukovnu školu za vaspitače, a više od 20 godina posvećena je deci kao vlasnik vrtića.
– O hraniteljstvu vlada mnoštvo predrasuda. Neki smatraju da je u pitanju vid eksploatacije zbog toga što svako od te dece ima pravo na izdražavanje od strane organa starateljstva i to nisu mali iznosi, zajedno sa mojom hraniteljskom platom on mesečno bude između 30 i 35 hiljada dinara za jedno dete. Nekim ljudima je na početku finansijski momenat odlučujući da uđu u celu priču, ali kasnije se desi da usvoje dete kome su bili hranitelji. Motivi mogu biti jedne vrste na samom početku, a kasnije, kad se čovek upozna sa celom situacijom, i kad se razvije lični odnos sa detetom, onda se sve menja.
Kada i zašto ste se odlučili za hraniteljstvo?
Nakon dugo godina borbe sa sterilitetom, odlučila sam se za opciju hraniteljstva jer mi se nakon toga ukazala mogućnost da postanem i usvojitelj. Postala sam hranitelj devojčici koja je kasnije otišla u srodničku porodicu gde živi sa svojom biološkom tetkom i bakom po ocu, a pravno sam usvojila dete koje je u međuvremenu stiglo na hraniteljstvo, to je moja Nataša.
Upoznali ste se sa opcijom hraniteljstva i usvajanja, navedite nam neke osnovne razlike između ta dva oblika zaštite?
Hraniteljstvo je oblik socijalne zaštite kojom se to dete podržava da odrasta u biološki najnormalnijim uslovima u odnosu na ono što je alternativa životu u prirodnoj porodici. Pošto je dete iz nekog razloga ostalo bez staranja svojih roditelja, hranitelji praktično obavljaju tu ulogu u nekom periodu dok se ne nađe drugo rešenje, dok se ne promeni pravni status deteta ili dok njegova biološka porodica ne bude u mogućnosti da brine o detetu. Hraniteljstvo kao oblik socijalne zaštite pruža podršku i negu detetu dok se u njegovom životu neke činjenice ne promene, ali ono nije trajno kao usvajanje. Usvajanje je alternativno roditeljstvo i to je jedini pravi put kojim se status između deteta i porodice reguliše tako da on dobija potpuno pravni status kao da je njihovo biološko dete. Usvajanjem smo i mi zakonski postali porodica.
Koliko ste do sada udomili dece kao hranitelj?
Troje. Prva devojčica vratila se u svoju biološku porodicu, drugu devojčicu sam usvojila, a sada je kod mene još jedan dečak koji je na hraniteljstvu od ranih meseci svog života.
Da li ste morali da ispunite određene kriterijume da biste postali hranitelj?
I kao hranitelj i kao usvojitelj potrebno je steći nešto što se zove opšta podobnost. Procenu te opšte podobnosti obavlja stručni tim i potrebno je proći koroz određenu proceduru. Pri Centru za socijalni rad sam primljena u grupu ljudi koja se obučava za hraniteljstvo. Potom sam pribavila potrebnu dokumentaciju i upoznala stručni tim sa okolnostima i prostorom u kom živim.
Ljudi se veoma često ne odlučuju na hraniteljstvo ili usvajanje pod izgovorom da je to komplikovana procedura. Procedura kao procedura nije komplikovana, ali samu odluku doneti jeste komplikovano i jeste potrebno da čovek bude iskren prema sebi, prema svom partneru, da taj partnerski odnos ne bi kasnije bio ugrožen i da bi oni sami došli do toga da li sami to iskreno žele ili ne.
Da li poznajete još neke hraniteljske porodice?
Mnogo hraniteljskih porodica sam upoznala putem obuka koje smo imali. Braća i sestra dečaka koji je kod mene su u drugim hraniteljskim porodicama.
Pre konkretizovanja vašeg hraniteljskog statusa, da li ste imali mogućnost izbora pola, godina deteta ili nekog drugog faktora koji vam je bio bitan?
U toku tromesečnog obučavanja koje smo imali u sklopu pripreme za hraniteteljstvo, obavljala su se različita savetovanja, postavljala razna pitanja i sa jedne i sa druge strane. I prosto kroz to čovek oceni i sam dođe do zaključka šta želi i šta mu najviše odgovara. Pošto nisam imala biološku decu i u odnosu na dugogodišnje radno iskustvo sa predškolskim uzrastom, želela sam da vodim brigu o sasvim maloj deci.
Da li ste se kao hranitelj susreli sa nekim teškim trenucima kojih se nerado sećate?
Veoma sam teško podnela odvajanje od prvog deteta. Bila sam u specifičnoj poziciji jer sam imala mnogo nerealizovanih trudnoća, vapila sam da to majčinstvo nekako ostvarim i bila sam se previše vezala za devojčicu. Teško je suočiti dete sa tim ko su njegovi biološki koreni, ako roditelji ne žele da imaju kontakt sa detetom, pravi je izazov pronaći adekvatan način da se to na najbezbolniji način objasni detetu.
Na koje problemske situacije ste nailazili tokom života sa decom?
Ja nisam imala mnogo problema jer su sva deca kod mene došla u ranom uzrastu, prvo dete sa sedam, drugo dete sa devet i treće sa dva meseca. Ali postoje određene problemske situacije koje se iznova ponavljaju; kad deca treba da odu da posete roditelje, kad nemaju kontakt sa srodnicima, kad treba da naprave pametan izbor zanimanja za koje će se školovati, kad se suoče sa nekim problemima u učenju… U principu, sve je isto kao i u drugim porodicama, samo što su mogućnosti i reakcije različite jer se genotip tog deteta ne poznaje, pa ne možemo znati unapred koje su njegove sklonosti, čemu će biti skloniji u životu, na šta će mu organizam biti osetljiviji u smislu eventualnih bolesti.
Kako okolina i prijatelji reaguju na vašu hraniteljsku ulogu, da li ste i na kakve predrasude do sada nailazili?
Okolina u globalu reaguje dobro, moji najbliži srodnici su me podržali u tome, najbliži prijatelji takođe. Kod ostalih ljudi zavisi od tipa njihove ličnosti. Deca koju sam odgajala bila su etnički različita od sredine u kojoj se nalazimo i predrasude su bile uglavnom u vezi sa tim i u tom smislu bilo je različitih reakcija. Ali, uzimajući u obzir društvo i okolnosti u kojima živimo, to je donekle bilo neminovno. Ljudi prvo sebi daju za pravo da neke stvari komentarišu ili osuđuju iako nisu pozvani da to rade, a sa druge strane, ja sam znala da će postojati predrasude i pre nego što sam i ušla u tu priču.
Kome biste preporučili hraniteljstvo?
Svim porodicama koje nemaju dece, ili imaju jedno dete ili žele da imaju više dece. Prvenstveno porodicama koje vole decu, porodicama koje su u stanju da se nose sa svim eventualnim problemima odrastanja. Hraniteljstvo bih preporučila svima koji su otvoreni da tom detetu pruže pravu i istinsku podršku koja se sastoji i od upoznavanja deteta sa svojim biološkim srodnicima. Deca treba da znaju sve o svojoj biološkoj porodici, sve ono što je dostupno kao informacija, treba im pomoći da pronađu svoje biološke srodnike i da razvijaju odnos sa njima, da ne upoznaju samo hraniteljsku porodicu već da aktivno grade odnos i sa biološkom braćom i sestrama, polubraćom i polusestrama kao i rođacima.
Koje su po vama dobre strane hraniteljstva?
Ljubav koju deca mogu da pruže uvek je najiskrenija, a nje nikad nije dosta u čovekovom životu. To je ono što je najveći benefit i ono što je mene “omađijalo” u tom prvom odnosu i ja ni dan danas ne mogu bez tih malih ručica.
Autor: Sanja Ujvari
Foto: Sanja Ujvari
