Početna Party Time Exit 2019: Plemena roka, elektronike, hip-hopa i metala plesala su zajedno

Exit 2019: Plemena roka, elektronike, hip-hopa i metala plesala su zajedno

Foto: Exit Photo Team

Na 50. godišnjicu Vudstoka Exit je rešio da zaokrene malo prema rok vodama, tako da su prve tri večeri hedlajneri na Main Stageu bili alter-rokeri, metal-rokeri i klasik-rivajvl rokeri, respektivno, i svaki od njih je pokazao da i rok može da napuni najbitniju binu najvećeg festivala u ovom delu Evrope, i poveže razne generacije i muzičke ukuse.

ČETVRTAK, DAN PRVI

Mnogo buke izazvala je akcija Ostani čist ili Stay clean, sa sloganom “Da li znaš odakle dolazi tvoja roba?”, koja je javno adresirala problem upotrebe droga na festivalima i uopšte u društvu. Bilo je tu bezbrojnih mimova, Crna Gora je buktala od ironije prema sopstvenim narko-skandalima, Stari Liberal nas je na Facebook-u zasmejavao svojim podsećanjima šta smo sve zaboravili od skandala u našem balkanskom brlogu, ali jedno je jako važno: podstakla su se ozbiljna pitanja o poreklu droge na ovim prostorima, dodirnute su mnoge teme, i mnogi nedodirljivi, polemike su izazvane, a sveopšta opasnost nije gurana pod tepih, već se s njom suočilo. Da ovo nije bez razloga, rekla nam je još jedna užasna nesreća, koja nam je opet rekla: “Trainspotting” nije komedija, već ozbiljno upozorenje protiv upotreba droge, izraženo kroz smešan narativ. “Seks i grad” nije glorifikacija promiskuiteta, već ozbiljno upozorenje protiv istog, izraženo kroz smešan narativ. OK je šaliti se na ulazu, kao što je to učinila jedna devojka “Baš me briga, ja svoj ekser nosim u b*lji”, sve dok ga zaista ne nosiš tamo. Mislite o tome. Neka mi oproste budisti i hinduisti, ali život je jedan.

Foto: Vladislava Milovanović

U gradu se dan pre Exita čuo jedan upečatljiv jezik: turski. Čekajući u redu na kiosku čuo sam prepoznatljiv jezik iz Kušadasija 2004. i pitao ljude iza sebe “Türkçe?”, na šta su odgovarali sa osmehom da jesu. “Hoş heldiniz!” – govorio sam im. Prošle godine je bilo puno Iranaca i Kineza, ali avaj, Iranci su izgubili bezvizni režim, ali su Turci preplavili Novi Sad. Rusi, Bugari. Opet je Exit bio kapija da mnogi ljudi upoznaju Srbiju i da im Novi Sad bude prvi grad koji će videti i koji će im pokazati lepote naše zemlje. Kinezi su bilo još brojniji nego prošle godine – ljudi kojima je ovo prvi evropski muzički festival i koji nemaju ni YouTube u svojoj zemlji, mogu da vide magiju kroz naš prozor. To je već fascinantno.

Reke ljudi su se slivale ka Trvđavi još prilikom zalaska sunca, i reke poruka svih vrsta su se slivale u moj telefon: “Ideš li na The Cure?”. Naravno! Čekao sam ih 30+ godina. Prate me kroz život kao Zdravko Čolić moju mamu. Najavili su dva i po sata svirke, a postoji i zanimljiva anegdota koja kaže da je maleni Robert Smith bio fan Davida Bowieja i radio je silne subotnje poslove da bi skupio za kartu svog (i tada svačijeg, jer to su bile 70-e) idola. Da bi na kraju Bowie svirao samo 40 minuta. Robert je rekao sebi u bradu: “Kad ja budem imao bend, sviraću nikad manje od dva sata!”. I nikada i ne svira. Ni sada kao (sveži) šezdesetogodišnjak.

Foto: Vladislava Milovanović

Inače, program je počeo post-rok bend 65daysofstatic koji je izabrao lično The Cure (ako se za bend može upotrebiti pridev “lično”). Nemaju vokal, što je pomalo šteta, inače su sjajni. Ali i sam pevač je bio svestan da je ovde sve u svrsi čekanja The Cure, i obratio se publici par puta “Svi smo ovde zbog The Cure”. Jesmo. Tenzija je rasla, a oblaci su se nad nama zgušnjavali, i počela je kiša. Što apsolutno nije smetalo najvećoj masi ljudi ikada – oficijelno 56.000 ljudi je posetilo festival prvog dana, što uopšte ne sumnjam jer nikada nisam video takav čep od ljudi po izlasku sa Maina. Išli su i oni koji nikada ne idu na Exit. I kisnuli su oni koji nikada ne kisnu. Elem, magija ljupke depresije, kako sam je nazvao, bila je pojačana kišom. Ona je bila kao još jedan svetlosni efekat u nastupu Roberta i ekipe. Počelo je sve sa “Plainsong”, koja otvara album “Disintegration”, čiji se jubilej (30 godina!) slavi ovde godine.

Robert je imao užasan strah od starenja, pa je mislio da se “raspada” kad napuni 30, što em nije tačno, em je napisao najdepresivnije remek-delo pop-muzike (ne računajući Joy Division, hajde). Robert ima isti onaj dečački glas tipa “umirem sutra a danas patim, slušajte me dok sam tu”, i kad se setim da sam video mnogo ostarelih zvezda koje nisu mogle da izvuku svoje pesme, Robert me je oduševio, vokalno. Na “Pictures of You” bilo je i suza i horskog pevanja, a kiša je pomogla da se ne vidi koji su to dečaci plakali, iako oni to inače ne rade. I devojčice. Kojima je to dozvoljeno. Neko je rekao “I da je samo bis odsviran, bila bi to koncertčina!”. Simon Gallup je bio najagilniji, skakao je unaokolo sa svojim niskim basom, vitak i živahan. “Skoro se oženio” – čujem komentar. Kako žena promeni čoveka nabolje. (Kad pogodiš pravu.) On i Robert su bili u “kreativnom duelu” pola koncerta. Bowiejev bivši gitarista Reeves Gabrels nije dugo bio bez posla nakon smrt bivšeg poslodavca. Pokazao je da će The Cure zvučati brutalno uvek dok je on tu. Robert je bio veseo, smejao se i gledao u publiku sa oduševljenjem. Na kraju je počeo da pleše sa mikrofonom, i rekao “Trebalo nam je puno da dođemo, vidimo se uskoro opet!”. Mislim da samo u Istočnoj Evropi, koja je svakako i emotivnija od Zapadne, na mestima gde žive ljudi koji su preživeli u stvarnosti ono što on u srcu – depresiju i egzaltaciju, The Cure može doživeti ovakav prijem. “Da ti je neko rekao da će The Cure doći u Novi Sad, te 1989. godine, da li bi verovao?” – pitao me je kolega Dušan Majkić. Ne bih. Ali došao mi je “pod prozor”. I to je san koji se ostvario. “Sad mogu i da umrem” – rekla mi je drugarica. “Možeš, ali nemoj!” sa smajlijem sam joj odgovorio. Roberte, dođi ponovo. Oprostili smo ti sve neopravdane u 40 godina od debi-albuma. A izdao si ga kad je Tito bio živ.

Foto: Exit Photo Team

Otvaranje je bilo, kao i uvek, svečano i spektakularno, ali brzo jurimo dalje gde na Explosive Stage nastupaju Peter and the Test Tube Babies. Da podsetim, Peter and the Test Tube Babies nastupali su širom sveta i zacementirali su svoj status kao jedan od najimpersivnijih i najduhovitijih bendova uživo u pank rok kulturi. Takođe su imali čast da predstavljaju Ujedinjeno Kraljevstvo na istorijskom MTV East/West događaju, kojim se obeležio pad Berlinskog zida. Explosive Stage je priča za sebe. “Autonomna pokrajina” Exita, koja živi svoju priču, sve jači iz godine u godinu, ima svoje verne sledbenike, metal-pank-dark orijentacije, koji ne nestaju. Metal je vrsta muzike koja je opstala, za razliku od mnogih prodgrupa kao fank, britpop, disko, pank, world music i slični, koji se povremeno vraćaju. Metal se ne vraća. Jer on i ne odlazi. Metal, elektronika i hip-hop su se pokazali kao tri najžilavija pravca muzike, koji tvrdoglavo odbijaju da umru, ali o tome nešto kasnije.

Foto: Vladimir Čudinov

Posle njih nastupaju Nemci, Das Ich. Dark elektro industrial. Od oca Satane i majke Kraftwerka. Ne, od oca berlinskog kabarea i majke nemačke depresije. Ne, od oca berlinskog vodvilja i majke nemačkog ekspesionizma. Naslanjajući se na sve ove tradicije, od nemačkog ekspresionizma iz Prvog svetskog rata i posle njega, iz vodvilja i kabarea koje je i Lady Gaga želela da emulira u svojim nastupima i spotovima, od elektronike koju su Nemci patentirali još od Tangerine Dream i Kraftwerka, pa do industriala Einstürzende Neubauten i pank-ekspresije, Das Ich su nam priredili magičan šou, sa sve onim kliznim sintisajzerima i matricama iza. Ekipa se seli na Sajsi MC gde neobična i drska kombinacija repa i socijalnog stava sa seksualnošću ima svoje fanove, a dokaz su i Ljubičice koje su s njom snimile duet.

Foto: Exit Photo Team

PETAK, DAN DRUGI

Drugi dan počinje hardkor. Novosadski Ritam nereda pravu zvučnu podlogu za zvezdu večeri, Phila Hansena Anselma iz Nju Orleansa, bivšeg pevača grupe Pantera, i njegove The Illegals. Iako su The Chainsmokers očekivani kao najveće zvezde večeri, Južnjak im je ukrao šou. Pre toga, Phil organizuje “Meet and greet” događaj, gde prima fanove i rukuje se sa njima, potpisuje im štagod, i slika s njima. 600 ljudi dolazi. Rokenrol je mrtav? Ako The Cure podgrevaju priču da nije, Phil “zakucava” i dokazuje na nije. Na Mainu se skuplje enormna masa ljudi a ogroman broj njih su lepe žene. Nikad nisam video ovoliki broj lepotica na Mainu. I to ne tetoviranih sa kožnjacima – već klasik lepotica, kao sa Fashion TV.

Foto: Exit Photo Team

Želim da odam priznanje ekipi Explosive Stagea na čelu sa Milanom Rakićem, koja je godinama gradila imidž stejdža, Exita i uopšte ove muzike, da je uspela da dovede Panteru (sa rezervnim muzičkim sastavom, ali pevač nosi sve kao i uvek) na Main Stage i da ga napuni! Igrali su rizično i dobili bitku. Ne samo da alter-rok kao The Cure može da napuni Main najviše u istoriji, već i Pantera i metal mogu da napune Main, a ne samo YouTube zvezde i elektronski producenti za laptopom. Anselma prate neizbežna južnjačka zastava u publici i njegovo “srdačno vređanje” publike – tipa hajde you motherf**kers ovde uradite ovo ili ono. I masa uradi. Od kontroverznog čoveka koji svoj status na društvenim mrežama završi sa “I love everybody, I hate everybody, no excuses…” nismo drugo ni mogli očekivati. On završava nastup sa “Listen to the old man. The sexy old man.” I masa mu poveruje, i to deluje uverljivo. Nije čudno što mi je drugarica nazvala mačka Phil Anselmo. Gomila besa, energije, samopouzdanja detonirala je Main u petak. Bravo.

Foto: Exit Photo Team

Počinju Partibrejkersi, da nam pokažu da rokenrol nije mrtav ni u svojoj klasičnijoj formi. Cane primećuje grupu Kineza ispred stejdža koji besomučno i radosno fotkaju. “Nisam znao da imamo fanove u Aziji”, kaže onim svojom nazalnim vokalom. Smeh u publici. Pada mi na pamet da Cane sve vreme, od neke 1984. u suštini recituje, repuje. Iza monotone, u ovom slučaju rok matrice, on sipa svoju naraciju. To mu je kao neka preteča repa. Sa tom mišlju odlazimo na Atheist Rap koji počinju na Fusionu.

Foto: Vladislava Milovanović

Atheist Rap je na neki način suština novosadskog duha zezanja. Ja, kad nekom želim da objasnim Novi Sad, kažem, poslušaj Ateiste i pogledaj Državni posao. Ove godine slave 30 godina postojanja i tom prilikom, posle 18 godina odsustva, pridružuje se opet i Pećinko. Kao da nije ni odlazio. Dva sata prženja najvećih hitova, a u publici kao neka žurka 20 godina mature ili tako nešto – sva poznata lica. Smešne pesme o istočnonemačkim automobilima-šklopocijama, antiratna obrada Eddyja Granta o Sarajevu, samoironične pesme o nedostacima članova benda. To je onaj bend koji je doveo Nicka Slaughtera da im bude na stejdžu, u pesmi posvećenoj legendarnom heroju koji nas je iz pakla sankcija 90-ih vodio na tropske plaže. Tokom 90-ih, rok muzika je bila neka vrsta bunta protiv tadašnjeg režima, i “cvetalo je hiljadu cvetova” (moja omiljena kineska poslovica) a NS+ i 3K su besomučno puštale domaće bendove. Nije čudo da su oni i danas omiljeni, i to među klincima koji uživo nisu ni videli ni trabanta ni var(t)burga. Sve je propalo kad su ukinuti ovi kanali, i formatirane radio-stanice. Ako neko pita, zašto ovoliko fama za Ateistima, e zato što ste formatirali radio-stanice i ukinuli 3K i NS+ i Gruvanje i sve ostalo. Ne vi, nego neko, a vi ste ćutali.

Foto: Exit Photo Team

Odmah posle njih dolaze britanski underground gitarski rokeri The K’s. Jedan od onih bendova za koji britanska štampa proriče da će biti veliki s vremena na vreme, a stvarno imaju dobru muziku i dobro praše gitare u vreme elektronske pomame. Oni su jedan pravi “egzitovski bend” za Fusion i baštine najbolju tradiciju mančesterskog i britanskog indie popa i rocka. The K’s je uzbudljiva indie četvorka iz malog mesta pored Mančestera, čiji je debi singl „Sarajevo“ (zanimljivo, opet Sarajevo večeras) bio instant hit na svim muzičkim platformama, nakon čega je usledio i njihov prvi veći nastup, rasprodat čak dva meseca unapred, iako je bend osnovan 2017. godine. Kažu da brz uspeh duguju svom rodnom gradu i neizmernoj podršci, a početkom ove godine imali sa čast da nastupaju na velikom događaju Manchester’s Academy 2, koji je takođe bio rasprodat. Mladi su ali imajući u vidu britansko tržište koje je uvek gladno za gitarskim atrakcijama, njima se smeši sjajna budućnost, budući da su im melodije zarazne! Samo napred, klinci. Ova energija je ono zašto smo išli na Exit, i zašto idemo.

Foto: Exit Photo Team

I na kraju, u prividno čudnom terminu, od pola 3, hitmejkeri nove generacije, The Chainsmokers. Zašto prividnom? Pa, zato što je njihova publika ona koja ide na Dance Arenu posle 4, kada oni završe. Nešto ću ponoviti, jer ima puno nerazumevanja oko njih, i njihovih mekanih sunčanih dreamwave pesama. Postoji jaz između Generacije Y (milienijalaca) i ranijih generacija. Neću ni da spominjem Generaciju Z, rođenu posle 2000. godine. E, The Chainsmokers su možda glasnogovornici upravo te generacije. Rick Beato nas upozorava da je prva generacija koja nije odrasla na bluzu Generacija Y. Prva koja nije je odrasla na nekom, bilo kakvom odsjaju bluza. I da će sve sledeće generacije biti odrasle bez bluza. Bez bola. Na mts Dance Areni. Sa željom da budu prihvaćeni, ne sa željom da budu buntovnici. Prvi put u istoriji. Zato su oni odlično shvaćeni kod mladih, koje nije briga da li si ti prvo producirao remikse indi-roka, pa onda pisao svoju muziku i latio se mikrofona. Nije ih briga da li imaš ceo bend i da li si sa 12 godina naučio da sviraš gitaru. Bitno je da su pesme te da prenose emociju. Zapravo, oni su su zanimljivi crossover između DJ i elektronske scene i indie pop i indie rock scene sa druge strane. Propevali su, ali pošto su shvatili da nisu glasovni džinovi, često posežu za nekim drugim pevačicama (najčešće) da bi obogatili svoj zvuk. Njihove melodije su letnje i pitke i sasvim u savremenom MTV i YouTube stilu, a duet sa Halsey doneo im je 2,3 milijarde pregleda na YouTube, dok je jedna od upečatljivijih kolaboracija bila sa pevačicom Bebe Rexha (čita se Bibi Redža, nemoj da čujem “Reksa”), koja je poreklom iz Severne Makedonije.

Foto: Exit Photo Team

Opšta žurka za nove generacije. The Chainsmokers su tu da nam daju preko potrebnu nostalgiju i sreću. Ko ne razume, ne mora. Ko ih zove “YouTube” zvezdama, nije baš ni slušao njihove pesme. Na kraju večeri, opet rep i duhoviti Who See završavaju veče na Fusionu. Sjajni Asphalt Chant, darkwave bend iz Beogradam pod jutarnjim suncem vode nas u svet mraka, Missiona i Joy Divisiona. I Lune i Dobrog Isaka. Naš najbolji darkwave bend.

Foto: Jelena Ivanović

SUBOTA, DAN TREĆI

Posle “opasnog petka” dolazi i “opasna subota”. Početak obeležavaju Buč Kesidi sa svojim gostima, bendom Ljubičice (pravilno je Ljubičice & Co.). Nastaviću sa samocitiranjem: odavno tvrdim da u Srbiji dobru melodiju znaju da naprave maltene isključivo vojvođanski bendovi, i ako su 90-e bile jad i čemer u svemu u našoj izolovanoj i napaćenoj domovini, svakako je to bilo zlatno doba popa i rokenrola, a prednjačile su vojvođanske „snage“: Oružjem protiv otmičara, Kanal Tvid i Lutke iz Zrenjanina, Eva Braun i Popcycle iz Bečeja, Veliki prezir iz Vrbasa, Obojeni program i Boye iz Novog Sada… I postojala je ta večna dihotomija: Vojvodina je Britanija, Beograd je Amerika. Bilo kako bilo, dvadeset godina kasnije, iščekujući neki pop „akt“, kako kažu Englezi, da se pojavi i da bude dovoljno andergraund da bude privlačno „urbanoj ekipi“, a dovoljno pevljivo da bude radio-friendly. I, konačno, takav bend je naišao, i nosi zanimljivo ime Buč Kesidi (baš tako, na srpskom) i dolazi iz najjužnije Vojvodine, iz Pančeva. Ali je nedvojbeno melodičan, osvajački. Posebno na drugom albumu, što se da videti iz broja pregleda na YouTubeu. Ukratko, momci (sada ih je dvojica), praše punom snagom, što nemaju u instrumentima imaju na matricama i po tome su neodoljivo aktuelni na svetskom nivou. Reči su im uvek dobre i angažovane, a čest motiv poslednjih hitova je ponašanje u izlasku i sve mračne stvari i traume koje je mladi čovek doživeo u mraku noćnih klubova. Muzički, neodoljiva mi je njihova mešavina domaćeg indie-roka, domaćih ranih 80-ih, new wavea, savremenih tendencija iz sveta, Hurtsa, Foals, Kasabian, Arctic Monkeys… Šta god da je dobro, tu je. Kao neko jelo sa najboljim začinima. Hitmejkeri iz Pančeva, na krilima svojih novih hitova „Nema ljubavi u klubu“ i „Đuskanje ne pomaže“ otvarali su Main Stage Exita pod zalazećim suncem u subotu, i to pred impozantnim brojem ljudi za termin od 20h. Ovo je veliko ohrabrenje, ali i znak da bez dobre melodije nema ni publike. Pred kraj im se pridružio dvojac iz istog grada da bi zajedno otpevali pesmu „Jedva čekamo rat ljudi protiv mašina“ a, nažalost, pošto je oluja „odnela“ pola grada u nedelju, oni nisu otvorili Main Stage u 20h poslednjeg dana. Ali, kao da im je viša sila rekla da treba da se pridruže zemljacima u subotu. Upravo zbog tog žaljenja za ovim bendom, vredi da kažemo reč-dve o njima i da se nadamo da će sledeće godine otvoriti Main, sa možda još više hitova. Možda i najviše na tragu savremene svetske scene, elektrorok bend Ljubičice nam donosi šaptanje i hitove, elektroniku i ritam mašine, venčane sa gitarama. Njihov superhit “Jedva čekamo rat ljudi protiv mašina” je širu publiku osvojio preko megapopularne domaće serije „Žigosani u reketu“, što nam potvrđuje onu staru da nema biznisa kao što je šoubiznis. Iako zvuči kao neki naslov potencijalnog romana Filipa K. Dika ili Jevgenija Zamjatina, tekst je pomalo revolucionaran i buntovnički. Što se kaže, „otvoren za tumačenja“. Avaj, na kraju su ostali samo sa tom jednom pesmom, jer ih je oluja odnela sa Main Stagea u subotu, ali nadam se da će im organizatori omogućiti nastup na Mainu 2020. sa još više hitova. Jer idu prema tome.

Foto: Exit Photo Team

Na Mainu počinje četvorostruki “mejnista”, Van Gogh, kojima kapa dole, to nikome nije uspelo od domaćih. Mnogi ih ne vole, mnogi misle da su kopirali U2, EKV, ali njihovi počeci 1986. u darkwaveu su ih doveli do toga da znaju da naprave melodiju, a vrhunce dostižu 1999. i 2000. Nekih 17 godina kasnije ih The Killers biraju za predgrupu. Malo li je. Svakako respektabilno, a ko ne voli, može na Fusion, gde nastupa odlična makedonska grupa Ki.

Foto: Exit Photo Team

Nastavlja se srpsko-nemačkim bendom Sixth June koji predvode Vojvođanin Laslo Antal i Beograđanka Lidija Andonov. Iako se ljudi uglavnom čude šta je to bilo 6. juna (osim što se tad rodio Antihrist Demian iz “Predskazanja”), koliko ja znam tad se rodio sam Laslo (ispravite me ako grešim). Mešavinom darkpopa i ranih elektronskih bravura Depeche Mode, dvojac nas vodi u svet mraka i sanjarenja. Berlina, gde su se skućili. Počinju svojim najpopularnijim singlom “Drowning” a do kraja će ova sumanuto dobra muzika završiti i pesmama na srpskom. Slatki, kul, mračni pop. “Zašto oni nisu besramno bogati?”. Pa možda zato što nešto drugo uzima pažnju mladih danas, no o tome posle.

Foto: Exit Photo Team

Bežimo na Main gde nastupa odlični i na YouTube popularni Tom Walker, koji ima bend koji zvuči opako. Na YouTubeu, gde je prajm zvezda, zvuči mekano i popično, na sceni žestoko. Sjajan lik, koji deluje kao pravi dobrica. Upozorava nas na tragediju droge, objašnjava kako je jednu pesmu (“Leave the Light On”, najveći hit) posvetio drugaru u krizi, a drugu pesmu svojoj voljenoj ženi.

Foto: Exit Photo Team

E sada dolaze Greta van Fleet, i tu se lome koplja. Da pojasnim, posle beskrajnih rasprava i komentara na društvenim mrežama. Negde krajem 80-ih je nastala “teorija zavere” da su američka vlada i mediji združeno radili na tome da ishajpuju određene autore, konkretno belačke gitarske muzike, da bi se bela omladina, koja se rapidno okrenula repu, vratila belom zvuku. Tako su odjednom isplivali Bon Jovi u vrh, Guns’n’Roses, vratio se Alice Cooper, nastao je grandž sa sve Nirvanom, Soundgardenom, Pearl Jamom itd. Ja lično verujem u tu teoriju.

Foto: Vladimir Čudinov

Sada postoji teorija da je Greta van Fleet ishajpovan bend koji su mediji nazvali “spasiocima rokenrola” da bi se rok priča ponovo progurala među mladim ljudima. Prosto, tržišna niša soft popa (u kojoj su Tom Walker i The Chainsmokers) jeste prilično zasićena i nema više prostora za zaradu i napredak. Osoba od 15 do 30 godina starosti vrlo retko sluša gitare. Eto šanse za zaradu. A kako vratiti mlade gitarama? Ne možete vi progurati gitare mladima od 17 tako što im pustite Led Zeppelin i kažete “vidi što je super!”, niti možete naći neki bradati južnjački bend i plasirati im ga. Ali možete naći četiri talentovana klinca iz Frankenmuta kod propalog Detroita da budu lepi i energični, gotovo lepi kao bojs bend. I onda, kada klinci od 17 požele da budu jednako kul kao braća Kiszka ili onaj bubnjar od 19 leta, a klinke zaljubljene u nekog od njih četvorice, e onda možete opet prodati rok i plasirati još rok bendova. Greta van Fleet, ma koliko ih neki ponižavali, jesu neko zbog čega će mladi poželeti, kada pročitaju “oni liče na Led Zeppelin sa malo The Doorsa” da poslušaju i Zeppeline i Doorse. I možda će se zaljubiti u njih. GFV je portal ka roku, i edukaciji. Njihova civilizacijska uloga danas je nermerljivam i hvala Exitu na dovođenju na Main 2019.

Elem, malo sad o samoj svirci. Publika je bila ispunjena mladim ljudima. Nije ovo bio „nostalgia act“, pa da se na stari gitarski bend skupe stariji slušaoci, a da omladina ode na mts Dance Arenu. Naprotiv – oni su znali sve pesme, i srčano ih pevali, i skakali. Ako je The Cure bio „dance like it’s 1989“, Greta je bila kao „dance like it’s 1969“ – i hop, evo Exita u punom sjaju Tribe-a i nameravnog obeležavanja pedesetogodišnjice Woodstocka. Josh Kiszka je opak frontmen. Njegov glas je sjajan. Njegov brat Jake je „lud“ – to je komentar svih prisutnih. Možda on ima 22 godine, ali čini čuda na gitari. Svirao ju je i iza leđa, na vratu, kao najveći magovi ovog instrumenta. Skakao je po bini sa najklasičnijim rokerskim pozama, i pravio buku koju inače stvaraju bar dve gitare. Odjekivalo je publikom – „Čekaj, on je sam? Jedini gitarista na sceni?“. Jedini, da. Dugo EXIT nije video ovakvog gitaristu. I ostali su na nivou zadatka. Kakva energija. I ne samo to. Kad si strejt muškarac a kažeš “hej, vidim opak seksepil ovih momaka”, onda znaš šta tek žene misle. Oni imaju i drugu civilizacijsku ulogu ovih dana. Danas je popularno biti kratko ošišan, imati bradu, biti nabildovan i imati tetovažu i slušati elektroniku. Oni imaju dugu kosu, nemaju bradu, mršavi su, nemaju tetovaže i sviraju gitarsku muziku. Oni menjaju paradigmu seksepila. I portal su za rok mladima. Tačka. Nije važno šta su uradili Led Zeppelin u njihovim godinama, kao što meni nije bilo važno 1993. da li Oasis liče na The Beatlese, pobogu. The Beatles su bili za mog tatu, Oasis su za mene. E tako i ovo. Posle smo otkrili The Beatles. Posle će klinci otkriti Zeppeline.

Foto: Exit Photo Team

Na Mainu sledi sjajan australijski muzičar Dub FX, i ako ste voleli Asian Dub Foundation, volite i Dub FX. Ali hajde da odemo na Fusion i vidimo taj famozni Bassivity Showcase. Paaa, prvo, Fusion nikad nije bio tako pun. Ljudi, mladi ljudi, su bili svuda, pa i na vrhovima Fusiona. Nova balkanska muzika koju forsira IDJ TV morala je jednom doći i do Exita, jer je njena popularnost u regiji nemerljiva sa ostalima. No ipak, nikome preko 22 se baš nije dopalo, i čuo sam najgore kritike na račun ovog “akta” više izvođača. I sam sam se našalio kad je grupa nekih repera pevala “Nije lako biti ja” da bi bolji refren bio “Nije lepo biti ja”, ali šta da se radi. Bassivity i kompanija su okupili isfrustrirane mlade ljude koji pevaju isfrustriranim mladim ljudima. Kao nekad rokenrol ili pank. Srbija i regija su prepune wannabe-mafijaša iz separea koji troše 300 evra na veče i wannabe-separeuša lakog morala koje troše tuđih 300 evra za noć. Makar u snovima. Eskapizam savremene generacije. Senidah je izazvala pomamu. Sara Jo je trebalo da bude srpska Dua Lipa, jer nije ništa manje talentovana, lepa i zgodna od albanske pandanke, ali niko se nije setio da joj napravi pesme na engleskom i zaglavila se na IDJ TV-ju. Koga briga muzika koja je na srpskom, mašarskom, litvanskom? U svetu? Reći ću vam: Srbe, Mađare, Litvance. Lokalna zabava.

Foto: Exit Photo Team

Čuo sam od sestre koja obožava hip-hop i koja je mlađa od mene 15-ak godina da je rep spasio mnoge mlade ljude od ulice i nasilja. Čitao sam da je slavni film iz 1979. “Ratnici podzemlja” ili “Warriors” bio prilično istinit – Njujorkom su carevale bande te godine, da bi sve splasnulo kad se pojavio rep. Rep je u nekim slučajevima mirotvorački i skidam kapu. Haustor su 1984. otpevali prvu rep pesmu u Jugoslaviji, “Take Money and Run”, sa sve Šerbedžijom. Danas, rep u kombinaciji sa balkanskim melosom i autotjunom je na mnogo nižem civilizacijskom nivou. Ali je nedvojbeno popularan. I zato sam prošle godine predložio da reperi dobiju svoj stejdž, kao što Dance Arena postoji za elektroničare i Explosive za metalce. To je Cockta Beats Stage. Odlično, sad predlažem i korak dalje: neka Reggae Stage i Cockta Beats promene mesta. Dajte im veći stejdž i neka se svi skupe tamo. Neka budu “treća autonomna pokrajina” Exita. Jer prosto, elektronika, metal i hip-hop svoje fanove dovode do egzaltacije, a one koji to ne slušaju, do ludila i besa. Najbolje je da svako ima svoj zabran i svi sretni. A regea koji se svira ima sve manje, i posetilaca tamo. Sasvim lepo će čilati i na manjem prostoru.

Za kraj, spuštamo se dole a momak i devojka, savršeno našminkana i oboje trezni i fini, ulaze na Exit u 3:22h ujutro. Pokušavaju da uđu. Na ulazu im kažu: vidite, piše do 3. Pa to je samo malo kašnjenje! Nije, ne mogu vam ja ništa, gotovo za večeras. Mi se zapanjeno smejemo, mladi ljudi koji idu na Dance Arenu misle da je legitimno ući u pola 4 na festival. Meni je Exit od 20h do 4h, nekom je od 4h do 10h. Očigledno.

Foto: Exit Photo Team

NEDELJA, DAN ČETVRTI

Ovakvo nešto nikada nismo videli. Oluja koja se tokom popodneva spustila nad Petrovaradin bila je najgora možda i u istoriji. Svuda počupana stabla i pale grane. Tako je bilo i na Tvrđavi. Skloniti posledice bio je gigantski posao. Srećom, Exit je čitao prognozu i uspeo je da se odbrani nadljudskim naporima i da ustanovi stejdževe sa dva sata kašnjenja – puštanje posetilaca je počelo u 21h umesto u 19h. Nažalost, prvi izvođači na svim stejdževima su otpali, a meni je najviše bilo žao Ljubičica. Zvonko Bogdan je i dalje stari maher – sa svojim tamburašima je pozdravio smrznute posetioce sa “Dobro veče, dragi gosti!”. Stari lisac i šmeker je i dalje dobar, i sličan kao i 2017, samo je tada bilo lepšte vreme. Nikada se neće ponoviti šutka iz 2004. zbog koje su se pravili Facebook iventi “Šutka na koncertu Zvonka Bogdana”. Ali i dalje dobro. Vojko V. Je postao miljenik Exitove publike na Fusionu 2018. i sada je pevao čak dva puta – jednom u 22.15h na Mainu, vidno nervozan zbog skraćenja programa i lošeg vremena, ali je posle na Cockta Beatsu bio mnogo bolji a i publike je bilo više, izgleda.

Foto: Dražen Žigić

Vojko Vrućina, najzezatorskiji od Dječaka, inače Andrija iz Knina, je svojim pesmama „Kako to?“ i „Ne može“ osvojio srca publike koja ga često citira pevajući „kako to?“ ili „reka’ san ne može!“. Vojko Vrućina je možda i najcitiraniji čovek Exita 2019. Milion puta su ljudi iz moje okoline, ali i ja, citirali ove dve rečenice, ali i „zovi čovika“ kad treba zvati taksi ili nekoga da išta završi. Niko u poslednje vreme nije doživeo toliku citiranost i popularnost u regiji. Ali, Vojko jeste. Nema puno smisla u njegovim pesmama, osim u “Kako to?”. Ali, on je to i objasnio: mladima iz milenijalske generacije smisao nije ni preterano bitan. Oni gledaju spotove kao niz sličica koje pobuđuju pažnju, pa tako i niz stihova. Mozak na pašu, da se smeješ. Ipak on uspeva da provuče neke socijalne poruke, i postaje heroj jer je u zemljama u kojima se prečesto govori političarima da sve može, on kaže da ne može. Na kraju, ubeđuje publiku da maše rukama “unaprid” i “unazad”, i govori “bez smisla!”. On je naša humoristična savest ponekad, ponekad samo zabavan.

Foto: Exit Photo Team

IAMDDB bi se mogla nazvati nekom vrstom crne Lane del Rey, sa mešavinom trepa i repa i crnog nasleđa i opet, snenošću žene poput Lane, što crpi iz svog belog nasleđa. Desiigner i Skepta su mamac za one koji vole rep. Ali, jurimo na Fusion da čujemo Tarju (Turunen), bivšu vokalistkinju Nightwisha, koja nam pokazuje ono staro: Šveđani su veseli i seksualni, prave hitove. Norvežani su metalci i mračni su na agresivan način, a Finci su mračni i preispituju se do samoubistva.

Foto: Jelena Petrović

Tarjin glas je sjajan za dark-metal sa simfonijskim elementima, a sama Tarja Turunen (tako vam je verovatno poznatije) je svoju solo karijeru zasnovala baš na ovim melodijama. Ona je po svom obrazovanju operska pevačica i pevačica nemačkih srednjovekovnih “lied” pesama, na akademijama u Helsinkiju i Karlsrueu. Opaka izvedba. Jak glas. Suomi, volimo te! Tarja, kiitos! (Hvala, u prevodu).

Reč-dve i o elektronskoj muzici. Iako sam ja uvek kritičan prema broju hedlajnera elektronske muzike naspram klasičnih izvođača i uvek smatram da je odnos preteran u koristi elektroničara sa Dance Arene, makar od 2013. naovamo, moramo priznati jednu stvar, na koju je skrenuo pažnju Johnny Marr. Naime, on je svima koji mrze elektronske stejdževe na festivalima skrenuo pažnju na Glastonbury 1984. kada je prvi put svirao sa The Smiths i uporedio ga sa ovogodišnjim gde je svirao solo. Rekao je da je to nebo i zemlja, ali da je sada nebo, a zemlja je bila pre. Naime, onima koji idealizuju 80-e, rekao je da je festival tad bio samo senka onih stvari iz 1969. – par stejdževa sa bar bendova, u blatu, i nekoliko hiljada fanatika roka. I to je to. Tek je krajem 80-ih sa pojavom rejvera i rejv kulture došlo do buma festivala. Dakle, elektroničari su i razvili ove festivale, nema ljutiš. Samo, žao mi je kad očekuješ nekog izvođača na Mainu u ponoć a pojavi se neki DJ. I žao mi je što smo dopustili da nam iskliznu Suede (novi album), Garbage (Beograd), Dead Can Dance (Beograd), Johnny Marr (Beograd) i Franz Ferdinand (Tjentište!) ove godine. Sa tih 5 izvođača festival bi bio bajka nad bajkama. No hajdmo nazad na Fusion.

Foto: Exit Photo Team

Svemirko je, za razliku od drugih, prilično gnjavio sa sat vremena tonske probe uživo, što nisu uradili ni oni slavniji, pa je bilo nervoze i kod njih i kod publike. Elem, kad su počeli, žurka je bila super. Ima nade kad je ovakav bend popularan, i njihov synthwave nas je obradovao kasno u noć, odvodeći nas u neko toplije vreme. Molio bih bez nervoze klavijaturiste, koji je poželeo da iskaže svoje frustracije time što je publici koja je mislila da sledi bis, kada je došao na scenu, pokazao dupli nepristojan gest. Hello, to su tvoji fanovi, smrzavaju se u četiri ujutro zbog tebe, ne zbog sebe. Pevaju tvoje pesme. Elem, posle toga dolazi prijatno iznenađenje u obliku ABOP, a onda Eyesburn koji su posle debakla u Kragujevcu, opet bili svoji stari. Neće Kojot biti Amy Winehouse izgleda any time soon. Dobro je. Sunce nas prati kući. Na Dance Areni slušaju “Firestarter” koju Amelie Lens pušta u 10 ujutro u čast Keithu Flintu iz The Prodigy, najvoljenijeg benda Srbije i Exita. Zbogom, Keith. Do viđenja, Exite. Vidimo se na žurki za 20. rođendan!

Tekst: Žikica Milošević

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here