Početna Novosađani u belom svetu Ljiljana Skerletović: Srećna sam u Kanadi, ali mi nedostaju mirisi proleća iz...

Ljiljana Skerletović: Srećna sam u Kanadi, ali mi nedostaju mirisi proleća iz Novog Sada i prijatelji iz detinjstva

Krstarenje na reci St. Lawrence u Ontariu

Novosađanka Ljiljana Skerletović, koja je po vokaciji profesorka francuskog jezika, pronašla je svoju porodičnu i profesionalnu oazu mira i zadovoljstva u Kanadi. Ova uspešna Novosađanka se pre 26 godina sa porodicom iz rodnog Novog Sada preselila u Toronto, a za NsHroniku govori o svojoj odluci da životni put nastavi u Torontu, kanadskom radnom iskustvu, načinu zapošljavanja u Kanadi i o novosadskim uspomenama.

Kada ste prvi put razmišljali o mogućnosti da svoj životni i profesionalni put nastavite u Kanadi?
– Kada sam imala 17 godina bila sam u Americi da posetim rođake i tom prilikom sam provela nekoliko dana u Torontu. Posetila sam nekoliko severno američkih gradova i veoma mi se svideo njihov način života. Od tada me nije napuštala želja da jednog dana odem i otpočnem život tamo.

ID Card za školu

Koliko vam je bilo teško da se kao prosvetni radnik iz Novog Sada naviknete na radno okruženje u Torontu?
– Bilo mi je, naravno, neobično jer sam predavala predmete na engleskom jeziku i samo jedan čas je bio francuski jezik koji je u Kanadi obavezan od 4. razreda. Kada predajete više predmeta na stranom jeziku onda uvek postoje nove reči koje sam usput, dok sam se pripremala za časove učila. Svoju karijeru sam počela u srednjoj školi gde sam predavala francuski jezik. Pošto sam u međuvremenu položila ispite i dobila kvalifikacije da mogu da predajem od prvog do petog, od šestog do osmog i od devetog do dvanaestog razreda, pružila mi se mogućnost da predajem nižim razredima u školi koja mi je bila bliža kući. Tada sam predavala u 5. razredu u školi koja ima program samo na engleskom jeziku. Predavala sam svim razredima od 1. do 8. jer imate pravo da menjate razrede svake godine. Naravno to može direktor da odobri ili ne odobri. Poslednjih nekoliko godina sam prešla u školu koja ima sve razrede na engleskom i na francuskom jeziku. Pošto je Kanada dvojezična zemlja, znati oba jezika vam omogućava da u budućnosti možda radite u državnim institucijama koje su veoma dobro plaćene. Tu naravno spada i obrazovanje. To je jedan od razloga što mnogi roditelji žele da njihova deca uče oba jezika. Tako sada predajem predmete na francuskom jeziku. Do 8. razreda jedan profesor predaje više predmeta, kao na primer matematiku, engleski, nauku, socijalne studije, francuski. Osim opštih predmeta, predavala sam engleski kao drugi jezik, LEAP program (za decu koja su došla u Kanadu i ne znaju engleski, a isto tako nisu išli u školu zbog rata, na primer). Veoma interesantno iskustvo i usavršavanje mi je bilo kada sam predavala Reading Recovery deci koja su u prvom ili drugom razredu, a imaju problema sa čitanjem i pisanjem. Za dva tri meseca, uz svakodnevni rad od pola sata, deca nauče da čitaju i pišu. Ovaj program je zasnovan na dugogodišnjem istraživanju i postoji u nekim drugim zemljama, kao na primer Engleskoj, Novom Zelandu itd. Ovaj program je veoma skup jer podrazumeva da jedan profesor radi sa jednim detetom svaki dan, a isto tako zahteva nedeljno analiziranje i usavršavanje profesora. Za sve ove godine sam isto tako polagala mnogo ispita radi profesionalnog usavršavanja. Veoma volim da učim i zato sam položila i sve ispite za direktora škole. Svi ovi ispiti se polažu na fakultetima i ako položite osam ispita i postanete Specialist u određenom predmetu ( ja sam to uradila za francuski tri i tri za engleski, a zatim još dva za direktora škole), onda možete da položite još četiri ispita i završite magistarske studije. Ja sada radim na tome i nadam se da ću završiti master iz obrazovanja.

U učionici

Budući da mnogi mladi Novosađani, koji su postruci profesori stranih jezika, žele da se profesionalno ostvare u Kanadi i imajući u vidu činjenicu da se razlikuju radni uslovi za strance u kanadskoj prosveti, kako biste vi opisali proces zaposlenja u kanadskoj prosveti?
– Kada sam se ja zapošljavala bilo je mnogo prepreka koje ste morali preći i mnogo inspekcija. Sada je malo lakše, ali još uvek postoje prepreke jer je to državni posao koji je dobar i dobro plaćen, pa zahteva veliku upornost, fokus i dobro znanje engleskog jezika. Mislim da je mnogo lakše da se traže informacije o nostrifikaciji diplome i o načinu na koji se traži posao u školi jer sada postoji Internet što nije bio slučaj pre 25 godina. Ono što bih mogla da savetujem mladima koji bi hteli da ostvare svoju karijeru u obrazovanju u Kanadi je da prevedu sve svoje dokumente vezane za njihovo obrazovanje u Srbiji, da ih overe u Kanadskoj ambasadi i da dobro nauče engleski jezik. Ja sam to uradila pre dolaska ovde i dok su neki profesori iz bivše Jugoslavije ovde odustajali zbog dugog procesa nostrifikacije diploma i prepreka oko traženja posla, ja sam uz upornost i rad uspela da počnem predavati posle godinu i po dana. I verujte ništa mi nije palo sa neba. Mnogi naši obrazovani ljudi se opuste i više se druže nego što rade na svojoj karijeri. Uvek sam bila prilično ambiciozna tako da mi je bilo veoma stalo da što pre postanem ono za šta sam se školovala. Moram opet da naglasim da je znanje engleskog jezika veoma važno, a to pokazuju i ne tako malobrojni primeri da doktori nauka iz nekih drugih zemalja voze taxi ili rade kao čistači u školi, a ova zemlja treba visoko obrazovane stručnjake.

Deca rade kolaborativno u učionici

Koje su glavne razlike, posmatrajući iz vašeg iskustva, između školskog sistema u Srbiji i Kanadi? Da li ste bili u prilici da upoznate neke novosadske đake ili vaše kolege profesore, koji su emigrirali u Torontu?
– Na ovo pitanje ne bih mogla da odgovorim u potpunosti jer ja poznajem obrazovanje u bivšoj Jugoslaviji, a sve se u međuvremenu promenilo. Što se tiče đaka, imala sam prilike nekoliko puta da predajem đacima koji su poreklom iz bivše Jugoslavije. Nisam imala kolege koji su emigrirali, ali pre nekoliko godina je došla jedna mlađa profesorka koja je Srpkinja iz Banjaluke. Ona je završila srednju skolu u Banjaluci, a studirala je u Kanadi. Isto tako radim sa nekoliko profesora koji su emigrirali iz Rumunije i Mađarske. Osim toga, poznato mi je da ima još nekoliko profesora iz bivše Jugoslavije koji predaju u državnim školama. Toronto je višemilionski grad pa nije ni čudo što se nismo sreli.

Vožnja bicikla u Torontu

Šta vam najviše svih ovih godina nedostaje iz Novog Sada? Da li neku uspomenu posebno čuvate u srcu?
– Svako detinjstvo i mladost ostaje zauvek u nama, pa bilo gde da ste na ovom svetu ponekad se sa nostalgijom sećate tih dana. Meni nedostaju duge šetnje pored Dunava, mostovi koji su srušeni, mirisi proleća i prijatelji koji se stvaraju od detinjstva. Ali moram da dodam da ja nikada nisam patila i imala neku veliku nostalgiju jer sam otišla da živim na kraj sveta o kome sam dugo maštala. Naprotiv, ja sam veoma srećna sa svim onim što mi je život u Kanadi pružio. Ja sam veoma ponosna na svoje poreklo, ali volim Kanadu i smatram je svojom zemljom iako se nikada ne odričem zemlje svojih predaka.

Autor: Anđela Zec
Foto: Privatna arhiva

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here