Početna Intervju dana Zoran Marić: Suštinski problem u srpskom fudbalu je nedefinisana struktura i činjenica...

Zoran Marić: Suštinski problem u srpskom fudbalu je nedefinisana struktura i činjenica da lični interes uvek pobeđuje opšti

Zoran Marić:  Mi smo talentovana nacija, takmičari smo po prirodi, na nivou nižih kategorija postavljamo kao cilj rezultat, a nakon toga kiksnemo jer postavlja se cilj formiranja igrača i to je najveći problem
Zoran Marić: Mi smo talentovana nacija, takmičari smo po prirodi, na nivou nižih kategorija postavljamo kao cilj rezultat, a nakon toga kiksnemo jer postavlja se cilj formiranja igrača i to je najveći problem

Zoran Marić ceo svoj život posvetio je fudbalu, ostvario internacionalnu karijeru, i kao igrač i kao trener ostavio pečat u Španiji i Jugoslaviji. U SFRJ najpre kao reprezentativac, a kasnije i kao selektor mlađih kategorija do 18 i 19 godina. Bogato iskustvo stoji iza popularnog Džimija koji trenutno vodi ekipu “Novog Pazara” i, kako kaže, u ovim godinama ne planira ništa, jer su treneri danas, nažalost, postali devalvirani i poniženi te se smenjuju munjevitom brzinom.

Da li ste od malena maštali da se profesionalno bavite fudbalom?

– U vreme kada sam počinjao da igram fudbal, mislim da niko nije za imao cilj profesionalno bavljenje ovim sportom! Tada je to bio stil i način i stil života, deca su se zabavljala tako što su najveći deo slobodnog vremena, provodila napolju baveći se fizičkom aktivnošću, a samim tim i sportovima koji su kolektivni, poput fudbala, košarke, odbojke i rukometa. Većinu svog detinjstva provodio sam tako, znalo se, posle škole sam svakodnevno bio napolju igrajući fudbal sa drugarima. Danas to nije slučaj, i deca su sve više zaokupljena kompjuterima, tabletima, gde se upravo to dragoceno vreme za fizičku aktivnost i boravak u prirodi sveo na minimum, a to je poražavajuće. U nekom momentu izrastao sam u dobrog fudbalera, u smislu da sam mogao da postanem profesionalac, a pošto mi se tokom godina ovaj sport veoma dopao, uvek nekako lepršav i zanimljiv, rešio sam da se otisnem u profesionalne vode, bez neke krajnje vizije gde će me to odvesti u budućnosti. Uisto vreme upisao sam i fakultet, međutim, posle prve godine sam stao, i potpuno se posvetio fudbalu, jer jednom kada uđete u te vode, one vas prosto stihijski nose.. Sa ove distance, da mogu da vratim vreme, sigurno bih završio fakultet, ali u tom momentu su i neke privatne okolnosti (posatao sam otac), sugerisale da moram ozbiljno i odgovorno pružim sigurnost svojoj porodici.

Zoran Dzimi Maric  (2)

Profesionalnu karijeru ste započeli u FK “Novi Sad” i nakon dve godine ste prešli u FK “Vojvodina”? Imali ste ponudu za prelazak u “Crvenu zvezdu” – niste je privatili?

– Prvenstveno zato što ja Novi Sad jako volim, iako on nije više grad kakvim ga ja pamtim iz tog perioda osamdesetih godina. Odrastao sam u njemu, bila je to jedna humana sredina, sa predivnom arhitekturom, i verovatno ono što je najbitnije, imao sam svoje društvo, dobar status i zbog svih tih činitelja nisam imao ambiciju da odem u Beograd. Mislio sam da će mi biti dovoljno da iz ovog okvira postignem svoj maksimum. Znate, sa 22-23 godine teško je donositi odluke, a ja sam u tom trenutku doneo odluku za koju sam smatrao da je ispravna.

U “Vojvodini” ste igrali osam godina nakon čega ste započeli internacionalnu karijeru u Španiji. Da li možete da napravite paralelu u načinu igranja fudbala u ove dve zemlje?

– Rekao bih da je suština u pristupu i samoj kulturi, jer se ona odražava na sve pa i na fudbal! Vi dok ne izađete iz vašeg ambijenta i kulture nemate referentnu tačku da vrednujete to što je u vašoj tradiciji zaista dobro ili nije. Tek kada upoznate druge kulture, samim tim i pristupe, počinjete da uočavatu tu referentnu tačku i u mogućnosti ste da uporedite i valorizujete stvari. Za mene je odlazak u Španiju bio veliko iznenađenje. Mi smo ovde stalno bili pod nekom vrstom pritiska, “mi moramo” , “mi trebamo”, što je podrazumevalo mnogo treniranja, sastančenja, pričanja, koje je bilo praćeno ogromnom tenzijom. Kod nas je fudbal sastavni deo društva koji se ne doživljava kao spektakl i zabava. Sa tog aspekta, Španci to doživljavaju neuporedivo opuštenije nego mi ovde. Samim tim, stvore vam ambijent u kome vi neuporedivo lakše funkcionišete. Način i količina rada potpuno su drugačiji. Nama su ovde zabranjivali da popijemo bilo šta od alkoholnog pića, dok smo u Španiji pred utakmicu dobijali flašu vina za sto za četiri osobe. Igra se brže, preciznije zbog čega je i lakše stvarati. Imao sam tu nesreću da sam kasno otišao, jer sam bio poslednja generacija koja nije mogla da izađe iz zemlje dok ne napuni 28 godina, a to pravilo ukinuto je te godine kada sam ja otišao. Danas imate otvoreno tržište gde igrači idu kad hoće i gde hoće.

Kakav je mentalitet ljudi u Španiji?

– U Španiji me najviše impresionira to što su ljudi tamo neuporedivo pozitivniji od nas, pojedinac sam po sebi, ali i zbir pojedinaca prave jedan pozitivan ambijent. Nikada preterano ne drame, kada je rezultat negativan, ali nisu ni preterano euforični kada je rezultat pozitivan, odnosno emocije su svedene na razumnu meru, što kod nas nije slučaj. Smatram da emocije treba da budu za nešto što je intimno i lično, a u profesiji one moraju biti na nekom razumnom nivou. Tu mora da preovladava struka, znanje, nivo svesti, kultura. I mislim da je u tome najveća razlika. Sa druge strane, što imate bolji ekonomski status, vama se otvaraju mogućnosti koje vam na neki način podižu kvalitet života.

Zoran Dzimi Maric  (3)

Nakon fudbalske karijere u “Selti” i “Komposteli”, završili ste trenersku školu i radili do 2002. kao trener u Španiji, nakon čega ste se vratili u Srbiju.

– Postojala su dva razloga zbog kojih sam odlučio da se vratim, prvi je bio taj što je klub otišao u stečaj, te sam ostao bez posla, iako sam imao neke ponude, poklopilo se da sam i na privatnom planu prolazio kroz razvod, tako da su me te dve stvari preorijentisale da se vratim u Srbiju. U početku sam vreme naizmenično provodio u Srbiji i Španiji da bih posle dve godine odlučio da ostanem ovde.

Bili ste trener “Vojvodine” tri puta zvanično. Da li je tačno da po povratku iz Španije, FSS nije hteo da prizna vašu trenersku diplomu? Kako gledate na taj period?

– Tačno je da Fudbalski Savez Srbije nije hteo da mi prizna diplomu iz Španije, uz opravdanje da se ovde radi na drugačiji način. Samim tim morao sam da počnem od nule, pa sam prvo vodio omladince “Novog Sada”, zatim kadete “Vojvodine”, pa omladince, da bih 2006. konačno postao trener prvog tima. Bio sam trener novosadskog prvoligaša tri puta zvanično, mada oficijelno – četiri puta. Za ta tri puta sam svaki uvek napravio pomak u odnosu na prethodni period! Imam najbolji rezultat od osvajanja titule 1989. godine u periodu mog drugog mandata 2009. godine, pa sam u isto vreme smenjen, a “Vojvodina” je tada bila druga na tabeli. Moj treći mandat trajao je osam meseci, smenili su me i sada sam u “Novom Pazaru”.

Šta je po Vašem mišljenju glavni problem u srpskom fudbalu?

– Mislim da je suštinski problem u tome što nije definisana struktura. Lični interes uvek pobeđuje opšti, a da bi taj opšti prevagnuo mora da se izgradi nivo. Kod nas je problem u strukturi vlasništva. Uglavnom je vrhovno telo jednog kluba, skupština, a te skupštine opet formiraju ljudi koji ni po statusu ni po znanju i nivou svesti ne bi smeli tamo da budu. Takav problem imamo na svim nivoima u našoj državi i on ne funkcioniše. To je po mom mišljenju osnovni problem, dakle, da bi nešto moglo da bude održivo i donosi rezultate prvo mora strukturno da se menja. U fudbalu ima mnogo novca, znatno više nego ranije, i mnogo ljudi koji ne rade, nemaju znanje, a žele da budu bitni! Stvoren je takav model da se svi bave fudbalom sa jednim ciljem – da se dobro prodaju i odu u inostranstvo! Naravno, i da to urade relativno brzo. Mi imamo veliki odliv igrača i to sve mlađih, a s druge strane teži se kvalitetnom takmičenju, gde vi nemate igrače takvog kalibra.

Zoran Dzimi Maric  (4)

U kakvom su sada položaju treneri, kada smo svedoci da se učestalo smenjuju?

– Treneri se danas ništa ne pitaju! Uvek postoji ekonomski momenat i neophodnost da preovladava svačije mišljenje, do onih koji donose odluke ko se prodaje. Treneri su devalvirani i poniženi! Ljudi koji vode klub kupuju vreme time što menjaju trenera, jer tako im je najlakše za prebacivanje odgovornosti za loše rezultate. Za sve je kriv trener! Mi iznesemo svoje mišljenje, a odluke donose ljudi iznad nas. Bio sam u prilici da se protivim odlasku igrača iz “Vojvodine” tokom mog poslednjeg mandata, međutim, za sve za koje sam rekao da bi trebalo da ostanu, oni su ih prodali, i zbog nekih loših odluka sa vrha, uvek stradaju treneri. Tužio sam klub upravo zato što su me degradirali profesionalno, pa će nadležne službe odlučiti ko je u pravu.

Da li pored fudbala postoji još nešto što vas opčinjava?

– Bilo je tu raznih faza, jedno vreme bio sam zaljubljenik u automobile, pa sam posle toga zavoleo stolariju i time se bavio. U principu, volim sve manuelne poslove, i u poslednje vreme najviše volim da boravim u prirodi. Aktivnosti u prirodu me ispunjavaju – baštovanstvo, gajenje voća i povrća, cveća… To mi je odmor za dušu!

Šta Vama predstavlja Novi Sad?

– Novi Sad je moj grad! To je grad u kojem sam odrastao i u velikoj meri uticao na moje formiranje. Odrastao sam na Detelinari, a početak odrastanja je bio vezan za slobodan prostor, za aktivnost. U Novom Sadu sam se zaljubio, oženio i prvi i drugi put, ovde su mi prijatelji, ovde izlazim… Uvek sam voleo da se vraćam u Novi Sad jer sam ga doživljavao kao nešto svoje!

Autor: Bojana Šević
Foto: Privatna arhiva

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here