“Znate ovde nema one banalne opasnosti kad se plašite onoga DO vas, ne, ovde opasnost vreba iz vazduha i kad je tako onda je ista za sve, i baš onda smo nekako bliži, jer imamo podjednake šanse bez obzira odakle sam ja a odakle moj drug… i tako pored distance ipak osetite i neku neobičnu bliskost i povezanost!” kaže za naš portal Nađa Mrvaljević koja je otišla u beli svet zbog ljubavi, tačnije da bude uz svog muža koji je profesionalni rukometaš. Lepa i iskrena priča koja vas neće ostaviti ravnodušnim…
Kada si otišla iz Srbije?
Volela bih da o svemu pričam iskreno, a ne mogu dalje a da ne kažem: “nisam ja baš Novosađanka, prvo živela sam u Veterniku, ne u Novom Sadu, i to nije sve. Nisam ni i iz Veternika već iz Vinkovaca, a posle 26 godina poznavanja Novosađana, naučila sam da ne vole da im se tek tako neko kači i da vole da se zna, šta je i ko je njihov… pa da se zna…. ja nisam! I dok smo sa ove udaljenosti ipak svoji, drago mi je što vam mogu pisati, o Izraelu … i oni imaju dosta novosadskog, divno je, toplo i gostoprimljivo na svakom koraku, ali u isto vreme svaki taj korak jasno ume na svoj način da poruči da ste vi drag, ali ipak samo gost!
Moja porodica i ja smo u Rishon došli u januaru, i tu smo na misiji, tako oni kažu, a meni se to mnogo dopadalo jer puno govori o njihovom pogledu na život. Misionar je moj muž, verujem da sad mislite da je makar astronaut ali nije, samo jedan vraški dobar rukometaš. A što misionar? Deluje luckasto ali ima puno veze sa tim kako oni posmatraju život… ovde i muškarci i žene služe vojsku, muškarci 3 a žene 2 godine. Da čujete samo te dečake i devojčice sa koliko ljubavi i iščekivanja pričaju o momentu kad će biti pozvani da služe svojoj zemlji, onda valjda i ne čudi što u takvoj atmosferi na sve, pa i na ono što mi smatramo igrom gledaju smrtno ozbiljno i tako negde, prirodno svaki cilj i zadatak postaje ozbiljna misija!
Koji je bio motiv tvog odlaska i čime se baviš?
Motiv mog dolaska je bio, samo da ćerka, muž i ja budemo zajedno! Nisam oduševljeno pakovala kofere jer nisam puno znala o Izraelu. Po zanimanju sam nutricionista, i prateći muža, imam privilegiju da radim svoj posao i u zemljama u kojim boravimo. Pišem dijete, i pomažem ljudima koji žele promenuti navike u ishrani i preko interneta, tako sam skoro pomagala jednoj divnoj gospođi iz Novog Sada koja mi je priznala kako svaki put kad treba sa mnom da se čuje zamišlja kako me dok pričamo okružuju tenkovi i kako joj je mene iskreno žao, što moram biti tamo… Tenkova nema, bar ne da ih vidite, samo palme, narandže, orhideje, borovi, i to neki neobični borovi koji divno mirišu, jutrom i s večeri nekako najjače!
Šta ti se najviše dopada u novom gradu i kako provodiš slobodno vreme?
U novom gradu mi se najviše dopada klima, plaža i ljudi! O slobodnom vremenu nemojte pitati jednu relativno mladu mamu, toga baš nema, jedino što bi se moglo približno nazvatu slobodnim vremenom je kad odem da vežbam u 23h, nekad bude i 00h, u komšiluku imam jednu teretanu na otvorenom, ovde ih ima na svakom koraku! A ako me pitate jel sigurno po noći u Izraelu vežbati? Ne znam! Ali ja nekako osećam da jeste i vidim da nikad nisam jedina u toj misli jer čak i u to vreme puno ljudi oko mene vežba, hoda, trči… Znate ovde nema one banalne opasnosti kad se plašite onoga DO vas, ne, ovde opasnost vreba iz vazduha i kad je tako onda je ista za sve, i baš onda smo nekako bliži, jer imamo podjednake šanse bez obzira odakle sam ja a odakle moj drug što trči do mene… i tako pored distance ipak osetite i neku neobičnu bliskost i povezanost! Mada nisam vam ja toliko hrabra koliko vam se možda učinilo, raketa se ne plašim jer su nam čim smo došli ponosno ispričali za „iron dome”, neverovatnu stvar, koja čuva vazdušni prostor od svake rakete koja se uputi ka Izraelu; čuva je tako što je sretne negde na pola puta i u vazduhu uništi… ja im skroz verujem da je tako….
Šta tebi predstavlja Novi Sad?
Bez ikakvog straha trčim, slušam naxy radio i jedva čekam Novi Sad koji nije potpuno moj, ali čuva najviše ljudi koje volim i uz koje sam ja najviše svoja – i zato ga bez obzira na uvod zovem i uvek ću ga zvati – moj dom!
Autor: Bojana Šević
