Prof. dr Dragan Kujundžić: U praktičnom smislu, diploma američkog univerziteta omogućava zapošljavanje...

Prof. dr Dragan Kujundžić: U praktičnom smislu, diploma američkog univerziteta omogućava zapošljavanje na američkom univerzitetu

SHARE

Novi Sad, osim epiteta srpske Atine, godinama zavređuje epitet grada koji je iznjedrio brojne akademike svetskog ranga, koji zahvaljujući svojim naučnim kvalifikacijama i sticajem okolnosti svoju akademsku karijeru grade u inostranstvu. Jedan od njih je i profesor na Univerzitetu Floride Dragan Kujundžić, kome je kao eminentnom stručnjaku iz oblasti humanističkih nauka Univerzitet Floride ponudio radno mesto šefa Katedre za Germanistiku i Slavistiku, a brojna gostujuća predavanja prof. dr Dragana Kujundžića u Evropi i Americi proširila su njegove akademske vidike. Za naš portal govori o počecima svoje akademske karijere, razlici i sličnosti između srpskog i američkog sistema visokog obrazovanja i svojim posetama Novog Sada.

Kako je izgledao početak Vaše akademske karijere ?

– Moja akademska karijera počela je dosta rano. Na samom početku karijere, ako njom smatramo recimo prvu akademsku konferenciju, stoji moj najveći uspeh u karijeri. To je bila konferencija “Dekonstrukcija, teorija i praksa,” na Univerzitetu Urbino u Italiji, 1983. godine. Sa 24 godine, još kao nediplomirani student, ja sam tamo pročitao svoj rad ”Dnevnik i smrt.” Na konferenciji učestvovali su istaknuti stručnjaci sa polja humanističkih nauka Žak Derida, Samuel Weber, Hans Georg Gadamer, Gajatri Spivak, Umberto Eko, između ostalih, i moja tada još nediplomirana malenkost. Taj  rad objavljen je u zborniku konferencije, što je naravno bio spektakularni ulazak u akademsku karijeru. Međutim, kako možete da pretpostavite, takva konferencija, sa takvim učešćem vodećih intelektualaca, događa se dovoljno retko, tako da je sva moja potonja karijera, što se tiče učešća na konferencijama, istorija dekadencije u odnosu na taj samit. Otada sve ide nadole. Od te konferencije datiralo je moje poznanstvo, prijateljstvo i saradnja sa čuvenim filozofom Žakom Derida, sa kojim sam, eto sticajem okolnosti radio na istoj katedri i intenzivno sarađivao od 2000. Godine pa sve do njegove smrti. Što se tiče publkacija, moja knjiga “Kritičke vežbe,” koju  je objavila Matica srpska, obeležava, kao knjiga, početak mojih akademskih publikacija. Za tu knjigu zauvek dugujem zahvalnost Floriki Stefan. Bez nje se verovatno ne bih odlučio, tako rano, na takav književni korak.

Kada ste odlučili da se preselite za Ameriku ?

– 1984. godine bio sam na konferenciji u Nju Jorku, i tada se u meni javila želja da postdiplomske studije nastavim u Sjedinjenim Američkim Državama. Ja nisam “odlučio” da se preselim, već sam jednostavno otišao da nastavim studije ostavljajući mogućnost da se posle njih vratim. Okolnosti lične i profesionalne prirode, kao što je zaposlenje na univerzitetu, učinile su tu odluku solidnijom. Tako da su okolnosti odlučile za mene.

Šta je bilo presudno u Vašoj odluci da kao univerzitetski profesor karijeru nastavite na Floridi ?

– Univerzitet države Florida ponudio mi je radno mesto šefa Katedre za  Germanistiku i Slavistiku. To je bila ponuda koju nisam mogao da odbijem.

Koje su razlike između američkog i srpskog sistema visokog obrazovanja ?

– Te razlike su naravno značajne, pogotovo što se tiče ustrojstva postdiplomskih studija. Na američkim univerzitetima ove studije uređene su vrlo striktno, ali i dinamično, sa jasno određenim ciljem, planom kada će doktorska disertacija biti odbranjena i stavljaju se na raspolaganje značajni biblioteški resursi. Američke studije, takođe, bar  što se tiče mog iskustva, ostavljaju manje mesta proizvoljnosti u ocenjivanju studenata kao kod nas na ispitima, ali te razlike ne znače da je kvalitet samog čina obrazovanja manji ili veći, to su razlike u samom sistemu. Naravno, u praktičnom smislu, diploma američkog univerziteta omogućava zapošljavanje na američkom univerzitetu.

U junu prošle godine ste bili gostujući predavač na Naučnoj konferenciji “ Karlovački dani slobodne misli ”, koja je namenjena studentima i doktorandima u organizaciji Centra za afirmaciju slobodne misli iz Sremskih Karlovaca. Kako je došlo do saradnje između Vas i osnivačice Centra za afirmaciju slobodne misli dr Andree Ratković ?

– Sa Andreom sam se upoznao prilikom promocije moje knjige “Iz Interkulturalnosti.” Odmah su došli do izražaja naši intelektualni afiniteti, tako da sam bez oklevanja prihvatio poziv za učešće na konferenciji u Karlovcima, gde smo imali zajedničku promociju knjiga. Pitali ste me  o razlici i sličnosti sa američkim sistemom obrazovanja. Jedna stvar su sistemske razlike, a drugo je sam kvalitet i intenzitet akademskog događaja. To što u Karlovcima organizuje Andrea Ratković po intenzitetu akademske razmene, produkciji znanja u atmosferi intelektualne afirmacije, a  pogotovo uz učešće briljantnih mladih ljudi sa teritorije bivše Jugoslavije, ne ustupa ničim njznačajnijim događajima u mojoj akademskoj karijeri, bilo gde.

Na toj konferenciji govorili ste o istorijskim činjenicama u vezi Novosadske racije i statusa Jevreja, gde su učesnici i publika bili u prilici da pogledaju Vaš kratki dokumentarac o Novosadskoj raciji. Na koji način je danas posredstvom  video produkcije moguće predstaviti neku istorijsku temu u medijskoj formi poput dokumentarca?

– Dokumentovanje putem filma bilo koje istorijske teme daje mogućnost da se neki istorijski događaj “oživi” putem video ili filmske slike na način kojim nije moguće putem pisma. S druge strane, istorijski događaji, poput Holokausta, gde dokumenti “gore” destrukcijom i nestankom dokumenta, predstavljaju prepreke dokumentovanju i stavljaju u pitanje samu koncepciju istorijskog “dokumenta.” Na primer, kako dokumentovati istorijski događaj čiji su tragovi napisani pepelom ?

Na Univerzitetu na Floridi predajete na Odseku za jevrejske studije. Zbog čega ste se odlučili za tu oblast akademskog rada ?

– Opet, neke odluke odlučuju za nas. Ja sam ceo život pisao o jevrejskim temama, bez neke naročite odluke. Holokaust i Racija u Novom Sadu u delima Aleksandra Tišme tema su mog maturskog rada i potonjeg istraživanja i pisanja, refleksije, do današnjeg dana. Kako vreme prolazi, utisak o Tišminom delu kao opusu evropskog, svetskog ranga, ne samo da me ne napušta, već zahteva sve dublje promišljanje i stalne povratke. Poslednji od njih, “Žar i pepeo: Jevreji u delima Aleksandra Tišme” objavio sam u Srbiji u knjizi “Iz Interkulturalnosti.” Većina autora o kojima sam pisao sticajem okolnosti su Jevreji, Žak Derida, Valter Benjamin, Sara Kofman, Emanuel Levinas, Juri Tinjanov i mnogi drugi, ili je njihov opus prepleten  sa, recimo, istorijskim kontekstom Holokausta, kao što je slučaj sa Martinom Hajdegerom. Tako da sam ja doneo ta znanja i interesovanja  na Katedru Jevrejskih studija na Univerzitetu gde sada radim.

Koliko često u toku godine posećujete Novi Sad ? Da li kulturno-akademska zajednica Novog Sada može parirati kulturno-akademskoj zajednici na Floridi ?

 Ja sam Vam na to pitanje već odgovorio u vezi Karlovackih dana ili,  recimo, mojih knjiga. Produkcija znanja koja se odvija nekim akademskih događajem primarno zavisi od ljudi koji taj događaj organizuju i u njemu učestvuju. U tom smislu, Karlovački dani i moje novosadsko intelektualno iskustvo ili saradnja sa Aleksandrom Đurić Bosnić ničim ne ustupa, u svojim najintenzivnijim momemtima, tome što se događa bilo gde drugde, u svakom slučaju tamo gde ja imam priliku da učestvujem, u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Americi i Britaniji. Razlika je u kontekstu, ne u intenzitetu intelektualnog događaja. S obzirom da se moja saradnja odvija u gradu u kojem sam započeo svoju akademsku karijeru, lična vrednost, za mene, tih objektivno izuzetnih događaja, sija još intenzivnijim sjajem. U svakom slučaju zahvaljijući  Aleksandri Đurić Bosnić i Andrei Ratković  Novi Sad i Srbija ponovo su postali, nakon niz  godina, moja redovna kulturna i akademska destinacija. Za mene je saradnja sa njima od neocenjive vrednosti.

Autor: Anđela Zec

Foto: Privatna arhiva

NEMA KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR