Početna Novosađani u belom svetu Tijana Arsić: Život na brodu je poseban, a prilagođavanje predstavlja pravi izazov

Tijana Arsić: Život na brodu je poseban, a prilagođavanje predstavlja pravi izazov

Dvadesetsedmogodišnja Tijana Arsić iz Novog Sada proteklu godinu živela je na pučini i u lukama nekih dalekih zemalja. Monotonoj i jednoličnoj svakodnevici odlučno je okrenula leđa i hrabro je odbacila, da bi je zamenila dinamikom, luksuzom i neizvesnošću koje rad na prekookeanskom kruzeru donosi. Za čitaoce portala NsHronika.rs ova Novosađanka govori o razlozima koji su je podstakli na ovakav korak, avanturama i poteškoćama na koje je na tom putu nailazila, nostalgiji, prijateljima i specifičnostima života na brodu.

Koliko dugo radiš na brodu i koji razlozi su te naveli da se upustiš u jednu takvu avanturu?

Do sada sam odradila dva ugovora od po šest meseci, tako da je cela ta priča relativno nova za mene iako mi se često čini da traje mnogo duže. Osnovni razlog zbog kog sam otišla na brod bila je moja dugogodišnja želja da proputujem svet. I zaista mislim da nema boljeg načina od ovog da se za kratko vreme obiđe toliki broj gradova i zemalja.

Kažu da je to poseban stil života. Zašto?

Istina je, to je zaista jedan poseban svet. Živiš na brodu, na vodi, većinu vremena se nalaziš negde nasred okeana, ogroman broj ljudi različite nacionalnosti je tu, i zapravo se sve čini kao jedan svet u malom. Brod je stalno živ, neprestano sve vrvi od turista i zaposlenog osoblja, i prilagođavanje na takav način život je sam po sebi veliki izazov.

Koliko dugo traju ture na brodu, i šta ti najteže pada dok si na pučini?

Uobičajeno je da putovanja traju oko nedelju dana, a uprkos tome što sam bila sigurna da ću se na to brzo navići, i dalje mi najteže pada uzburkano more i jaki talasi.

Koja su tvoja zaduženja na brodu, i kako izgleda jedan tvoj prosečan radni dan?

Ja sam nešto poput bebisiterke na brodu. Radim sa decom u kampu, čuvam ih i imam čitav program raznoraznih aktivnosti namenjenih različitim uzrastima kojima ih animiram. Imajući u vidu da zadržati njihovu pažnju duži vremenski period može biti izuzeto zahtevno i zamorno, moj radni dan je najčešće vrlo intenzivan i iznurujuć.

Gde te je sve takav životni izbor odveo, i koja zemlja, grad ili luka je zauzela naročito mesto u tvom srcu?

Čini mi se da ne mogu da se setim svih mesta koje sam zahvaljujući ovom poslu posetila i videla, ali Aruba je za mene nešto posebno. Prelepo je mesto, i iskreno se nadam da ću mati prilike da ga ponovo posetim.

Koliko često te hvata nostalgija i kako se boriš sa njom?

Hvata me prilično često, jer nije lako biti odvojen od svoje porodice, prijatelja i svega poznatog tako dugo. Ipak, nalazim načine da izađem na kraj sa tim, naročito zahvaljujući drugarici sa kojom živim i radim, a koja je takođe iz Srbije. A pored toga, pomislim na sve lepe stvari koje mi je ova odluka i ovaj posao doneo, i bude mi lakše.

Koje je tvoje omiljeno mesto na brodu i kako provodiš slobodno vreme?

Kabina mi je definitivno omiljeno mesto jer tu mogu da pobegnem od konstantnog haosa koji vlada na palubama, da se odmaram i opuštam, a u slobodno vreme često odem u teretanu. Kada je brod u luci, poput drugih turista, i mi možemo da odemo u obilazak i šetnju. Boravak na tim plažama i ulicama je nešto što ću dugo pamtiti.

Ljudi se naročito brzo i lako vezuju jedni za druge kada se nađu u situaciji da su sasvim sami na nepoznatom terenu. Da li misliš da su prijateljstva koja si tamo stekla ona koja će trajati čitav život?

Vrlo moguće, dešava se i to, ali u mom slučaju ipak mislim da to nije tako, bar za sada. Većinu vremena provodim sa prijateljicom sa kojom radim, a na koju se jedino oslanjam.

Koliko te je život na brodu promenio, i kojim te je životnim lekcijama naučio?

Promeni te a da toga u prvi mah nisi ni svestan. Primetila sam da sada više cenim slobodno vreme koje imam, i slobodu generalno, jer na brodu ima ogroman broj raznoraznih pravila koje ne smeš da prekršiš, a koja te istinski sputavaju.

Postoji li neka naročita anegdota sa putovanja koju bi podelila sa našim čitaocima?

Ima ih mnogo, to je sigurno, ali budući da je reč o nekim internim šalama i dogodovštinama koje uključuju i druge ljude, moje koleginice i kolege, ipak bih više volela da sve to ostane među nama.

Autor: Marija Mlošević
Foto: Privatna arhiva

1 KOMENTAR

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here