Vasa Budošan: Sa Štrandom sam dugo u ljubavi, ali Dunav me je...

Vasa Budošan: Sa Štrandom sam dugo u ljubavi, ali Dunav me je mogao koštati glave

SHARE

 

Već decenijama Štrand je mesto koje pamti neke od najlepših ljubavnih sastanaka, nekolicinu tužnih rastanaka, mnoštvo razmenjenih pogleda, ukradenih osmeha, skrivenih poljubaca, mesto na kom su se rađale nade, slavila mladost, živeli snovi. Taj komad dunavske obale zauvek će čuvati na stotine tajni, neispričanih priča i sudbina koje su se kao trag stopala u pesku na momenat utisnuli u istoriju ovog omiljenog novosadskog kupališta, a potom nestali u zaborav.

Kao omaž jednoj od glavnih znamenitosti našeg grada, a u okviru “Štrand Summer Festa” koji se održava do 8. septembra na platou ispod Mosta slobode, narednih nedelja razgovaraćemo sa najvećim zaljubljenicima u Dunav i novosadsku plažu, takozvanim “štrandarošima”, te vam prenositi njihove impresije, sećanja, priče i emotivne razloge koji su ih za života vezali za ovo parče dunavskog toka. Imaćete priliku da njihove priče čujete i uživo na bini “Štrand Summer Festa”, a program manifestacije možete pratiti na zvaničnom sajtu www.color.rs/strandsummerfest ili na Fejsbuk stranici – Štrand Summer Fest.

Novosađanin Vasa Budošan, naš ovonedeljni sagovornik, vratio nas je u 50-te godine prošlog veka i vreme kada su se na plaži nosile takozvane ‘tarzanke’, kada se devojkama gledalo samo u oči, i kada je jedan osmeh bio dovoljan da se dvoje na večnu ljubav jedno drugom obećaju. I danas, u 76-oj godini, Vasa važi za glavnu facu među štrandarošima, a njegovom šarmu ne odolevaju ni oni starijeg kova, ali ni znatno mlađi. Već vidno preplanuo, na travi kraj glavne staze, Vasa svakodnevno uživa u svojim štrandaroškim ritualima, a svako malo neko priđe ne bi li mu se javio, te razmenio koju reč i osmeh.

Šta biste rekli našim čitaocima, ko je Vasa Štrandaroš?

– Eh, pa to je sad zanimljivo pitanje. Ja sam imao nesreću da budem izbačen iz škole zbog nekog kao nemorala. Išao sam u Učiteljsku školu u Karlovcima, i to nije bila moja krivica. Sve se vrtelo oko jedne devojke koja je ostala u nekom neprimerenom položaju, ako to mogu tako da kažem, ali za to nisam bio ja kriv već jedan profesor. Posle sam tek saznao za to. Međutim, na mene su nabedili a ja sam onda to nastavničko veće otero tamo gde ne treba. Nakon toga nisam imao pravo upisa dve godine u bilo koju drugu školu. Zato sam otišao u vojsku, i dve godine kasnije kada sam se vratio saznao sam da se otvorila Hemijska škola na Salajci, baš kod mene u komšiluku. I tako sam se upisao, ali sam brzo shvatio da ne možeš ići i na korzo i u školu, pa sam se oženio, dobio dete, i kad sam video da nema ovde leba otišao sam u inostranstvo. Prvo sam bio u Rumuniji tri godine, radio sam kao inspektor za nafu, pa onda dve godine u Tunisu, pa još dve u Siriji, i dve godine u Alžiru. Još su tu bile i Austrija i Mađarska, tako da mi je bio interesantan posao, to sam voleo, i zahvaljujući njemu sam upoznao raznorazne ljude. Ono što sam naučio za sve to vreme je da je najvažnije da budeš čovek, i zato su me svi voleli. Ja sam uvek poštovao njihov ramazan na primer, bilo mi je teško, jesam se mučio, ali nisam ni ja jeo iako nisam musliman već pravoslavac. I oni su to cenili mnogo. Tako je sve to trajalo oko 15 godina, i morao sam se snalaziti jer sam svudao bio sam.

Kada se i kako rodila ljubav prema Dunavu i Štrandu?

– Ja sam sa Štrandom dugo u ljubavi. Sada imam 76 godina, ušao sam u 77. leto. Ovu moju kabinu sam dobio posle poplave ’65. godine kada su ponovo izgrađene. Imao sam sreće da zakupim kabinu pod brojem 200, i drago mi je zbog toga, jer sam uvek razmišljao ko će pamtiti neke brojeve koji nisu okrugli. E, tada sam ga ja zavoleo. Odrastao sam na Salajci, na Kanalu. Tamo sam i naučio da se kupam, ali ovde na Štrandu je bilo nekako mondenski. Kad smo imali oko 20 godina onda smo i mi sa periferije, kojoj su pripadale i Salajka i Podbara, hteli u centar da se družimo sa gospodom, a Štrand nam je bio ulaznica. Tu smo pokušavali da se pomešamo sa tim svetom, sa gospodičićima. Međutim, moj kontakt sa Dunavom je mogao biti koban. Znate, ja nisam bio baš zgodan jer sam imao tanke noge. Imao sam lepu glavu i nekako fino telo, ali sam taj nedostatak sa tankim nogama hteo bezobrazlukom da nadoknadim. E sad, tu su bili neki splavovi, jedan sa skakaonicom, drugi bez, i bili su smešteni na buradima. Ja sam iz nekog razloga hteo da se pravim važan pa sam pokušao da prognjuram ispod tog splava, ali sam udario glavom o bure, i zamalo da mi ta ludorija dođe glave. Nekoliko puta sam pokušavao da izronim ali sam stalno nailazio na prepreku, na tu burad, i onda sam čak u jednom momentu čuo mamin glas koji mi kaže: “Vaso nemoj se ludirati, gledaj šta drugi rade i radi i ti to”. Mislio sam da je kaj. Sva sreća pa su bile trule daske na tom splavu, i jedan Dragan je, nikada ga neću zaboraviti, izvalio tu dasku, povukao me za kosu, tada sam imao kose, i izvukao me. I nikad više ja u vodu nisam ušao, ni ovde ni na moru, samo do struka.

Kako su izgledali dani na Štrandu u vreme kada ste bili mladi?

– Štrand nije oduvek izgledao ovako. Bio je skroz drugačiji. Topole ove ovde koje su prilično velike, su za ondašnje zapravo mlade i male. Tada su bile duplo deblje, i nizale su se skroz do špica. Kada Dunav sve poplavi, mi smo se između njih igrali, jer je tu voda bivala i do kolena. A tad, kad je bila ta najveća poplava, voda je došla čak do pola kabina. Tamo na početku, kod ulaza ima obeleženo dokle je Dunav došao kada je bio taj najveći vodostaj. Inače, u vodi je u sredini tu bio jedan globus, pa smo se mi redovno spuštali od špica do tog mesta. E to je bilo interesantno. Ko je znao sa ženskama tu je dolazio, jer su se one tu hvatale. Onda sam ja uvek glumio da sam slab plivač, pa neku od njih zamolim za ruku, pa tako, morao si se dovijati. Al koliko puta mi se samo desilo da ostanem toliko u vodi da sav poplavim jer nisam smeo sa svojim tankim nogama napolje da me ne vide. Moji su se svi drugari bavili nekim sportom, a ja nisam ni pikado znao da bacim, samo sam gledao ženske, voleo sam ih više nego leba. To mi je bila mana. E na tom globusu smo se upoznavali. Tu sam čekao i gledao koja je lepa. Onim gadnim bi odma rekao da se ne hvataju tu jer voda nosi, a vraga, lagao sam, morao sam čuvati mesto za neku lepu koja naiđe. I to je baš bilo interesantno. Tu smo proveli dosta lepih dana. Al sećam se, meni je mama sašila kupaće gaće, ‘tarzan gaće’, beli materijala a plava štrafta napred i nazad. Međutim, mama nije to oprala, i kad sam prvi put ušao u vodu ono gaće skroz poplavele od te trake. E kako me sramota bilo, došlo mi da ih skinem i izađem go.

Jesu li ljubavi rođene na obali Dunava bile lepše i romantičnije od drugih?

– Pa jesu, znate zašto? Ipak je tu važilo ono “što u izlogu to i u radnji”. Ovako kad je zima, šta ćeš ti videti od tih bundi i kaputa, nju i ne vidiš. Istina, u to vreme gledao se samo lik devojke, ja sam barem to gledao. Nisam stizao baš kompletno da ih zagledam, a i to je bilo malo bezobrazno znate. Nego ako ja vidim da je ona lepa, e onda se tu sve dogovorimo pa na korzo. Ali tada devojke nisu imale difiniciju kao ove sada, danas malo malo neka vežba. Sad ženske znaju i da se namontiraju, onda to nije bilo tako. Ipak, ja sam znao da pravim razlike i oženio sam se lepom. Naopako da nije tako, do sad bi se rastao 100 posto. Ali je bila sirotica kao i ja, a to se onda gledalo. Imao sam ja priliku, ali bolju od ove moje žene nisam mogao naći. Danas mi je ćerka 52. godine napunila, imam dva unuka, odrasli već. I tako gledam ih i mislim se kako su ti mladi sad drugačiji nego što smo mi bili. Žena tada nije htela ni da se ljubi a da nije bila sigurna da ćeš je ženiti. A ovi sad žive ko da su na probnom radu. Al ko zna, možda je to i dobro.

Koja vam je najdraža priča ili anegdota, a da je na bilo koji način vezana za Štrand?

– Pa ne znam, svaki dan se desi nešto zanimljivo i specifično, ali evo recimo ovo. Pre 10 godina sam na evo istom ovom mestu gde sad sedimo jedan dan jeo čvarke i slaninu. “Exit” je počeo, nisam ja ni znao šta je to, a i nije me bilo briga. Popodne je bilo, kad ja vidim četvoricu stranaca koji stoje i gledaju me kako jedem. Ja im kažem: “Amigo dođi!”, došli oni, kažem im da uzmu slanine i čvaraka, al hleb sam zadržao za sebe jer ga je bio malo. Oni navalili, ne znaju da stanu, i posle im čak loše bilo. Međutim, sutradan eto njih opet, ‘egzitaši’. Al došli i nose hleba. Tu smo počeli da se družimo, da sedimo, jedemo i pijemo zajedno. I od tad, svake godine tako. Treću, četvrtu godinu su mi čak doneli znak na kom piše “Vasina ulica” na holandskom. A zovu me ‘capo di tutti capi’, ili ‘boss of the bosses’. Za neke od njih sam čak i provodadžisao. Za jednu devojku tu sa Štranda koja je bila baš visoka, od ovih mojih drugara sam naručio da mi nađu i dovedu jednog najvećeg među njima. I on kad je došao i kad je video samo me pitao: “Who is she?”, a ja mu rekao “For you”. Kad su se oni ugledali, to je bio haos, zagrlili se, slepili ko puževi, struja ih udarila, i evo ih i sad su zajedno.

Kako ste naučili engleski, kažu vaši prijatelji da je to priča za sebe?

– To je bilo zbog ovog Žike koji evo prolazi sad pored nas. Mi smo kao mladi uvek sedeli na špicu. I jednom došle neke ženske, jedno njih 20. A ja kad sam ih video odem da vidim ko su, šta su. Jedna je sećam se, imala interesantan kostim kao američka zastava, i njoj sam prišao. Al problem je što engleski nisam znao, samo nemački. I sad, ona se smeška, ja se smeškam i pojama nemao šta ćemo. Ja se dosetim i pitam mog druga Žiku da li zna engleski, on kaže da zna jer je bio tri meseca kod strica u Londonu. I sad, dovedem ga ja da on prevodi, i pitam posle pet minuta šta kaže, a meni Žika kao čekaj čekaj, posle još pet minuta ja opet pitam šta kaže, a Žika meni: “Kaže da si dosadan i da nikad nikog tako napornog kao ti nije videla.” I ja se okrenem i odem na Radnički univerzitet da upišem engleski. Posle sam saznao da je Žika sve lagao, pa se onda on sa njom zabavljao tih 20 dana koliko su bile tu. Eto, al to mi je puno posle pomoglo, što sam naučio jezik.

U koje doba dana i godine je na Dunavu najlepše?

– Ja ne ulazim u Dunav, pričao sam zašto, i on je dosta nepredvidiv, začas se stvori rupa u koju možeš upasti, poplašiti se, a bogami i udaviti. Meni je najlepše kad je nizak, kad brodovi ne idu. Tada je mirna voda, niko se ni ne kupa. A leto najviše volim, kada je najtoplije. Inače, ovo je meni dvorište, nemam vikendicu, nemam auto, tu na Limanu IV stanujem i peške stignem za 10 minuta. Tu provodim ceo dan.

Koliko ste prijatelja stekli na Štrandu?

– Sve poznajem. Da sad krenete od jedne do druge kafane, i bilo koga pitate gde sedi Vasa, svi bi vas doveli ovde do mene. Od jednog kraja plaže do drugog, svi me znaju, ljudi svih profila. I kod mene često dođu da čuju šta ima novo jer ja imam sve informacije.

Autor: Marija Milošević
Foto: Razglednice sa Štranda/Marija Milošević

NEMA KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR