Početna Intervju dana Tatjana Vehovec: Inspiracija koju čitaoci nalaze na mom blogu me inspiriše da...

Tatjana Vehovec: Inspiracija koju čitaoci nalaze na mom blogu me inspiriše da pišem

SAMSUNG
Novosađanka Tatjana Vehovec, pozorišna kritičarka, novinarka, urednica, izdavačica, blogerka, predavačica, kreativna direktorka, supruga, majka i još mnogo toga, kako sama kaže, radi dva posla od kojih živi i piše blog „Mooshema“ koji joj pomaže da preživi. U mladosti je ova diplomirana glumica svoj talenat zamenila pokušajem da magistrira na temama pozorišta, a onda je život odneo u sasvim drugom smeru gde je pisanje zauzelo prvo mesto. Na početku novinarstvo i pozorišna kritika za štampane medije, a kasnije pisanje za veb. Kada joj je dosadilo da je pitaju što nije glumica, zatrla je svoje tragove privatnim biznisom i aktivizmom. U svojoj agenciji „Kolegijum studio“ poslednjih pet godina radi kao konsultant za društvene mreže i kopirajter za online sadržaj, a više od sedam godina radi i na promociji digitalne pismenosti i digitalnih prava i sloboda preko nevladine organizacije „Liber“ u kojoj je izvršna direktorka.
Po njenim rečima pod stare dane je počela da diže tegove i trči, prekršila predbračno obećanje da neće kuvati, pa besomučno kuva, nerado pere sudove i nikada ne radi domaće zadatke sa detetom.

Kako ste se odlučili da pokrenete blog?

U trenutku kada sam prestala da se bavim novinarstvom i da redovno isporučujem tekstove urednicima, u meni je nastala jedna rupa, koja je tražila da se popuni. Ostala je potreba da se izrazim i da se smatram. Srećom, moji novinarski počeci su bili na velika vrata, imala sam pravo na autorstvo i neograničenu slobodu da se izrazim kroz pozorišnu kritiku, pa sam navikla da smem da imam mišljenje koje ću podeliti sa celim svetom. Navika je izazvala i potrebu, koju nisam znala kako da zadovoljim, budući da sam obećala sebi da novinarka ili kritičarka više neću biti. Ipak, upravo zbog te potrebe, da promišljam stvarnost i svet oko sebe, da se služim kritičkim mišljenjem kada komuniciram sa javnošću, a pre svega da pišem, nastao je moj blog pre tačno 8 godina. Prvu godinu mog blogovanja obeležila je skribomanija. Pisala sam o svemu i često. O knjigama i predstavama, isto koliko i o politici i društvu, jednako o kasirkama, drugaricama ili političarima, rasparenim čarapama koje nestaju u veš mašini i društveno korisnim akcijama. Blog nije imao nikakav koncept, to je bio jedan miš-maš svih mojih razmišljanja. Ali je od prvog teksta bio čitan i komentarisan. Ta brza i neposredna reakcija sa čitaocima, iskustvo tako različito od novinarstva u to vreme, ponela me je i od mene stvorila blogerku u slobodno vreme, hobi koji imam i danas.

Zašto ste izabrali da pišete o zdravom životu, ishrani, fitnesu i sličnim temama?

U mom životu je postojao jedan trenutak zasićenja blogom, u kojem sam ga potpuno zapustila. Održavala sam ga u životu na aparatima za disanje. Tek reda radi, ponekad bih obrisala prašinu s njega nekim novim tekstom. U mom stvarnom životu, izvan bloga, dogodila se strahovita promena izazvana mojom prethodnom nemarnošću prema sebi. Da, zdravlje. Trgla sam se, obula patike, promenila ishranu i oduševljeno počela da cimam svoje telo koje je do tada najviše volelo da sedi ili da se vozi u autu. Te promene sam činila tiho, za sebe, nekoliko meseci, do prvih velikih rezultata. Tada sam, prilično nesigurno, napisala jedan lični tekst na blogu o tome, možda najličniji od svega što sam do tada napisala: šta mi se desilo, šta sam uradila da to popravim i kakve sam rezultate za relativno kratko vreme dobila. Iako tu vrstu ispovednih tekstova najmanje volim da čitam, a posebno sam se čuvala da takve tekstove ne pišem, desilo se da je ta ispovest odjeknula mrežama kao čudo. Neverovatno interesovanje, podrška i jako puno pitanja. Da bih odgovorila na njih, počela sam da pišem nove tekstove u kojima sam detaljisala, sve dok nisam shvatila da ponovo pišem često, ali ovoga puta na sasvim konkretne teme: fitnes, velnes, ishrana. OK, pomislila sam, ljudima je to potrebno, očigledno, a ja imam dar da nadahnem druge da učine to isto. Inspiracija koju čitaoci nalaze na mom blogu da promene svoj život, mene sada inspiriše da o tome pišem.

Da li od pisanja blogova u Srbiji može da se zaradi, ili čak i živi?

Ne znam. Možda. Ja od bloga ne živim. Istina, ponekad mi blog kupi neke cipele ili plati račune, ali to su aranžmani na koje pristajem jedino kada se zahtev naručioca potpuno poklopi sa mojim zahtevima. A to su: da verujem u to što pišem, da imam slobodu da to napišem kako želim i da i moji čitaoci imaju neke stvarne koristi od toga, bilo da je informacija, ili neki poklon. I da sam posebna, da moj blog nije izabran đuture sa drugim. Blog „Mooshema“ svakoga dana poseti od pet do 10.000 čitalaca koji imaju poverenja u mene. To poverenje, reputaciju, stekla sam svojom iskrenošću, posvećenošću, ko zna čime sve. Možda zato što sam takva, kakva sam. Danas bi kompanije volele da za male pare iskoriste to kakva sam, ne samo ja, već i drugi blogeri, da iskoriste poverenje koje uživamo, pa da preko nas dopru do svojih korisnika. Jer, danas se više veruje živom čoveku nego reklami. E, sad. Ja sam svoju reputaciju sticala godinama, čista srca i iz čistog hira da pišem. Ne možete vi tek tako doći s ulice da biste to iskoristili. Posebno mi se ne sviđa kako naši marketingaši prave te aranžmane, meni je sve to kako-mali-Đokica-zamišlja- marketing-s-blogerima, hajmo sve đuture, svi sad pišemo o kobasicama ili pijemo određeno piće, to će da odjekne! Hoće, odjeknuće, ali kroz odijum čitalaca. Skoro sve akcije koje su do sada osmišljene sa blogerima, tako da odjekne, doživele su fijasko, otpor čitalaca. Neobično mi je drago da sam ih sve odbila i manje mi je drago što sam pre agencija za marketing i njihovih akcija tačno znala šta će se desiti. U današnjoj praksi imamo jednu kontradiktornost s marketingom na blogovima. Klijent želi promociju na blogu zbog blogera i onoga što on jeste za svoju publiku, ličnost. A onda se u praksi pokaže da im je ipak lakše da se sa blogovima uradi isto što i sa medijskim portalima – da se masovno obezliče. Zato ja ne živim od bloga, ne prodajem ga, probirljiva sam kada dođe do mogućnosti komercijalizacije. Jedno je da li želite da sarađujete sa svim blogerima zato što se bave ishranom, a drugo da li želite da sarađujete baš sa mnom zbog toga kakva sam. Ako je ovo drugo, dogovorili smo se. Ako je prvo, hvala doviđenja. Više mi je stalo do poverenja mojih čitalaca, nego do novih čizama.

Zašto naziv „Mooshema“?

Bezveze. Kao vojvođanska mušema, plastični stolnjak koji možeš da uflekaš sto puta i prebrišeš krpom, pa ponovo. Izdržljiva, domaća, upotrebljiva stvar, ne traži mnogo, a pruža dosta. Pomalo staromodna. Da ne bi zvučalo baš obično, a i da izbegnem slovo š zbog imena domena, prebacila sam mušemu u englesku transkripciju. Pre godinu dana sam čak morala taj naziv da registrujem kao trade mark, zahvaljujući pokušaju neke ekipe iz Beograda koja je probala da mi otme taj naziv za neki svoj proizvod, a samim tim i celu moju reputaciju da unovči. Borba, koja me je zatekla i koja mi nije trebala, a koje ne bi bilo da ima etike na svetu. Istina, mnogi znaju ko je „Mooshema“, ali ne znaju ko je Tatjana Vehovec. Tako mi i treba.

Imate milione posetilaca godišnje. Kako biste objasnili ovoliku popularnost bloga?

Prošle godine sam imala 2.200.000 posetilaca. Skoro trećinu glasačkog tela Srbije. Razlog? Možda sve ono gore što sam napisala. A možda i to što nikome ne solim pamet na blogu, kako treba da živi ili misli ili radi. Ili možda zato što nisam stručnjak ni u jednoj od oblasti o kojima pišem, već sam samo jedna od nas: obična žena iz komšiluka koja je o ishrani i treninzima sve naučila uz pomoć pokušaja i grešaka, proverila na sebi, a onda zdravog razuma prenela drugima.

Ja ne zagovaram ni jedan poseban način ishrane, ja ne edukujem, ne popujem, ne pravim se pametnija od svojih čitalaca. Nisam savršena, imam svoje slabosti. Ja zagovaram običnost, zdrav razum. A imam i sposobnost da motivišem druge, a ni moj jezik kojim se koristim nije suvoparan i služben, možda više detinjast i groovy sa svim tim žargonom i ponekom psovkom. Ja jesam detinjasta i groovy. Moji čitaoci su uglavnom ženskog pola, između 25 i 35 godina, fakultetski obrazovani, sa porodicom. Mada, u direktnim kontaktima saznajem da je to blog od 7 do 77 i čita se u celom svetu. Moji recepti se prave od Singapura, preko Holandije, celog regiona, pa do Rusije. Moj blog je skrivio više stotina izgubljenih kilograma sala u celom svetu. Na njemu, očigledno, ima nešto. Ljudi to prepoznaju.

Jedan ste od osnivača Blog Open-a, vodite blog „Mooshema“, bavite se SEO kopirajtingom i konsultant ste za društvene medije u agenciji „Kolegijum“. Kako uspevate sve da postignete? Kako izgleda vaš radni dan?
Ustajem u pet. U prvih pola sata pijem limunadu i kafu i vršljam po mrežama. Potom poradim nešto za klijente, napišem mejlove podesim da stignu poslovnom primaocu u poslovno vreme, ne moraju svi da znaju koliki sam manijak. U sedam odlazim na trening, i u 9 sam potpuno nova i sveža za radni dan. Nekad radim i po 15 sati dnevno. Nekad radim samo par sati, a ostalo vreme mogu da posvetim sebi, porodici i prijateljima. Svaki dan kuvam, nekad i više jela, da pomognem sebi. Ne kupujem hleb, sama ga pravim. Sve sama pravim, ne hranimo se iz kesa i kutija, na pijacu idem kao da hodočastim. Sudove ne perem, to rade moji muškarci i to je divna ravnoteža u našem porodičnom kosmosu. Lepota mog posla je što mogu da ga prilagodim sebi, sve dok poštujem rokove. Ono što je teško, to je odgovornost da ću bukvalno svaki dinar morati sama da zaradim i da mi neće tek tako stići svakog prvog i petnaestog u mesecu. A blog, kao i sva zadovoljstva, dolazi nakon što ispunim sve obaveze. Pišem ga rano izjutra, kada ne vijam neke poslovne rokove. Trenutno ga slabije osvežavam jer sam u fazi da radim 15 sati dnevno, uključujući vikende. Cela ova godina je tako počela. Odmoriću se u penziji.

Autor: Alisa Varga

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here