Početna Kultura Uz nirnberški lebkuhen, Novosađani večerali sa Direrom tražeći repete

Uz nirnberški lebkuhen, Novosađani večerali sa Direrom tražeći repete

DSC_3259

Da, upravo ovako je bilo, sinoć na predavanju gastroheritološkinje, mr Tamare Ognjević u Galeriji Matice srpske (GMS) koje je za temu imalo oglednu rekonstrukciju pod nazivom “Direr u Briselu. Večera u kući majstora Bernarda.”

DSC_3264

Naime, u okviru pratećih programa međunarodne izložbe “Albreht Direr i njegovi savremenici”, GMS je u saradnji sa beogradskim Artis centrom i poslastičarnicom “Vremeplov” upriličila predavanje istoričarke umetnosti i gastroheritološkinje koje je u fokus pažnje stavilo pokušaj rekonstrukcije trpeze, odnosa prema estetici, tj. kulturi življenja čoveka renesansnog doba reformatorske – “severnjačke” provinijencije.

DSC_3266

Ukoliko se zna da je nadmetanje u pristojnostima, bilo u dvorskom životu 15-og i 16-og stoleća izvanredno jako razvijeno (čovek onog vremena je osećao nepodnošljivu sramotu ako starijima “po rangu” – bilo vojnom, političkom, staleškom, itd… ne bi ustupio mesto koje im pripada ili odao počast koju se držalo da zaslužuju), onda ne iznenađuje niti ono, što Ognjevićeva u povodu svog bajkovitog gastroheritološkog ogleda tvrdi:

O Direru umetniku i rodonačelniku flamanske renesanse u likovnosti, gotov sve znamo. O njegovim grafikama, kompozicijama, autoportretima, itd… Međutim, koliko zaista znamo o Direru čoveku?! Njegovom poimanju života i svakodnevice… Večeras ću pokušati da rekonstruišem priču o večeri koja ga je impresionirala u Briselu, a koja je stala u svega nekoliko redova njegove putne beleške datirane na 1520.-tu godinu. Pa, ipak ona govori više o Direru i promenjenom statusu umetnika, nego desetine tekstova iz te epohe. Njegov kolega, takođe umetnik, Bernard van Orleja (Bernard od Brisela) je bogat čovek, koji u bogatom gradu kakv onovremeni Brisel jeste, dvorskom slikaru cara Maksimilijana demonstrira svoje bogatstvo, a time i ugled u društvu, organizujući večeru, koja bi u današnjem novcu (kada bismo srednjovekovnu monetu florin trankribovali u “naše” vreme) iznosila oko 1300 evra. Direr je bio impresioniran. Tako skupa večera za samo pet osoba. Zanimljivo je, da nijednog trenutka u belešci ne piše šta je jeo i tu nastupa gastroheritološka analiza na osnovu dostupnih izvora i slika iz epohe koja zahvata prvu polovinu 16. stoleća. Na osnovu Direrovih dela, ali i onih nizozemskih majstora istraživali smo severnjačke pijace, kuhinje i banket kako bismo otkrili šta je moglo da se nađe na stolu majstora Bernarda. Istovremeno smo otkrili da je renesansno društvo severa u gradovima potpuno izjednačilo bogate i ugledne ljude bez obzira na poreklo i profesiju. Naši majstori, Direr i Bernard sede za istim stolom sa komornicima, gradskim uglednicima i kraljevim poverenicima. Goste se, što su prizori nezamislivi za umetnike (čitaj sluge!) ranijih vremena. Iako je trpeza još uvek srednjovekovno razmetljiva za njom sede prvaci novog veka – zaključuje žovijalna retorka, Ognjevićeva.

DSC_3271

Zanimljiva epizoda koja je poslužila kao okvir za izlaganje šarmantne istoričarke umetnosti, Tamare Ognjević u pogledu “bojadisanja”, a zapravo pokušaja interpretiranja svakodnevice nove društvene elite u prvoj polovini 16. veka sa posebnim osvrtom na značaj hrane i kulture obedovanja je istorijskim fakticitetom vezan za Direrovo proputovanje po Nizozemskoj, koje je pribeleženo u njegovoj rukopisnoj zaostavštini. Gošćen po plemićkim trpezama, u krčmama i raskošnim domovima, međ ostalim i briselske društvene elite – tadanjeg nižeg i višeg plemstva, na Direra je pored astečkog zlata i različitih predmeta donetih iz Novog Sveta (“hrišćani uvelike osvajaju” nove kontinente), dubok utisak ostavila i večera kod flamanskog renesansnog kolege, jednog od vodećih nizozemskih dizajnera tapiserija, dvorskog slikara Margarete Austrijske, guvernerke Brisela, Bernarda van Orleja.

DSC_3293

Kao svojevrsni desert, ove večeri u GMS, jer šta je večera bez da se njen miris i ukus u istinu koštaju, posetiocima i slušaocima je poslužen lebkuhen iz radionice “Kolačić-Vremeplov”, koji je Direru nesumnjivo bio na onovremenom trpezi (a koji neobično seća na medenjake toliko popularne ovih godina, u domaćoj proizvodnji).
Normalno, naša laloška publika, koja neguje poseban odnos prema mrsu, koji se očituje i u izreci “al se nekad dobro jelo, baš”, ovakvu rekonstrusanu direrovsku večeru Tamare Ognjević, pozdravila je bisom, odnosno tražeći “repete” duhovnoj ‘rani.

DSC_3286

DSC_3294

DSC_3293

DSC_3298

DSC_3308

DSC_3306

Autor: Teodora Ž. Janković
Foto: M. Žarkov

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here