Početna Aktuelno SLUČAJ “VLADIČANSKI DVOR”: Društvo konzervatora Srbije – Gradski i Pokrajinski zavod odgovorni...

SLUČAJ “VLADIČANSKI DVOR”: Društvo konzervatora Srbije – Gradski i Pokrajinski zavod odgovorni za trajno oštećenje spomenika kulture!

Povodom informacije da je Vladičanski dvor u Novom Sadu, koji je objekat od nacionalnog značaja, rekonstruisan mimo konzervatorskih pravila, našoj redakciji javila se Katarina Maksimov, predsednica Društva konzervatora Srbije kako bi javnosti saopštila da je za Društvo kojim predsedava u ovom trenutku poražavajuća činjenica da su Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture i Zavod za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada odgovorni za trajno oštećenje spomenika kulture, te da su svojim odlukama u sprovedenom projektu obnove fasada na Vladičanskom dvoru u Novom Sadu, pored degradacije same institucije zaštite, degradirale i unizile sticano znanje svakog stručnog pojedinca koji radi unutar njih, stavljajući mu jedan sramotan beleg i kačeći mu težak teret za buduće delovanje u zaštiti kulturnih dobara.

Katarina ističe da kulturno nasleđe u našoj zemlji nikad nije bilo ugroženije.

“O konzervaciji i restauraciji fasada na Vladičanskom dvoru u Novom Sadu razmatralo se sporadično posledinjih desetak godina u toku kojih je stručna konzervatorska služba nadležnog gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture uporno insistirala da se pre bilo kakve odluke o konačnim intervencijama sprovedu detaljna ispitivanja originalnih materijala – obloge od terakote i ukrasnih dekorativnih elemenata. Ovakvo ispitivanje donelo bi nedvosmileno jasnu sliku stanja materijala i stepena njegove oštećenosti, što je preduslov za jedan ozbiljan konzervatorsko-restauratorski projekat. Na žalost, za ovu izuzetno važnu fazu obnove jednog spomenika kulture od velikog značaja kakav je Vladičanski dvor, do danas niko nije našao za shodno da izdvoji sredstva što nas neminovno dovodi do sadašnje situacije”, priča Katarina i objašnjava da se obnova fasada vrši u tri faze, iz dva različita budžetska izvora – pokrajinskog i gradskog, a sve na osnovu uslova i mera tehničke zaštite gradskog zavoda.

“Projekat na osnovu kojeg se izvode radovi, izrađen je od strane Pokrajinskog zavoda i, što je proceduralno nedopustivo, nema Rešenje o saglasnosti nadležne službe zaštite (opet gradskog zavoda)”, navodi naša sagovornica i kaže da su u trenutku uvođenja izvođača u posao, ove dve institucije imale diferencijalno drugačije stavove o principima rada.

“Dok je Pokrajinski zavod insistirao na keramičkim pločicama koje ni po hemijskom sastavu ni po tehničkim osobinama ne odgovaraju originalnim (što je propisano uslovima), gradski zavod je pokušavao da iznađe drugo rešenje te pronalazi proizvođače u Mađarskoj koji uspevaju da izrade određeni broj uzoraka zadovoljavajućih vizuelnih karakteristika. Osnova ideja je bila da se originalna terakota demontira, očisti, konsoliduje, konzervira i, u kobinaciji sa novim komadima, ponovo montira na novomalterisanu površinu u zadatom slogu. Kombinovanjem restauriranih i, u određenom broju, novopečenih komada zadržala bi se osnovne vrednosti izgleda Vladičanskog dvora, a obnova izvela po svim konzervatorsko restauratorskim principima”, priča predsednica Društva konzervatora Srbije i nastavlja:

“Vodeći se principom jačeg i bržeg, a na insistiranje Vladike da se sa radovima više ne čeka, (zgodno) prethodno već poručene keramičke pločice koje danas imate na istočnoj strani hitno su dopremljene iz Španije i postavljene na fasadu. Nadležni gradski zavod je, u trenutku montaže prve neodgovarajuće pločice, bio u obavezi da zaustavi radove i zahteva od izvođača vraćanje u prvobitno stanje, odnosno upotrebu isključivo odgovarajućeg materijala. Na žalost, to se nije dogodilo, a obnova druge dve fasade, nastavlja se po svemu sudeći po istom principu, na štetu pre svega kulturnog dobra”, gnevno navodi Katarina i ističe da Društvo konzervatora Srbije postavlja sledeća važna pitanja: Da li je Vladičanski dvor kulturno dobro, čija se obnova finansira iz budžeta svih građana Srbije te nadležna ustanova zaštite (gradski zavod) ima obavezu da vrši konzervatorski nadzor prema Zakonu o kulturnm dobrima, ili je Vladičanski dvor privatno vlasništvo čija se obnova finansira iz budžeta Republike Srbije, ali po instrukcijama privatno odabranog projektanta (što je uloga Pokrajinskog zavoda u ovom slučaju)?

Takođe, naša sagovornica napominje da nije najjasnije ni kako je Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture kao ustanova koja je 2018. godine dobila nagradu Evrope Nostre za najbolji konzervatorski projekat obnove Tvrđave Bač i to posebno zbog obimnih istraživačkih ispitivanja građevinskih materijala, dozvolila sebi ovakvu paušalnu odluku na Vladičanskom dvoru i time obezvredila prethodno stečenu reputaciju? A nije jasno ni zašto je Gradski zavod odlučio da podlegne pritiscima i nekolegijanom ponašanju, te svojim nečinjenjem da iskoristi zakonom predviđene mogućnosti, dozvoli da se trajno ošteti još jedan spomenik kulture u gradu za koji je nadležan i odgovoran, pre svega budućim generacijama i time obezvredi sopstvenu ulogu?

“Ovaj i ovakav slučaj obnove jednog kulturnog dobra je sublimacija svih problema u kojima se danas nalazi služba zaštite nepokretnog kulturnog nasleđa: nepoštovanje procedura, zakona, nekolegijanost, paušalno tumačenje prava i obaveza sopstvenika/korisnika, nerazumevanje postupaka konzervacije od strane onih koji obezbeđuju sredstva, ali i nemoć da se odupre jakoj sprezi države i crkve zbog čega danas imamo nestručne intervencije na mnogim sakralnim objektima, ne samo u Novom Sadu, već i širom čitave Srbije”, naglašava predsednica Društva konzervatora Srbije.

Autor: NShronika
Foto: NsHronika, mojnovisad.com