Početna Kultura #BookTalk2019 – Svetlana Slapšak: Književnost je na Balkanu još uvek područje patrijarhata...

#BookTalk2019 – Svetlana Slapšak: Književnost je na Balkanu još uvek područje patrijarhata u svakom pogledu

Regionalna književna konferencija “Book Talk” – 27. septembra ove godine će po peti put u Novom Sadu okupiti najpoznatije pisce, izdavače i književne kritičare u regionu!

Od 2015. godine u Novom Sadu se održava regionalna književna konferencija “Book Talk” posvećena najuglednijim piscima, kritičarima, izdavačima, poznatim ličnostima i umetnicima iz celog regiona.

Konferencija okuplja nekoliko stotina ljubitelja književnosti, a specifična je po mestu održavanja odnosno po tri galerije; Galerije Matice srpske, Spomen- zbirke Pavla Beljanskog, a od prošle godine i Galerija likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića.

Svake godine program konferencije je opširniji kao i teme koje se obrađuju kroz panele i studije slučaja. U sklopu programa konferencije “Book Talk 2019” planirano je 13 panela i 5 predavanja, uz tradicionalni propratni program kao što je nedelja knjige u autobusima GRS-a.

U susret konferenciji razgovarali smo sa Svetlana Slapšak , autorkom, doktorkom antičnih studija, kritičarkom, antropološkinjom i naučnicom.

Gospođa Slapšak je rođena Beograđanka koja godinama živi u Ljubljani. Diplomirala je, magistrirala i doktorirala na beogradskom Filozofskom fakultetu, a učestovanjem u demonstracijama 1968. godine počinje da se interesuje za politiku, što će je, ispostaviće se kasnije, na jedan način “obeležiti” i životno i profesionalno.

Vodila je akciju protiv smrtne kazne 1983, mirovne akcije od 1986. zajedno sa svojim mužem, a pružala je utočiste izbeglicama tokom rata u Jugoslaviji. Bila je u grupi 1000 žena za mir koja je nominovana za Nobelovu nagradu za mir 2005. godine.

Ovo je samo jedan mali deo njenog života, njenih borbi i njene profesionalne biografije. Pred ovogodišnju “Book Talk” konferenciju, otvorile smo koju stranicu više.

Kako komentarišete feminizam u književnosti i navodno pružanje prilika ženama za ravnopravnost kroz digitalizaciju? Da li je feminizam u književnosti potreban i da li nove tehnologije zaista pružaju ravnopravnost?

– Feminizam u književnosti nejasan je pojam: postoje ženska književnost, žensko pismo, feminizam kao tematsko opredeljenje… Možda je bolje govoriti o književnicama i književnicima – feministkinjama i feministima. Književnost je, bar na Balkanu, još uvek područje patrijarhata u svakom pogledu. Neki su se od vlastodržaca dosetili, pa su otvorili “nišu” za književnice, ali dobro se zna koje – svakako ne feministkinje. Zamka je očita – takve cenimo, ali nisu nam ravne! Vrlo je dobro da se pojavi što više književnica i kritičarki, pa da poništi taj efekat.

Ravnopravnost se ne postiže digitalizacijom, ali izvesno daje ženama – i svim drugim opredeljenjima koje ja zovem “soj” umesto rod, više mogućnosti za izražavanje i organizovanje. Tehnologije same ne menjaju društvo, mnoge samo doprinose iluziji ravnopravnosti… Prava stvar se još uvak dešava u životu, na ulici! Nemojte preslušati poziv!

Sa druge strane, najmanji deo novih tenologija koji se koristi je upravo besplatno dostupno znanje: zahvaljujući tehnologiji, već skoro trideset godina ja pišem neuporedivo brže nego pre, imam sve antičke rečnike i tekstove pred sobom – ipad je izuzetno sredstvo protiv senilnosti.

Čitajući Vašu biografiju, stiče se utisak doslednosti, upornosti, patnje i težnje ka višim ciljevima, ka miru sa sobom i miru oko sebe. Ovo sve najčešće ima veliku cenu. Gde su danas disidenti u okviru intelektualne elite? Kakvu cenu oni plaćaju? Kakav je njihov položaj u regionu?

– Vaš opis mog života je neobično laskav – skoro da ne mogu da se usprotivim!

Sama bih nekako “smanjila doživljaj”, ali to da mi u ovim godinama u Ljubljani lome prozore usred zime i šalju koverte sa sumnjivim praškom (ulica nam je već dva puta bila blokirana zbog mogućne kontaminacije, sa sve ljudima u skafandrima) opominje me da me sada drugi prave disidentkinjom. Ovoga puta, ne samo zbog kritičnih tekstova, nego i zbog pravog rasizma – i uz to, ćutanje i ćuteće odobravanje…

Jeste, to ima cenu, od siromaštva do, posledično, nedostupnosti usluga, zdravstvenih i drugih. Biti danas disident posvuda po svetu znači lišiti se – i osloboditi se – svega što od ljudi čini napola lude, neobrazovane ne-građane obuzete sobom, od slepoće za drugoga do krađe i ubistva, ako bude ponovo dozvoljeno. “Naši”, regionalni disidenti izbačeni su iz tzv. intelektualnih elita, što nije problem, jer je reč uglavnom o šljamu.

Ti disidenti pokušavaju nešto sjajno, i možda mogućno: povezivanje preko novih granica kao stalna praksa, neprekidno vraćanje na odgovornost za rat, analiza uzroka, realnosti i posledica rata, potpuna ravnopravnost na nivou svetske nauke i umetnosti. Cena za to – prepoznajem je – skroman život, neprobojni moralni kriteriji, vera u znanje i humanizam, nezaustavljanje u radu. Nisu li se tako pravi intelektualci uvek ponašali?

Svuda ih mrze, naročito oni koji su zauzeli njihova zaslužena mesta u društvu, i sigurno bi mogli biti “preferirane” žrtve kad se ponovo legitimiše divljaštvo. Današnji disidenti pokušavaju da spreče novi rat…

Da li je pacifizam u književnosti danas pomodarstvo? Postoji li zaista?

– Pacifizam bi danas morao biti – kao što je tako često i bio – osnovna književna poruka: bar su nas dva prošla veka intenzivno učila tome kroz književnost. Ali i Aristofan je, pre neka dva i po milenijuma, posvetio svoje književno delo borbi za mir – doduše, u neposrednoj demokratiji, gde je pozorište bilo jedna od institucija demokratije. Pacifizam, život u miru sa prirodnom (ili željenom) smrću je osnovni i minimalni zahtev u društvu i državi. Sve drugo je neljudska patologija.

Šta je naša bolja prošlost? Vidite li srećniju budućnost? Pod kojim uslovima?

– Naša bolja prošlost je sećanje, oslobođeno nostalgičnog preterivanja, obogaćeno ironijom i smehom. Trebalo bi poslušati svaku staricu i starca, kao što nikako ne bi trebalo ispustiti decu iz čvrstog zagrljaja znanja. Uslovi? Sem ljubavi prema ljudima i znanju, ništa drugo nije potrebno, sem malo svima dostupne tehnologije. Neku naročito srećnu, a posebno dugu budućnost, mislim da ne možemo zamišljati, jer je svet nesposoban da se brzo angažuje oko promena uslova života na planeti. U nekim nepredvidljivim uslovima, koliko god ljudi da ostane, moraće da se organizuje po ljubavi i znanju da bi preživeli.

Savremeni ratovi u regionu pripadaju našoj bližoj prošlosti. I dalje su često tema različitih romana. Koliko savremeni pisac može da razume razloge i da li je baš ova tema neretko povod za pogrešan pristup i akterima i fabuli?

Bez rada na znanju i preuzimanju odgovornosti ne može se pisati dobra književnost. Dvadeset godina posle prošlog rata, više nije bilo ruševina, nije bila dozvoljena etnička mržnja, na partizanske priče smo zevali… Danas, skoro trideset godina docnije, ruševine su posvuda, etnička mržnja je sveprisutna, ni mrtvi nisu prebrojani, premalo je osuđenih, revidira se Drugi svetski rat da bi se u ime “revalorizovane” pobeđene strane zgrabila vlast…

Nema lepšega blata za brčkanje kvazi-književnih krokodila, od kojih bi neki stariji definitivno mogli i na suđenja za ratne zločine – o prostačkim neznalicama, koji traže svoje mesto, da i ne govorim. Najbolje je kad se ta barska populacija brani – slobodom izražavanja.

Naravno da u književnosti nema “pogrešnog” pristupa akterima i fabuli, ali očit problem nepismenosti, neukusa, amaterizma, loše književnosti trebalo bi da rešava književna kultura, uvođenjem kriterijuma, samostalnim institucijama, konačno – hrabrošću.

Kotizacije za studente su besplatne, uz važeći indeks prilikom registracije, a o svim uslovima i načinima prijave, kao i detaljnijem programu možete se informisati na web-stranici konferencije: http://www.color.rs/booktalk2019/.

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here