Početna Novosađani u belom svetu Rudolf: Nikad ne znam šta može biti sutra, zato živim za danas!

Rudolf: Nikad ne znam šta može biti sutra, zato živim za danas!

10960347_10206402390803469_3885195714648694960_o

U oba slučaja najveća prepreka je bio jezik. Tako da sam tražio dalje. U jednom od razgovora sa prijateljem sa Novog Zelanda došao sam do saznanja da će u toku leta 2012. godine tražiti pakere na aerodromu gde on radi, i da bih trebao da posaljem CV, jer padobrane koje sam pakovao u Srbiji koriste i ovde. I tako je ispalo, totalno drugo od prvobitnog plana. I evo me na Novom Zelandu već treću godinuizjavio je za naš portal Rudolf  Šoš, rođen  u Novom Sadu, reprezentativac u planinskom biciklizmu šest godina, više puta državni prvak, sa učešćem na evropskom i svetskom prvenstvu 2004. i 2005. godine.

Kada si otišao iz Srbije i čime se trenutno baviš?

Od svoje 14-te godine, preko leta sam radio u biciklističkoj radnji “Fanatik”, gde sam ostao sve do 2012. godine kada sam odlučio da odem na Novi Zeland. U pronalaženju posla pomogao mi je jedan prijatelj koji je padobranac dugi niz godina, i sa kim sam prošao obuku pakovanja padobrana još u Srbiji par godina unazad. Na Novom Zelandu je jako popularno padobranstvo, pogotovo tandem skokovi, i ima više od deset mesta širom zemlje gde bilo ko može da skoči iz aviona sa instruktorom (bez obzira na godine, najmladji skakač nam je imao 4 godine, a najstariji 96 godina). Tako da trenutno radim kao paker tandem padobrana u Kvinstaunu, gde je najveća drop zona na svetu sa oko 20.000 skokova godišnje.
1209036_10202118662632942_1685550596_n
Šta je bio tvoj motiv odlaska iz Srbije?
Svi bi rekli najlakše pitanje, ali po meni nije tako. Suočio sam se sa raznim poteskoćama, raznim preprekama kako u toku školovanja, tako i na birou rada. Ali nisam se nikad previše nervirao oko tih stvari, uvek sam znao da ima i boljih mesta za život, ali i lošijih od ovoga što mi imamo… Glavni razlog zašto sam otišao je da vidim svet, upoznam nove ljude, nove kulutre, usavršim jezik, proširim vidike, radim neke nove stvari, koje u Srbiji nisam i ne bih mogao. Razmišljao sam par godina gde bi valjalo otići, šta bi trebalo raditi, razmenuo sam dosta kontakata sa raznim prijateljima, poznanicima koji su već u to vreme bili u belom svetu, radili razne poslove, na raznim mestima. Prvo sam mislio da bi bilo dobro otići u neku evropsku zemlju gde je biciklistička kulutra na višem nivuo nego kod nas, i možda iskoristiti svoje znanje i iskustvo iz te struke, i naravno naučiti neke nove stvari. Neke od zemalja su Italija, Holandija…

Po čemu je Kvinstaun poseban?
To je jedan mali gradić, sa velikim jezerom i planinama okolo. Svetski je centar ekstremnih sportova (bandži džamp, planinski biciklizam, padobranstvo, gliseri na vodi, podvodni čamci, i još mnogo toga). Ceo grad je orijentisan na turiste kojih ima tokom cele godine. Gradić živi 24 sata bez prestanka, ovde sam totalno izgubio osećaj za vikend. Ima internacionali aerodrom, bioskope, knjižare, restorane, kafiće, uređene biciklističke staze… Sa svojih 25.000-30.000 stanovnika meni je taman kako treba. Još uvek se gradi i proširuje, tako da se ovi brojevi možda i promene za nekoliko godina. Najviše mi prija svež vazduh, i to što pijemo najčistiju vodu na svetu (vodu dobijamo iz jezera, koje je kristalno čisto, i voda je besplatna)
558210_10202021167155616_642310709_n
Da li ti je bilo teško da prilagodiš se drugom načinu života?
Ceo Kvinstaun i Novi Zeland je multinacionalan, ima Kineza, Japanaca, Britanaca, Holanđana, Italijana, Nemaca, Srba, Mađara. Maternji jezik mi je mađarski ali isto tako govorim i srpski i engleski sasvim dobro posle tri godine. Na poslu koristim sva tri jezika koja sam nabrojao jer imam kolege izčiji su mi jezici veoma bliski. Sve što je dobro i normalno lako je prihvatiti i navići se!

Koliko često dolaziš u Srbiju?
Od svog dolaska bio sam jednom kući na pet nedelja, i ove godine opet dolazim na mesec i po dana. Iskreno, uželi se čovek i porodice i prijatelja, i ako se može priušititi, ne vidim razloga da se ne obiđe domovina. Ima i onih koji nisu bili deset godina kući a na primer žive u Nemačkoj. Mene ništa ne može sprečiti da preletim i više od 20.000 km i dođem kući na godišnji odmor.

Da li ti nedostaje Novi Sad?
Novi Sad kao grad se dosta promenio u proteklih deset godina. Ne samo što se tiče novih zgrada, proširivanja periferije, novih bulevara, nego i genaralno kao da malo gubi onaj svoj stari šmek, koji je imao. Možda se meni samo čini, ali svi negde žure, slabo ima smeha na licima, nekako je sve u nekom sivilu. Ali to je verovatno sindrom velikog grada u koji je Novi Sad prerastao ili prerasta. Inače uvek volim otići na Tvrđavu, na Ribarac, Štrand na pivo, gledati Vošu na Karađorđu.

Da li planiraš da se vratiš u Srbiju, jednom?
Trenutno sam ovde sa devojkom koja je došla posle šest meseci, i planiramo da ostanemo još neko vreme. Počeo sam da skačem pre osam meseci imam oko 130 skokova trenutno, i za par meseci bih trebao da počnem da radim kao kamerman a to znači da ću skakati sa tandem masterima i snimati skokove mušterija koje se odluče da žele slike i video sa svog skoka iz aviona sa 3.900 ili 4.500 metara visine. Da li ćemo se vratiti u Srbiju i Novi Sad ne znam, ali samo ću reći da gledam da živim za danas jer nikad se ne zna šta donosi sutra…

AUTOR: TAMARA KOVAČEVIĆ

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here