Početna Novosađani u belom svetu Miloš Jelić: Moja baka Irena bila je Rusinka i na osnovu toga...

Miloš Jelić: Moja baka Irena bila je Rusinka i na osnovu toga dobio sam mogućnost da besplatno studiram u Kijevu

Milos Jelic (1)

Moj sagovornik pripada generaciji ’80. tih, koja na žalost, baš i nije imala mnogo mogućnosti da se ostvari u zemlji koja je u to vreme bila pod sankcijama, a za Miloša Jelića koji je završio srednju muzičku školu “Isidor Bajić” u Novom Sadu, za ozbiljno bavljenje muzikom nije bilo mnogo izbora. Odlučio se na jedan veliki korak, da napusti svoju zemlju u potrazi za ostvarenjem svog sna, što je i učinio, i u Kijevu upisao studije na Nacionalnoj muzičkoj akademiji Ukrajine “Petar Ilič Čajkovski”, na smeru kompozicije i orkestracije! Danas svira klavijature u najpopularnijoj grupi u Ukrajini “Okean Elzy” i sa ove distance siguran je da je pre petnaest godina napravio pravi zbor, napustivši Srbiju.

Kada si otišao iz Srbije i koji je bio razlog tvog odlaska?

Iz Novog Sada u Ukrajinu sam otišao 2000. godine na studije kompozicije. Devedesetih godina nisam mogao da predstavim sebe u Srbiji i da se bavim i zarađujem muzikom, osim da sviram “narodnjake”, a to mi nije bila opcija. Zbog toga sam krenuo da tražim mogućnosti da studiram u inostranstvu. Moja baka Irena bila je Rusinka i na osnovu toga dobio sam mogućnost da besplatno studiram u Kijevu. Nisam mislio da ću ostati u tom gradu. Razmišljao sam o studijama kao o jednom od koraka u životu. U stvari, kad bolje razmislim, nisam mislio mnogo u napred. Sve što sam znao jeste da želim da se bavim muzikom. Tada sam sanjao o tome da postanem kompozitor filmske muzike, a od sna da postanem rok zvezda sam poptuno odustao usled stanja u kome se nalazio rok u, tada još, Jugoslaviji…

Milos Jelic (2)

Čime se baviš?

Ja sam muzičar. Sviram klavijature u grupi Okean Elzy. To je najpopularnija grupa u Ukrajini. Primera radi, u junu 2014. svirali smo koncert na olimpijskom stadionu u Kijevu na kojem je prisustvovalo 80.000 ljudi. To je najveci solistički koncert u istoriji Ukrajine. Osim toga radim kao producent (producirao sam 8 albuma, do sada) i kao aranžer.

Koliko ti je bilo potrebno vremena da se navikneš na novu sredinu?

Teško pitanje… Na neke stvari se još uvek nisam navikao. Iako je Ukrajina slovenska, pravoslavna država, kulturne razlike postoje. Na primer, ja nikako ne mogu da se naviknem na to da se muškarci i žene ne rukuju, zaista ne znam zbog čega je tako! S druge strane, na neke stvari sam se toliko navikao, da mi je čudno u Novom Sadu što vikendom ne rade sve radnje. Za ljude koji rade tokom nedelje vikend je najzgodnije vreme za kupovinu. Verovatno je tako sa svim emigrantima. Posle određenog vremena im postaje po malo čudno i u otadžbini i u novo zemlji…

Milos Jelic (3)

Šta ti se najviše sviđa u novom gradu?

Iako to po malo može da zvuči čudno za ljude u Novom Sadu, Kijev je dosta moderan grad. Postoji mnogo servisa online, od taksija do dostavke namirnica iz supermarketa i to je izuzetno udobno. Osim toga, kao i svaki drugi veliki grad, a Kijev ima oko šest miliona stanovnika, predstavlja grad sa velikim mogućnostima za samorealizaciju. Osim toga ima dosta interesantnih stvari za decu, igraonice, muzej nauke u kom mogu da se probaju razni eksperimenti, planetarijum, kursevi robotike, sve moguće vrste sporta, bazeni, klizališta, skijaška staza, čak i sajla preko Dnjepra na kojoj možete da se vozite kao Džejms Bond.

Sa kime se družiš i kako provodiš slobodno vreme?

Nemam baš mnogo slobodnog vremena, pa između turneja i snimanja, najviše volim da provodim vreme sa porodicom. Srećno sam oženjen i otac sam troje dece!

Milos Jelic (4)

Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada i koliko često dolaziš?

Najviše mi nedostaje dugo proleće bez “bljuzgavice” i mogućnost da se svugde stigne peške. Kijev je suviše veliki za pešačenje i ljudi se šetaju po šetalištima. Teško je bilo kuda stići bez transporta. I ravnica… Nedostaje mi ravnica. Ovde ima suviše brda.

Kada pogledaš sa ove distance da li bi opet izabrao odlazak u inostranstvo?

Sigurno da bih opet uradio isto. Našao sam sebe i stvorio mogućnost da se realizujem. Osim toga planiram da i svoju decu pošaljem na studije u drugi grad ili državu, najviše zbog toga da bi naučili sami da vode računa o sebi i da se osamostale. Mislim da je sistem u kom deca odlaze od kuće na studije pravilan! To je vreme kada još uvek ne moraju sami potpuno da obezbeđuju sebi sredstva za život, ali već moraju sami da vode računa o nekim praktičnim stvarima i preuzmu odgovornost za sebe. Osim toga odlazak u drugu kulturu je odličan jer spoznaješ sve razlike među ljudima, učiš se toleranciji, shvataš da svako ima svoj “šabački paradajz”, svako ima u svojoj državi nešto čime se ponosi i ono što je manje lepo i da, ustvari, nacionalost nije toliko bitna, koliko sistem vrednosti pojednica.

Autor: Bojana Šević
Foto: Privatna arhiva

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here