Tamara: U Kuvajtu nema sekiracije, tamo vlada mir!

Tamara: U Kuvajtu nema sekiracije, tamo vlada mir!

SHARE

fotka4

Tamara Jocić je posle završenih studija, fakulteta za sport i fizicko vaspitanje, otisla je na biro, gde su je pitali sta traži tu, kada imaju preko sedamsto profesora fizičkog za područje Novog Sada?
Tamara je jedna od mnogih, koja je svoje ambicije i želje rešila da ostvari u nekoj drugoj državi. Naša sagovornica, već dve godine živi i radi u Kuvajtu, podelila je sa nama svoja iskustva, kao i razloge svog odlaska u inostranstvo.

Kada si otišla u Kuvajt?

Prvo, razlog zbog kog sam je bio iz radoznalost. Imala sam razne želje i maštanja, a s druge strane osećaj da ono što radim i što mi se pruža ovde nije dovoljno! U februaru, pre dve godine sam ostavila posao koji sam jako volela – odbojku sa decom, porodicu, momka, drugarice.. Ali njih nisam napustila, samo sam im obećala da će biti ponosni na mene! Kuvajt je bio, u neku ruku, zagonetka jer nisam znala mnogo o njemu. Samo da nije dozvoljeno piti vino, da nema mnogo naših državljana, i da su Arapi bogat i čudan narod. Učila sam korak po korak, od studenata i ljudi koje sam upoznavala. Zanimala su me njihova pravila, prioriteti kao i njihov način relaksacije. Prihvatila sam sve što sam morala i zadržala ono u čemu sam ja inače uzivala (sport, druženja, šetnje, putovanja…).
Kuvajt je mala uređena država koja ne da na sebe! Neguju i čuvaju svoju tradiciju i običaje. Oni znaju da cene ono što imaju i ne pokazuju interesovanje za ono što im nije dostupno. To je možda i ključ uspeha, jer ovde zaista nema sekiracije.

Čime se baviš?

Prvo sam počela da radim na AUM, American University of Middle East, u sportskom centru kao fitnes instruktor.
Imala sam dosta vremena, tako da sam naučila sve što me zanimalo u vezi sporta. Časovi sporta i fitnesa sa devojkama, koje retko imaju aktivnost, za mene su bili izazov koji sam sa zadovoljstvom prihvatila.
Putovala sam za Dubai, na Less Mils programe, koje sam zavolela još u Flexu u Novom Sadu. Prošle godine sam odlučila da započnem sa radom u školi, što je mnogo odgovornije, jer je u pitanju rad sa malom decom. Trenutno radim na TEA, The English Academy, kao profesor fizičkog vaspitanja. Lepota svega je što vas niko ne pita koliki vam je prosek, iz kog kraja dolazite, bitna je samo želja za radom i spremnost za usavršavanjem. Sve je organozovano do malog zareza, moraš da znaš svoje obaveze, da ih se pridržavaš, da ne praviš greške ,jer je ovo velik i organizovan lanac, u kom je svaka karika bitna od direktora preko asistenata do recepcije.

Četiri puta nedeljno držim Body Attack u Fitness First-u, gde svaki novi čas u meni izaziva ogromnu sreću i uzbuđenje. Pridružila sam se raznim organizacijama za sport, gde svaka ima svoju priču a istu poentu, a to je da na trenutak zaboravite na sav sjaj i bogatstvo, i trenirati za bolju budućnost!

fotka9

Šta ti se sviđa u Kuvajtu?

Gledam da uživam u onome sto Kuvajt pruža. Lepo vreme, plaža, duge staze za trčanje..Od momenta kad ustaneš, dok ne legneš ponovo u krevet sekiracije skoro da nema. To je ono što mi se najviše dopada.
Nisu to ni restorani, ni kuće, ni luksuzni automobili, već mir koji imaš na poslu, koji te čeka po povratku kući. I nakon toga prijatelji sa kojima to možeš da podeliš. Oduševljava me što kao pojedinac imaš pravo da radiš, učiš i napreduješ, bez ičijeg sputavanja. Kao što sam već rekla, Kuvajt ima dobro uređen sistem, nema nemira, strahova i nameštanja.

S kim se družiš u novom okruženju?

Prvo sa Ivanom sa kojom živim, a znamo se od malena. Meni je bitno da imam kome da kažem dobro jutro, laku noć.. Naši ljudi ovde se uglavnom drže zajedno, družimo se uglavnom petkom uveče, jer tada svi imaju slobodan dan. Ja sam ovde stekla prijatelje tj. prijateljice Kuvajćanke sa kojima se isto družim, tako da ako si aktivan retko kad si sam.

fotka1

Šta ti nedostaje?

Pa sve! Kao i svakom ko ode, a ima brata, sestre, drugarice i momka.
Ali njihove ljubavi i pažnje meni ni najmanje ne manjka. Sestra mi je u Americi, brat čuva ‘tavernu” i još dve sestre, koje osetim i znam da su sa mnom u svakom trenutku, tako da je ta ljubav mnogo veća od svih kilometara. Naravno, nedostaju mi roditelji, vino sa tatom, kafa sa mamom, svi trenuci sa momkom, i dugi razgovori sa najboljim drugaricama. Fali mi Taverna. Moja ulica, naš veseo narod i moja baka. Kad ih vidim, znam da na nikog od nas nije uticala daljina i da je svaki zagrljaj samo još snažniji i jači. Ovde čovek shvati da sve što ima etiketu i luksuz nije skupo, da je najdragocenije upravo ono što nema cenu, e to treba čuvati.

Koliko često ideš u Novi Sad?

Na poslu nisam imala često odmor, tačnije samo jednom godišnje, i gledala sam da svaki slobodan dan iskoristim dolaskom kući.
Dolazila sam i na 24h, najboljoj drugarici na svadbu. Uglavnom dođem na svakih šest meseci.
Rad u školi pruža i više raspusta i samim tim priliku da češće posetim moj Novi Sad.. Ja maštam da se jednog dana vratim, da radim kod nas u školi, i da se sa decom igraju baka i deka, a ne Filipinka koja će da ih čuva, dok mi radimo..Tako da ja i dalje navijam za Novi Sad i sve lepo što nam on prezentuje.

fotka naslovna

fotka2

fotka3

fotka5

fotka6

fotka10

Autor: Bojana Šević

2 KOMENTARA

  1. Bravo za Tamaru! Naši mladi su vredni, to nekako uvek prepoznaju stranci i pružaju im šansu.. dok naša država, na žalost, ne čini ništa da ih zadrži!

OSTAVI KOMENTAR