Početna Kultura Polimorfni “storyteller” propraćen ovacijama

Polimorfni “storyteller” propraćen ovacijama

a1

Vidiš šta škola učini od čoveka. Mogao je lepo da bude majstor, kad toliko voli. Svi će te da pocrkate, bre! Da pocrkate!“, replika je čuvenog lika majstor Save, profesora Tehničkog obrazovanja koju je tumačio bravurozni Zoran Radmilović, u antologijskom filmu “Majstori, majstori”, Gorana Markovića. Upravo, ovo osećanje bilo je ono koje je obuzelo i koje je bilo akcentovano na brojne načine tokom sinoćne promocije knjige “Tri priče o samoubicama”, reditelja, publiciste, profesora beogradskog FDU, dramaturga Gorana Markovića, u okviru Novosadskog književnog festivala, čiji idejni i duhovni tvorac je novosadski Potpis, Đoka Randelj.

a5

Naime, osećanje bezizlaza i samodestrukcije u kojem se jedno društvo nađe, kada mu nestane osnovni stub koji ga čini u socio-ekonomsko-društvenom smislu, srednja klasa-kao reprezent solidnog obrazovanja, kulturnih navika i ekonomskih mogućnosti, bio je pretežujući i u okviru ove sentimentalno-nostalgične večeri druženja sa tvorcem gromadnih antologika jugoslovenske kinematografije, kakvi su, Markovićevi pominjani “Majstori, majstori”, ali i “Variola vera”, “Specijalno vaspitanje”,”Sabirni centar”, “Tajvanska kanasta”, “Nacionalna klas”, “Tito i ja”, “Urnebesna Tragedija”, “Kordon”, “Turneja”, za koje je Goranov rediteljski genijus dobijao valorizacije u pogledu dve “Zlatne arene” u Puli ili nagradu za najbolju režiju prominentnog festivala San Sebastijan (za film “Tito i ja”).

a2

Govoreći upravo o najprepoznatljivijem stvaralačkom delovanju Markovića, filmski kritičar, Vlada Crnjanski je istakao da sama činjenica da su replike iz Goranovih filmova postale deo urbanog i svakodnevnog slenga, fakticitet koji označava deo kolektivne svesti ovog naroda (dobro prepoznate od reditelja i scenariste). Filmoznalci u Markovića opusu, prepoznaju veštinu dobrog umetnika, koju krase “neumetničarenje”, humor, nenametljiva rešenja, te maksimalna fokusiranost na priču koju čine fenomenalni likovi, poentirao je Crnjanski.

Predočavajući Markovića književni opus (“Male tajne-jedna hronika”; “Izmišljeni život”, “Češka škola ne postoji”,itd) te akcentujući izdanje prvenca zbirke priča, pisac i vlasnik izdavačke kuće “Arhipelag”, u okviru koje je i štampana zbirka “Tri priče o samoubicama”, Gojko Božović je rekao da Marković pripoveda zanimljivo,ispunjavajući svoje priče uzbudljivom dramaturgijom:

U svim žanrovima u kojima se Goran iskazivao (film, pozorište, dnevnička i ispovedna proza, scenarija, itd) uspeo je da stvori element poverenja čitaoca, gledaoca, posmatrača, što je jedna od najvažnijih predispozicija za dobru percepciju i uspeh onoga u čemu se iskazujete. U poslednjoj svojoj knjizi, a prvoj mu zbirci pripovedaka, autor je uspeo da uobliči vrlo upečatljive glavne junake koji se u nekoj naročitoj situaciji suočavaju sa trenutkom u kome se rasipa sav njihov dotadašnji život. Zasnovane na konfliktu i napetosti, one sadržavaju i segment dramaturgije“, omeđio je Božović.

a4

O koncu, nosilac ordena oficira umetnosti i književnosti Republike Francuske, znameniti predstavnik tzv. “praškog talasa” (uz Grlića, Paskaljevića, Điđu Karanovića, Zafranovića), sin bardova srpskog glumišta –Olivere i Radeta, polimorfni autor, Goran Marković je skromno priznao da je od vremena tinejdžerskih dana, sebe prepoznao kao dobrog “storyteller”-a, budući se ne retko sretao sa činjenicom da je “sin poznatih roditelja”, što je balast koji se u odrastanju teško razumeva i podnosi:

Oduvek sam smatrao da je pisanje nekako suviše ozbiljna stvar. Verovatno sam te iskorake u literaturu zbog toga i imao u pogledu ispovedne, dnevničke, epistolarne, rečju biografske proze. Sećam se kad me je Milan Kundera, koji nam je držao kurs iz Književnosti 20 stoleća na FAMU, pitao na ispitu šta bih ja njemu mogao da kažem o književnosti, a ja sam mu odgovorio–ništa!(smeh)… Ali sa druge strane, ja sam čitavog života pisao. Sva moja scenarija za filmove, predstave sam ja, sam napisao. Da ne pričam o broju onih koje sam za druge dorađivao, ispravljao, prekomponovao… U ovoj mojoj poslednjoj knjizi pokušao sam da oslikam mehanizme samodestrukcije i teško mi je objasniti to osećanje, izuzev kroz likove u mojim pričama, ali čini mi se da svi radimo o sopstvenoj glavi poslednjih decenija i kao pojedinci i kao narod. Naravno, …verovatno u tome ima i ponečeg autobiografskog jer sam i sam, kao u ostalom i većina sveta, bio u situacijama koje su mi delovale beznadežno, ponekad-iskreno i posve skromno“, rekao je veliki Goran.

a6

A šta je “škola učinila od čoveka”, pokazao je i impozantan broj posetilaca međ kojima smo prepoznali, onu klasu društva u nestajanju, sa početka ovog izveštaja, i među kojima su se zatekli i: marketinški stručnjak, Voja Žanetić; direktor aerodroma Nikola Tesla, Tatjana Jovanović; primadona Milica Stojadinović; dekan Prirodno matematičkog fakulteta, dr Neda Mimica; kolega joj dr Slobodan Crvenković; načelnik Urologije KCV, dr Goran Marušić; arhitekte Donka Stančić i Vlada Rakić; vajar, Miša Cvetičanin; Saša Blečić; prevodioci i anglisti Ivana i Zoran Paunović; inženjeri Gordana Galešev i Đorđe Pavkov; dr Srđa Dedić; Sima Matić; Mirjana Hadžić; Mile Temerinac; dr Zoran Bulatović ;pisac i prevodilac Arpad Vicko; direktor Zavoda za kulturu Vojvodine, Vladimir Kopicl koji je bio u društvu NIN-ovog laureata, Slobodana Tišme; dr Kosta Josifidis i brojni drugi….

Autor: Teodora Ž. Janković
Foto: dr Srđan Dedić
Svetozar Đipanov

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here