Početna Kultura “Katar”: Čekajući Godoa u balkanskoj tranzicijskoj krčmi

“Katar”: Čekajući Godoa u balkanskoj tranzicijskoj krčmi

Ako ne znate koja predstava je najaktuelnija u Novom Sadu i čitavoj Srbiji, gledajte gde se pojavljuje ime Strahinje Bojovića.

Bez sve šale, ja isti princip koristim kod filmova: gde god se pojavi ime Ewana McGregora, znam da me film neće razočarati, jer on mu dođe nešto kao “vodeni žig” kvaliteta. E, isto važi i za Strahinju (koji je prethodnih godina postavio, ili glumio u visokointelektualnim a opet popularnim predstavama kao što su “Veče sa Tinijem”, “Bog masakra” ili “Bilbord”, koje su sve obrađivale neke od krucijalnih tema savremenog sveta: rijaliti i popularnost, političku korektnost ili pak, prodaju integriteta). Ovaj put Strahinju vidimo u predstavi “Katar”, po scenariju i predlošku Ognjena Petkovića, koja je svojevrsna beketovska “Čekajući Godoa” u srpskoj realnosti 2019. godine.

Glavni junaci, tri muškarca i devojčica, nalaze se sve vreme u kafani, gde beskonačno ispijaju alkoholna pića i kafe, “fejkujući” da rade samo kad naručilac molerskog posla dođe u vidokrug. Čim gazda nestane, i oni se vraćaju neefikasnoj nostalgiji za Vukovarom i Bosnom, gde je do 1991. život “bio kao u Edenu pre Izgona iz raja” i alkoholu. Svi čekaju bolju budućnost, ali je ne stvaraju. Maštaju da dignu posao na viši nivo, čekajući da dobiju vize za Katar i posao na lokalnom gradilištu, čekajući magičnog “Godoa” u vidu telefonskog poziva da su vize gotove. U tom maštanju, i ne primete koliko su neadekvatni za taj posao, budući da su alkoholičari koji planiraju da odu u zemlju u kojoj je alkohol zabranjen, i neradnici koji planiraju da zarade u zemlji u kojoj se uspeva samo teškim radom, bok uz bok uz Pakistance, Indijce i Bangladešane. Bolja budućnost je tu, uvek, iza ugla, i desiće se “sledećeg četvrtka”, koji samo valja dočekati spreman. Neradno i u kafani, u svađi i nostalgiji i nadanju, “između život peska nostalgije i živog peska nadanja”.

Vredi naglasiti maestralnu partiju Ljubiše Milišića koja će vam doneti jezu i smeh u isto doba. Takvi nam glumci trebaju i u većem broju, kao Pavle Vujisić, a ne holivudski klonovi.

Interesantno, autor vidi delimični izlaz samo u tome što su akteri drame pametniji što su mlađi, i spremniji na akciju. Ali i kad se akcija desi, svodi se na odlazak najsposobnijih iz zemlje i mahanje partijskim zastavama “u osmicu” – prilagodi se ili idi. Ideja o Kataru se zamenjuje idejom neke druge zemlje ili utapanjem u živo blato Srbije.

U balkanskoj tranzicijskoj krčmi ima alkohola i sećanja. Ali nema nade, i Godo nikada neće doći.

Autor: Žikica Milošević
Foto: Kaleidoskop kulture