Početna Kultura Film “Taxi” očarao novosadsku publiku

Film “Taxi” očarao novosadsku publiku

Taxi_poster

Šta da radi reditelj kome nije dozvoljeno da snima filmove? Da prizna realnost, promeni profesiju i postane taksista? Ili da se pretvara da je taksista i da snimi film uprkos svemu? Džafar Panahi, iranski reditelj je uradio upravo ovo drugo, pozvao publiku na nezaboravnu vožnju ulicama Teherana da po ceni bioskopske karte upoznaju njegove stanovnike kroz likove putnika.

Drugi dan filmskog festivala „Slobodna zona“, definitivno je obeležen projekcijom ovog filma, koji je novosadska publika imala prilike da pogleda u sali 2 bioskopa „Arena Cineplex“.

TEHRAN : Jafar Panahi

Film  koji je sniman običnom kamerom u taksi vozilu, kojim je upravljao sam reditelj, zadobio je neverovatnu pažnju i simpatije publike, koja je ovaj film gledala bez daha. Bioskopska sala je bila premala da primi sve gledaoce koji su bili zainteresovani da pogledaju ovo jedinstveno filmsko ostvarenje.

Jednodnevna vožnja raznih ljudi, koji se najčešće u parovima voze taksijem, nemontirane scene, kamera kojoj beži kadar usled rupa na putu ili naglog kočenja, uspela je da dočara svakodnevicu života u Teheranu. Da prikaže mentalitet ljudi, njihov položaj u društvu i njihovu neposrednost u komunikaciji i izražavanju emocija. Vozaču taksija, kako možemo videti u samom filmu, baš i nije pošlo za rukom  da ostane anoniman, obzirom da je izuzetno poznat i prepoznat kao vrhunski reditelj i predani filmski radnik.

unnamed (4)

Nakon filmske projekcije, gledaoci su strpljivo stojali u redu kako bi ocenili ovaj film i dali svoj glas ovogodišnjem favoritu.

Iranskom reditelju, Džafaru Panahiju, je 2011.godine zabranjeno da na bilo koji način distibuira svoje filmove unutar granica Irana.  Dobio je zabranu snimanja filmova 20 godina, a isto toliko mu je zabranjen i izlazak iz zemlje. Suočen sa ovim okrutnim aktom cenzure on je izjavio: „Ja sam filmski stvaralac. Ne mogu ništa drugo da radim, osim da pravim filmove. Tek kada sam sateran u najmračnije uglove, počinjem da se povezujem sa svojim unutrašnjim bićem. U tako privatnim prostorima, uprkos svim ograničenjima, potreba za stvaranjem postaje poriv. Film kao umetnost postaje  moje glavno i jedino zanimanje. Iz tog razloga ja moram da nastavim da pravim filmove nevezano za okolnosti, kako bih odao svoju poštu i nastavio da se osećam živim.“

Panahijev film je mnogo više od slike položaja u kome se autor trenutno nalazi. To je refleksija o savremenim medijima, filmskoj umetnosti i istini i lažima u njegovoj zemlji. Najveće čudo u svemu tome je što u filmu „Taxi“ nema ni trunke ogorčenosti i zlobe.

Projekcije u Muzeju savremene umetnosti

unnamed (5)

 

Novosadskoj publici su drugog dana festivala u maloj sali Muzeja savremene umetnosti prikazana  još dva filma. Dokumentarac „Dugme od sedefa“, španskog reditelja Patricija Guzmana i igrani film španske rediteljke Sane Lanken pod nazivom „Moja mršava sestra“.

Mala sala muzeja raspolaže znatno manjim kapacitetom, od svega 80 mesta. Dokumentarac „Dugme od sedefa“ govori o istoriji čovečanstva  koja je pohranjena u okeanu, a koji je ujedno i najduža vodena granica Čilea. Okean čuva tajnu dva misteriozna dugmeta na njegovom dnu. Čile sa svojom 400 kilometara dugom obalom i najvećim arhipelagom na svetu, izgleda gotovo natprirodno.

Nakon gledanja ovog veličanstvenog dokumentarca, svoje viđenje filma izneo je  kritičar Vladimir Crnjanski. „To je vrsta filma koja je vrlo poetična, u tom filmu imamo neku meditativnu atmosferu, zapravo razmišljanje o čovekovom mestu na zemlji i u svemiru. Navodi nas na razmišljanje zašto čovek čini nasilje koje čini kroz vekove.To vidimo u ovom filmu na primeru Čilea, njegove istorije od vremena kolonizacije i vremena starosedelaca, praktično do današnjih dana, sa jednim osvrtom na diktaturu Pinočea.“– rekao je Crnjanski.

unnamed (6)

Nakon ovog sjajnog dokumentarca, publika je u istoj sali imala prilike da vidi igrani film „Moja mršava sestra“, za čije prikazivanje je interesovanje bilo nešto manje, uglavnom ženskog dela publike. Debitantski film, rediteljke Sane Lanken, dobio je nagradu  Kristalnog medveda na Berlinalu ove godine.

Film govori o problemima anoreksije kod mladih. Ušavši u uzbudljivi svet adolescenata, Stela otkriva da Katja, njena sestra i uzor u životu, prikriva poremećaj u ishrani. Njena bolest polako počinje da razara porodicu. Ovo je priča o Ljubomori, ljubavi i prevari, ispričana sa toplinom, dubinom  duhom.

Autor: nshronika.rs

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here