Viktor Ficinger: Osećam se veoma privilegovano što sam imao priliku da...

Viktor Ficinger: Osećam se veoma privilegovano što sam imao priliku da odrastem u Novom Sadu i uživam u svim čarima ovog grada!

SHARE

Svestan situacije u našoj zemlji, Viktor Ficinger napustio je Fakultet bankarstva i finansija i odlučio da nekoliko narednih godina provede radeći na brodovima, plovio je po svetu više od četiri godine, radio u ugostiteljstvu a zatim doneo odluku da se skrasi i smesti u nekoj sređenoj i organizovanoj državi. Odlučio se za Kanadu u kojoj živi od 2013. godine, danas se bavi građevinom koja je kako kaže mnogo plaćenija nego u našoj zemlji i kada podvuče crtu uspe dosta i da uštedi što nije primer kod nas. Najviše mu nedostaju porodica i prijatelji jer oni za njega predstavljaju najveće blago i teško da tako nešto može da se nadomesti jer ih dele kilometri , ali zahvaljujući društvenim mrežama i novim tehnologijama uspeva da održi kontakt sa najbližima.

Kada si otišao u Kanadu i čime se baviš?

– Komplikovana je jako tema i mogao bih da počnem da smo mi generacija 87’ bez budućnosti i svašta nesto, ali ljudi su, siguran sam, već toga svesni. 2008. godine sam napustio fakultet bankarstva i finansija gde sam bio na budžetu i otišao iz države da radim na brodovima, plovio sam oko sveta četiri i po godine, obišao pola sveta i odlučio da se smestim u nekoj organizovanoj i sređenoj državi. 2013. sam otisao u Kanadu. Prve dve godine u Kanadi i prethodnih osam sam radio u ugostiteljstvu, restoranski posao uglavnom, a poslednje dve i po godine radim u građevini.

Šta je bio motiv tvog odlaska?

– Naravno bolji život. Jedna naivna vizija dvadesetogodišnjaka da ću teškim radom dostići momenat da se penzionišem sa 45 godina. Naravno što sam stariji sve mi je bilo jasnije da to verovatno necu postići. Većina mladih je svesna situacije u našoj državi a opet nisu svi dovoljno odlučni da napuste državu. Nažalost u Srbiji je jako teško stvoriti bilo šta. Da se razumemo nigde u svetu ne cvetaju ruže, i srednja klasa je nešto što za 10-tak godina verovatno neće postojati čak ni u G-8 državama. Ali ovde i dalje može da se isplati kredit za kuću posle 25 godina, da se letuje, zimuje i tako dalje…

Koliko je tamo cenjenija ta struka nego kod nas?

– Građevinski poslovi u Kanadi su jako dobro plaćeni ako se odlučis na korak da radiš kao privatnik. Ako ostaneš zaposlen u nekoj firmi, ne možeš da napraviš ništa drastično. Naravno rad u građevini nije nimalo lak, a činjenica da mi ovde u Saskačevan imamo jako duge i hladne zime to još više otežava. U decembru, januaru i februaru srednje temperature su oko -20c, ceo januar temperatura se često vrti oko -40c, a nekad imamo i nekoliko dana ispod -50c za redom. Nezahvalno je da pričamo o nekim ciframa koliko ko zarađuje, u svakom slučaju za razliku od Srbije ovaj posao je višestruko bolje plaćen. Naravno mora se uzeti u obzir da su život, hrana, nekretnine i generalno sve usluge daleko skuplje nego u Srbiji. Na kraju kad podvučes crtu iz finansijskog aspekta se živi bolje nego kod nas.

Šta ti se najviše dopada u novom gradu, kakav je noćni život? Da li možeš da ga uporediš sa našim izlascima?

– Saskatun je lociran u centralnoj Kanadi, gradić ima oko 250 hiljada stanovnika i veoma me podseća na Novi Sad dok je još bio manji, kad sam bio klinac, recimo deset godina. Reka Saskačevan protiče kroz grad i deli ga na pola, imamo lep kej i šetaliste, koji je krcat ljudima kad god je lepo vreme napolju. Jedan od mojih hobija je trčanje i dok sam još živeo u Novom Sadu, često sam trčao ture od 10-12 kilometara iz Kamenice preko Mosta slobode pa pored štranda, Most duge, Trandžament pa kući. Ovde imam neke slične uslove za ovu rekreaciju. Na svakom kilometru imamo po jedan mostić koji povezuje dve strane grada. Noćni život kakav mi u Novom Sadu imamo je misaona imenica za Saskatun, ne može nikako da se poredi. Mogu slobodno da kažem da se osećam veoma privilegovano što sam imao priliku da odrastem u Novom Sadu i uživam u svim čarima ovog grada.

Kako su te prihvatili ljudi, i koliko ti je trebalo vremena da se adaptiraš?

– Ljudi su me super prihvatili, generalno mislim da se naši ljudi jako lako snađu u kakvo god okruženje da ih staviš. Život nas nije mazio , silne muke koje smo prošli u mladosti dva rata, dve revolucije i sve sto sa tim ide… Sve ti deluje lako u životu. Jako sam se lako adaptirao jer sam odlično poznavao engleski, koji sam radeći na brodovima usavršio.

Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?

– Porodica i drugari sa kojima sam odrastao, to je najveće blago u životu i ne postoji način da se nadomeste. Iako nam današnja tehnologija “Viber”,” Skype” i slično omogućuju laku komunikaciju, ne mogu da premoste hiljade kilometara razdvojenosti. Naravno mogao bih da pričam o raznim lokacijama u gradu i van njega za koja me vezuju lepa sećanja, ali sva ta lepa sećanja su kreirana u lepom društvu, pa se opet vraćam na prvu rečenicu.

Autor: Nataša Polarecki
Foto: Privatna arhiva

NEMA KOMENTARA

OSTAVI KOMENTAR