Killo Killo Banda je rege sastav iz Novog Sada koji čini pet momaka, koji su prateći inicijativu frontmena ove grupe, Vojislava Maleševa, sa radom krenuli 2007. godine. Inspirisani onim što ih okružuje ovi momci pronalaze reči i melodije koje pretaču u laku emociju poznatog rege takta i duha. Na medijskoj sceni u zemlji u kojoj žive malo je mesta za njihov stil izražavanja, ali kako kažu i ne žele da budu deo nekog bućkuriša, već veruju da kvalitet uvek nađe svoj put i bez neke podrške, zato i strastveno rade na njemu kako bi stigao do onih srca koja ih razumeju. O tome kako je nastao rege sastav Killo Killo banda razgovarali smo sa Vojislavom, i prenosimo vam njihova iskustva kako sa početka tako i tokom njihovog rada na muzičkoj sceni…
Kako je nastao projekat “Killo Killo banda” i kažite nam nešto o energičnoj mešavini fanka i rege-dens-hol zvuka?
Projekat je nastao negde daleke 2007. Tih dana sam bio obasut neobično velikom količinom inspiracije i stvaralaštva, a moj matični bend DRUM’N’ZEZ nije bio pogodan za eksperimentisanje u svim pravcima, pa sam počeo da pravim pesme na kompjuteru a zatim čudnim spletom okolnosti rešio da probam kako bi to sve zvučalo uživo. Okupio sam nekolicinu ljudi koji po meni spadaju u „gradsku all star ekipu“ i dobio baš ono što mi treba. Mašinu koja melje.
Poznato je da često nastupate i da su vaši koncerti veoma posećeni. Međutim, čini se da za vas i vama slične bendove nema dovoljno mesta u medijima? Zašto je to tako?
To je možda pre pitanje za medije. Mada, sudeći po tome šta se po većini medija vrti i prikazuje, prosto čoveku nije ni žao što nije deo tog nakaradnog paprikaša.
Ima li naša rege scena snagu i budućnost i na koji način bi ovu vrstu muzike trebalo popularizovat?
Mislim da naša rege scena i te kako ima budućnost i pravo je zadovoljstvo gledati je kako se razvija. Treba, naravno, biti objektivan i uvideti da je i dalje to kilometrima daleko od nekih francuskih, nemačkih i italijanskih razmera (ako govorimo o Evropi), ali i to je deo našeg generalnog zaostatka za ostatkom razvijenog sveta. Što se tiče popularizacije, ja sam mišljenja da će kvalitet uvek sam da nađe put do slušalaca. Internet je taj put. Auto-put. Definitivno.
Da li su velika ljubav prema muzici i lični doprinos dovoljni za stvaranje autorskih pesama?
Nekom jesu a nekom nisu. Mora čovek da računa i na sreću i na idealnu postavku u vremenu i prostoru, takođe i na podršku i inspiraciju. Pogotovo od gore. A naročito od strane svojih bližnjih.
Gde pronalazite inspiraciju?
Mozda zvuči otrcano, ali svuda oko sebe. A puno toga pronalazim i u nekim zabačenim uglovima sebe, koji me prosto obraduju svojim postojanjem. Svakako da su večne teme poput ljubavi, istine i pravde nepresušan izvor, ali često je olakšanje pevati upravo o nekim svakodnevnim radostima ili problemčićima u kojima se svako od nas redovno zatekne i sa kojima se lako identifikuje.
Frontmen si i tekstopisac muzičkog benda “DRUM ’N’ ZEZ”, koji su bili na takmičenju Eurosonga 2008. godine, da li nosite još neka festivalska iskustva?
Kako da ne. Doduše, ovo koje si spomenula je definitivno najzapeženije i propraćeno je lepom medijskom podrškom. Mi svake godine odemo na neka nova mesta i zasviramo na nekom simpatičnom festivalu i upravo zbog takvih stvari biti muzičar je predivno. Nekada su to mali festivali i male materijalne dopune, ali ljudi, mesta, reke, mora, hrana, piće, mirisi…to napuni čoveku baterije mnogo bolje nego novac. Još kad vas organizatori i publika počaste poštovanjem – nebo je granica.
Malo se zna o tome da imate pretenzije i prema glumačkom svetu. Kažite nam nešto o vašem doprinosu u kratkom igranom filmu „Uspavanka za dečaka“, zasnovan na priči Aleksandra Tišme reditelja Miloša Pušića?
Pa i nemam ja neke stvarne pretenzije. Ja ustvari gajim iluziju da bih bio dobar glumac.
Imao sam ja i ozbiljnije uloge ali u mnogo neozbiljnijim ostvarenjima (https://vimeo.com/29323274) i prihvatio bih uvek novi izazov. Mada ja imam dovoljno prostora za male glumačke bisere i na svom redovnom poslu u horu opere SNP-a.
Kada smo kod filmske industrije, s obzirom na to koliko je film danas skupa umetnost, koliko je neophodno “umrežavanje” istih kako bi se neka ideja uspešno realizovala?
E o tome ti ne znam baš ništa. Ja ni u muzici ne znam kako da se realizujem i umrežim. Mislim da je samo važno biti uporan, tvrdoglav, istrajan, iskren i čak pomalo dosadan, u nekom spamerskom smislu. Ostalo vrti para i veza, ne?
Šta je cilj vašeg umetničkog rada?
Nema cilja. Rad je već projekat za sebe koji je ujedno i nagrada ali i vrhunsko zadovoljstvo. A ako bih mogao da poželim sebi nešto, to bi zvucalo kao „da se bavim muzikom dokle god mogu i dokle god to nije neukusno”. Recimo i da bih voleo da dostignem nivo velikana poput Zvonka Bogdana, Frenka Sinatre, Bob Marlija u nekom izvođackom smislu. Da uživam i ja i onaj ko me sluša i da se ježimo svi zajedno dok su nam srca u oblacima.
Kakvi su vam planovi, hoćete li u narednom periodu obradovati svoju publiku nekim koncertom?
Naravno. Publika je ta koja nas raduje više nego mi nju možda. Ali ljudi smo. I zemlja je u krizi. Nije lako organizovati se. Ono što sledi u najskorijoj budućnosti u Novom Sadu su dve svirke: DRUM’N’ZEZ – Gerila bar 11.04. i KILLO KILLO Banda – Utopia 16.05. Ojha!
Autor: Tamara Kovačević
