Početna Intervju dana Zoran Bugarski: Tamburica je sastavni deo naše muzičke bogate kulturne tradicije i...

Zoran Bugarski: Tamburica je sastavni deo naše muzičke bogate kulturne tradicije i stoga smatram da etno zvuk nije zapostavljen!

ansambl4

„Seme je bačeno, proklijalo–primilo se i rađa. U Hrvatskoj je tambura podignuta na državni nivo i svako selo ima bar jedan tamburaški orkestar. Kod nas je u poslednjih dvadeset godina, od vremena kada sam ja počinjao, od velikog broja dečijih orkestara koji su osnova i rasadnik za mlade naraštaje, ostalo svega dva-tri ansambla. Bez toga nema napretka. Naravno, da bi oni opstali potrebna su velika sredstva koja nikad nisu bila planirana za tamburu, kao i stručni kadar koji bi pre svega trebalo iškolovati, a potom i zaposliti i dati im odgovarajuče uslove za rad. Na žalost, tamburaška muzika je spala na život u kafani i to je jedino mesto gde se ona neguje, ali ja smatram da to ne može da bude dugoročno rešenje. Prva i osnovna stvar je da država stane iza tambure i tamburaškog pokreta, uopšte, te i da uzdigne kulturu na viši nivo, ali za to su potrebni ljudi, učenje i vreme“ – rekao nam je Zoran Bugarski Brica koncert-majstor ansambla „Zorule“.

Kada i kako je osnovan ansambl “Zorule”?

Ansambl “Zorule” iz Novog Sada osnovan je 1995. godine, sa ciljem da okuplja tamburaše koji se posvećuju umetnosti, muzici i zadovoljstvu koje ona nosi. Te iste godine ansambl se pojavio na prvoj “Bećarijadi“ u Turiji (takmičenje malih tamburaških sastava u nadpevavanju bećaraca) na poziv sada pokojnog čika Save Vukosavljeva osnivača i dirigenta Velikog tamburaškog orkestra RTV Vojvodine. Članovi ansambla su: Milan Gluvajić (basprim), Milan Vučetin ( basprim ), Enriko Horvat (E – basprim), Milan Svirčev ( bas ), Nikola Zorić (kontra), Bojan Trenkić (čelo) i ja
Zoran Bugarski Brica – koncert-majstor (prim).
“Zorule” je prepoznatljiv po izvođenju tradicionalne, starogradske, narodne, varoške muzike, umetničkim obradama narodnih igara i pesama pisanim za tamburaške orkestre, po izuzetno nadahnutom i interesantnom izvođenju kompozicija poznatih svetskih autora klasične muzike kao i obrada evergrin i salonske muzike.

Koliko je vremena i truda potrebno da se postane koncert-majstor?

Bilo čime u životu ako želite da se bavite kvalitetno, morate puno da ulažete i da se žrtvujete, ali na kraju vas uvek čeka nagrada. Naravno da je i ljubav prema muzici prisutna, jer bez toga ništa od ovoga ne bi postojalo. Ljubav je univerzalni pokretač svega u univerzumu pa tako i muzike. Kada se spoje ljubav i neiscrpan rad rezultati ne izostaju. Muzika je specifična, sigurno da nam prija kada nam kažu da smo dobar orkestar ili jedan od boljih, ali to ipak nije trka na sto metara pa ko stigne prvi taj je pobedio. Afiniteti su različiti i svako voli nešto drugačije, tako da se prvenstveno trudimo da širimo svoje vidike, da se i dalje usavršavamo i da uživamo u onom što radimo. Prve pelcere i ljubav prema tamburi preneo mi je deda Đorđe Bugarski da bih 1990. godine počeo kao amater u KUD-u “Svetozar Marković“ kod nastavnice Jelene Obad Šćitaroci od koje sam jako puno naučio. Kasnije od profesora Ivana Saboa u AKUD-u “Sonja Marinković“ gde sam se prvi put susreo sa notama klasične ozbiljne muzike i uspešno radio na svom usavršavanju.

Vodite ansambl „Zorule“, koji uživa veliki ugled kod publike, ali i u stručnim, muzičkim krugovima. Kako ste uspeli da se nametnete kao lider?

Talenat i rad su na prvom mestu, ali znate kako kažu ljudi “od Boga dar“. Volim svoju profesiju, osećam da je to deo mog života i shvatio sam da me to čini srećnim i zadovoljnim. Inače uloga “primaša“ je da vodi orkestar, ja sam svakako i na tome radio i ne krijem da su mi uzori bili čika Janika Balaž, Zdenko Obad Šćitaroci, Radomir Grujičić Gruja i mnogi drugi. Vremenom sam prihvatio i menadžersku ulogu u ansamblu kako bih danas sve kocke bile na svom mestu, što znači tačno znamo gde i kada nastupamo. Svakako i najvažnije je velika podrška koju imam od svih kolega iz ansambla. Nama je lako jer smo prijatelji!

ansambl

Tokom dvadeset godina uspešnog rada, ansambl „Zorule“ je bezbroj puta prezentovao umetnost muziciranja na tamburici. Koji nastupi su vam ostali u najlepšem sećanju?

Bilo je toga jako puno. Ove godine smo ušli u dvadesetu sezonu i sad se već pomalo osećamo zrelijim. Ovo je divan posao ali ko ga nije radio taj ne zna koliko zna da bude lep, a ponekad i težak. Sigurno da pamtimo razna takmičenja gde smo osvajali nagrade ili večeri u kafani kad se svira do beloga danka uz pravo društvo, i lepo je i nama i gostima. Na primer, koncerte u inostranstvu gde vas publika prvo gleda sa određene distance pa se sve više i više oslobađa i na kraju peva sa vama, kao što je bio slučaj u Palermu na Siciliji, kada smo u trećem delu koncerta posle izvođenja klasičnih i tradicionalnih numera sišli u publiku i zaprepašćenim Italijanima pokazali kako se to peva i svira kod nas, na uvce. Prvo je usledio šok, a onda totalna histerija, bilo je čak i suza radosnica. Zanimljivo je i nastupati noću u parku kada momak prosi devojku pa nas angažuje da im uveličamo taj svečani momenat, a mi se šunjamo po mesečini i lagano iz daleka krećemo njihovu omiljenu pesmu, to su divni trenuci. Takođe je nestvarno kada nastupamo i kao deo Đoletovog benda pred 22.000 ljudi koji pevaju kao jedan. To je neverovatno iskustvo, neverovatna energija…uvek novo iskustvo! Ljudi u inostransvu generalno vas posmatraju kao umetnike. Šta hoću da kažem? Ovde vas svojataju, naši ljudi su razvili taj bliski kontak sa muzičarima, prvenstveno tamburašima i onda je to, onako, domaćinski, srdačno, al možda ponekad i malo previše prisno i napadno. Kada odete negde preko, u inostransvo, uvek postoji neka mala distanca, što nama iskreno prija. Ovde ljudi možda ne shvataju da je svako od nas i naših kolega uložio dvadeset, a neki bogami i trideset godina rada. To se u inostranstvu ceni i mi u volimo i uživamo u tome, zato kažem, posmatraju nas kao umetnike, što mi u stvari i jesmo. Inače, strance uvek oduševi naša muzika, a mi ih uvek obradujemo na kraju, sa nekom njihovom pesmom koju uradimo za tu priliku, to onda bude pun pogodak. Uglavnom se iznenade šta sve može da se odsvira na tamburi i kako to dobro zvuči. Ova iskustva nosimo iz Slovenije, Austrije, Hrvatske, Mađarske, Italije…

ansambl3

I vašoj porodici sviranje na tamburici postalo je tradicija. Da li vam je poznato koji je narod doneo tamburicu u ove krajeve? Kako su se vaši najbliži „zarazili“ tom vrstom muzike?

Postoje učenja da je tambura instrument kod nas došla iz Turske. Sigurno je to da su neki od trzalačkih instrumenata sa tih geografskih prostora stigli i do nas ali ne u ovom obliku kakvom su danas. Ja se vodim učenjem koje sam čuo od čika Jovice Jerkova: ,,U jednom od četiri prestonička grada velike rimske imperije, a u Sremu (Sirmijum se zvao) odvijao se bogat društveno-kulturni i, naravno, vojni i ekonomski život. U tom III i IV veku posle Hristovog rođenja Sirmijum je zračio snagom, lepotom, moći i bogatstvom. Svakakav svet vrzmao se oko zidina drevnog grada. Kopljanici, strelci i drugi naoružani Sremci budno su čuvali red i poredak ogromnog carstva. Ponekad i ponegde, ispred dobro utvrđenih kapija grada, mogle su se zapaziti grupe ljudi koji su se razlikovali od ostalih: crvenkasto-plava kosa i brada, istaknute i naglašene očne jagodice, snažne donje vilice, oči boje neba, plećata ramena, snažne ruke i vidljiva dobroćudnost krasila je ljude ovog plemena. Oni su, začuđujuće, umesto luka i strele, sablje ili koplja nosili, nemarno zabačene preko leđa ili snažnih prsiju, čudne naprave sa razapetim žicama koje su u veštim rukama tih ljudi zvučale bajkovito. Ta čudesna naprava imala je dugu šiju, a na kraju nešto poput kruške ili tikve. Nije ih trebalo mnogo moliti da sviraju i pevaju; činili su to rado i na veliko zadovoljstvo prisutnih, zalutalih, beskućnika, drugih namernika, ali i aristokratske svite. Ti, za Rimljane malo čudni, snažni i miroljubivi ljudi govorili su nekim drugim, čudnim jezikom, ali muzika koju su svirali bila je svima razumljiva i prijemčiva, a zračila je toplinom proizvedenog zvuka. Ton je nastajao okidanjem gavranovog ili orlovog pera po žicama te naprave. Smucali su se Sirbi, Serbi, Srbi, ili već kako su sebe nazivali, još od drugog veka p. n. e. po tim nepreglednim i nedoglednim panonskim pustarama, zaraslim visokom travom i šumama, ispresecanim vodama velikih reka, tražeći staništa za svoja plemena, familije ili porodice. Čudesne transformacije doživela je ta naprava kojom se proizvodio zvuk. Zadržala se ona i do danas, tambura se zove. Nekada je bila kruškolikog oblika, raznih veličina, da bi u novije vreme, dvadesetih godina minulog veka, dobila gitarasto obličje“. U mojoj porodici su svirali moj pradeda, deda, stric, braća od strica i ja. Pradeda i deda su bili zanatlije – beriberi, u to vreme je bilo opšte poznato da su zantlije, učitelji čak i sveštenici znali da sviraju tamburu, pa su je tako prenosili skolena na koleno.

Mnogi smatraju da je etno zvuk kod nas nepravedno zapostavljen. Da li je tamburica uspela da se održi uprkos modernim trendovima?

Koliko su joj u tome pomogli mediji u kojima se često mogu naći tekstovi o festivalima i najvećim zvezdama ovog muzičkog žanra?
Rešavanju problema u tamburaškom pokretu, pre svega najviše je doprineo Savez tamburaških društava Vojvodine, časopisi i ostale publikacije se više bave komercijalom nego suštinom a od toga nema velike pomoći. Potrebno je istaći to da je najveći problem što je sve manje tamburaških orkestara u Kulturno – umetničkim društvima, što nam govori da amaterizam izumire, koja je tek onda budućnost profesionalnih sastava? U poslednje vreme, tambura je više prisutna u medijima, ali opet ne dovoljno. Molim Vas, ko gleda noću posle 03h televiziju, a u tim terminima se prenose smotre, koncerti, festivali koji imaju veze sa tamburašima, folklorom, kulturnom baštinom. Tambura nije komercijala i ne treba da bude, tambura se ne prodaje jer ona je deo nas. Kada spominjemo etno zvuk moramo shvatiti, da je tambura deo našeg života, ona je prisutna svakodnevno na prostorima ravnice pa i šire. Tambura je sastavni deo naše muzičke, bogate kulturne tradicije i stoga smatram, kada je reč o tamburi, etno zvuk nije zapostavljen. Što se tiče modernih trendova ne bih previše komentarisao, instant – veštački pravac bolest je za svaku tradiciju i kulturu, ali na žalost mlađim generacijama je sve zanimljivo.

ansambl2

Kakvi su vam planovi, hoćete li u narednom periodu obradovati svoju publiku koncertom ili nastupom na nekom festivalu?

Kao što već rekoh, dvadeset godina rada i stvaranja, vreme je da se otisnemo u svet kako se to u normalnim zemljama i radi. Hoću da uradimo nešto naše, a tu mislim na autorsku muziku koju smo dugo planirali, ali sad je realizujemo i vrlo smo zadovoljni kako stvari napreduju. Uskoro ulazimo u studio, sredinom marta i snimamo deo materijala. To nam je prioritet. Takođe u planu su koncerti u inostranstvu, prvenstveno salonske muzike i popularne klasike, veliki koncert krajem godine povodom dvadeset godina ansambla, izdavanje monografije, dokumentarnog filma i CD-a ansambla, tu je i sardanja sa umetnicima, poput Đorđa Balaševića sa kojim radimo nekoliko godina u projektu „Panoske mornarice“ itd. Šta reći, radimo, trudimo se i gledamo svoja posla.

Autor: Tamara Kovačević

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here