Početna Intervju dana Vidosava Beba Grašić: Na Štrandu je najlepše pre podne, kada nema gužve...

Vidosava Beba Grašić: Na Štrandu je najlepše pre podne, kada nema gužve ni galame

Kao omaž jednoj od glavnih znamenitosti našeg grada, a u okviru “Štrand Summer Festa” koji se održava do 8. septembra na platou ispod Mosta slobode, narednih nedelja razgovaraćemo sa najvećim zaljubljenicima u Dunav i novosadsku plažu, takozvanim “štrandarošima”, te vam prenositi njihove impresije, sećanja, priče i emotivne razloge koji su ih za života vezali za ovo parče dunavskog toka.

Nultog dana “Exit” festivala, kada su stranci polako pristizali u ograđeni kamp smešten na travi i obali Štranda, kada je kupalište vrvelo od uzbuđene mladosti koja je sa nestrpljenjem iščekivala veče i spektakularni koncert “The Killersa”, a muzika iz obližnjeg kafića pretila da na noge digne i poslednjeg uspavanog novosadskog penzionera, razgovarali smo sa Vidosavom Grašić koju prijatelji i poznanici oslovljavaju kao Bebu, nekadašnjom prosvetno radnicom i zaljubljenikom u muziku i Dunav. Beba nam je sa smeškom na licu i setom u očima prepričavala dogodovštine iz rane mladosti, prve dane koje je još kao dete provodila na Dunavu, i podsetila nas na neke vrednosti koje su se nakratko zagubile i sasvim neopravdano smetnule u kraj. Šarmantnim osmehom, interesantnim pričama, i nostalgičnim i toplim osvrtom na vreme koje je ostalo za nama, ova dama, dugogodišnji štrandaroš, približiće vam svojom pričom vreme kada je Štrand rastao i stasavao u plažu koju danas ponosno nazivamo svojim najlepšim i najdražim kupalištem.

Kada se i kako rodila ljubav prema Dunavu i Štrandu?

Na Štrand sam prvi put došla sa svojim roditeljima kada sam bila sasvim mala, imala sam možda pet godina. A budući da sam stanovala na Beogradskom keju, gde su nekada bili šleperi na pristaništu, sa svojim drugarima iz kraja sam učila da plivam tako što smo skakali sa tih šlepera u vodu. Sećam se da me je moj otac najpre ohrabrivao da budem slobodna, da ne treba da se plašim Dunava, i nikada se nisam ni plašila, ali je posle naglasio da mogu to da radim ali samo kada je on prisutan. U to vreme smo porodično stalno dolazili na Štrand. Spremili bi sendviče, vodu, i dolazili na ceo dan. Nije tu bilo ništa da se jede, osim onog restorana koji je izgoreo, ali nije nam bio ni bogzna kakav standard jer je tata sam radio a nas je petoro bilo. Imali smo tu kabinu, a kad nismo uspeli da obezbedimo svoju bila je tu i jedna zajednička gde bi smo ostavljali stvari i ulazili samo da se presvučemo. Onda, kada sam bila negde devojčurak, sa 14 godina otprilike, tata mi je kupio čamac – sandolin jednosed. I onda sam ja svakodnevno dolazila na Štrand i svakodnevno veslala. Išla sam skroz gore, iza Ribarskog ostrva, do Mačkovog spruda pa nazad. Moj tata je zbog toga bio jako ponosan na mene, i mislio je da ću ja biti neka veslačica, ali eto ja sam se na kraju opredelila za muziku. Te ’65. kada je bila velika poplava, i “Danubius” je bio pod vodom, a svi ti čamci koji su se tamo čuvali, svi su propali. Tako sam ostala bez čamca, nikada više nisam dobila drugi, a interesovanja su se promenila i eto.

Bebina mama sa prijateljicama, na Dunavu 1942. godine

Koja vam je najdraža anegdota ili priča sa Štranda?

Ovo što ću vam ispričati, a što me i dan danas nasmeje, nije baš vezano za Štrand ali jeste za Dunav. Da bi išla na kupanje uvek sam morala da čekam da mi otac dođe s posla, da posle podne ruča, pa da se malo odmori, a ja sam bila veoma nestrpljiva, nisam volela da čekam, pa se dešavalo da pobegnem. Tada sam imala oko osam, devet godina, a kuća nam je imala dva ulaza pa sam uspevala da se iskradem na onaj dvorišni ulaz. I onda kada bih se vraćala kući, uglavnom sam gledala da negde skinem kupaći kostim, sve zgužvam u smotuljak, i ubacim ga kroz prozor sa ulice. Taj prozor nam je leti uvek bio otvoren i samo je tu bila zavesa. To sam ja tako povremeno praktikovala i moram reći da mi je uspevalo. Tako sam jednom zaukala taj mokar kupaći, i bacila ga pravo na tatu koji je bio iza zavese. E onda je bilo veselo kada sam ušla u kuću. Ja sam inače bila baš poslušna, ali svako dete pokušava nekad da napravi neku zavrzlamu.

Bebina mama sa prijateljicama leta ’42. godine

Kako ste vreme provodili na Štrandu u periodu vaše mladosti?

Vreme smo uglavnom provodili dole na pesku, uz obalu, gore se nismo ni penjali jer su tu bili samo naši roditelji. Igrali smo picigen, i momci i devojke, i plivali smo baš mnogo i daleko. Išli smo često peške uzvodno, a nekada bi i preplivali od Špica do Ribarskog ostrva, da bi uz ostrvo dalje išli stazom gore skroz do Mačkovog spruda. Tu smo ulazili u vodu i odatle se puštali do mostova dole. Bilo je tu i nekih koji su preplivavali Dunav, a ja sam volela Dunav i razmišljala da bi i sama mogla to da uradim, ali nikada nisam. Nekih godina je vodostaj bio toliko nizak da si mogao bar dve trećine Dunava da pređeš peške. Naravno, u Dunavu uvek ima rupa pa smo morali biti pažljivi, ali nismo se plašili.

Bebina mama u kupaćem po poslednjoj modi 1942. godine

Koji vam je omiljeni deo dana i godine kada volite da vreme provedete na Štrandu?

Ovde je najlepše pre podne. Tada nema gužve, nema galame, nema muzike… Ja volim muziku, ali kada ovako sa tri strane čujete različite melodije, i sve je preglasno, to je prava ludnica. Tako uglavnom bude posle podne vikendom, kada ima najviše ljudi, ili na primer sada za vreme “Exita”. Mi smo svesni toga, i ne kažem da treba kritikovati, već kome smeta samo ne treba da dolazi ovih dana. Neka sada oni uživaj, mladi, to je za njih napravljeno. Ujutru je najlepše jer tada možeš mirno da siđeš dole i da se okupaš. Sada, u ovo doba, nemojte ni pokušavati. Prvo, kafići su se raširili sa svih strana, i pomalo me sve podseća na plažu u Bečićima. A dugo, tolika je gužva, mladi skaču i toliko se bacaju dok igraju picigen da uopšte ne gledaju na koga će pasti. To su naravno stvari o kojima sada razmišljam, a dok sam bila dete i mlada ništa mi to nije smetalo.

Koliko se Štrand promenio u odnosu na vreme vašeg detinjstva?

Prvo, nisu bile ovako velike gužve, a drugo, ima mnogo dece danas koja nemaju osnovno vaspitanje i koja ne vode računa o ljudima oko sebe. Svo to jurcanje, bacanje, vika, urlanje ležanje jedno na drugom, dečko i devojčica, i tako dalje, to je našoj generaciji potpuno strano, mi za to ne znamo. I nikada se neću na to navići. Više je sve bilo nekako porodično, roditelji i deca, bake, deke, po tri, četiri generacije se skupe tu. Mislim ima i sada toga, ali taj jedan mir i blagostanje koje smo imali onda, toga sada više nema. Pored toga, Štrand je sada skroz drugačiji. Nekada nije bilo tih kafića uopšte, nije bilo ni toliko kabina… Mi smo imali kabinu tamo levo od glavnog ulaza, a to su u stvari bile kao neke malene kućice ograđene sa balkonima. Više je bilo onako intimno za jednu porodicu. Razumem ja, ima nas mnogo sada, i treba još kabina napraviti, a ne znam ni zašto se Štrand nije produžio tamo do Bećarca bar, jer tamo su isto lepe plaže.

Koliko ste prijatelja tokom godina stekli ovde na Štrandu?

Pa među mojim prijateljima ima i onih koje sam upoznala i stekla ovde, ali i onih sa kojima sam samo nastavila druženje na ovoj našoj plaži. Mi smo ovde jedno društo, svi smo radili u istoj školi i iznajmljivali zajedno kabinu oko koje smo delili troškove, jer nisu bili baš mali, naročito za nas prosvetne radnike i penzionere. I dan danas smo ostali dobri, dolazimo, ovde se viđamo, a imamo dosta godina.

Kako se i koliko letnja moda menjala tokom svih ovih godina?

Baš je naš jedan prijatelj, pre neki dan, posmatrajući današnje devojke na Štrandu, kakve imaju kupaće kostime, malo smelije i otvorene, rekao: “Bože, zašto i vi niste imale takve kupaće kostime?” E baš sam se ismejala. Bilo je to sve znatno zatvorenije, skromnije. Sećam se da ništa nije bilo tako previše slobodno kao sada. Danas bi bilo glupo da mlada devojka dođe u nekom zatvorenom kostimu. Jedino što tada niste imali da kupite kupaći. Meni i mojoj sestri je mama šila kostime iz dva dela, i to od neko laganog materijala koji se zvao cic. Čak smo imale i neke karnerčiće na donjem delu.

Kakve su bile ljubavi rođene na Štrandu?

Pa ljubavi je uvek bilo, kao i sad što ih ima, ali sve u svoje vreme. Bilo je simpatija i tako. Meni se neka velika ljubav nije dogodila na Štrandu, ali ne tako daleko, na Dunavcu gde je nekada bio splav za vaterpoliste i plivače, e tu se meni dogodila ljubav pa sam se tako i udala. Ali uglavnom sve je vezano za Dunav.

Program manifestacije možete pratiti na zvaničnom sajtu www.color.rs/strandsummerfest ili na Fejsbuk stranici – Štrand Summer Fest.

Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva/Marija Milošević

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here