Početna Party Time Exitova žurka punoletstva

Exitova žurka punoletstva

Exit je koliko juče bio mali i tek se “ispilio” sa onim počecima kada smo bili zadovoljni da se išta dešava u našoj zabiti i birali koji ćemo dan ići od 9 dana na kojima nismo znali više od 2 izvođača, a evo sada je već “ozbiljan”, najbolji evropski veliki festival, i ima 18 godinica, a mi idemo svaki dan već 15-ak godina. Pa da vidimo kako smo se proveli na Đavi na Exitu 2018!

PRVI DAN

Ono što ti prvo upadne u oči dok se bližiš tvrđavi preko Petrovaradina je da je Gradić sa sasvim lepo “sinuo”, zahvaljujući rekonstrukciji fasada i sada u sumrak, pod zalazećim suncem, izgleda spektakularno, kao Budim ili Prag. Setiš se koliko je lepo to gde živiš. Naravno, neki će reći da je to moglo i mnogo ranije, s obzirom da Exit već “milionitu” godinu donosi profit gradu, a i da su unutra kuće isto “jadne” kao i pre, ali ipak – bolje ikad nego nikad, i nije grad dužan da renovira unutrašnjost. Vidim da je strancima fotogenično, a ima ih iz dosada neobičnih zemalja: Kineza, Iranaca, Tunižana. Kinezi i Iranci sada mogu da putuju od Nove godine u Srbiju bez viza, i mi smo jedina evropska zemlja u koju Kinezi mogu bez vize, a isto važi i za Irance. Što je super, jer smo mi sada njima kao Paralija ili Kušadasi za Srbe koji idu na more: najjeftinija i prilično osrednja varijanta Evrope, ali njima spektakularna. Ići će oni posle i u Prag i Beč, Pariz i Berlin, ali će im Srbija, Novi Sad, Petrovaradin i Exit biti prva Evropa i prvi festival, kao nama prvo Egejsko more u Paraliji, pa ga moraš specijalno nositi u srcu.

Elem, muzika. Pa, prvo jedna bitna stvar. Klinci ne vole gitare, očigledno. Niti ih vežbaju niti kupuju, niti se ribe osvajaju na gitaru više. Sad je važno biti DJ, evo smišljaju i neke fakultete za to (pobogu!) a Gibson je propao. To se savršeno odražava na lajnap vrlo fleksibilnog festivala na Tvrđavi, pa srazmerno uspehu gitarista ima i gitarskih izvođača na stejdževima. Nema ih puno, malo je tužnjikavo to, ali i Arctic Monkeys i Franz Ferdinand slabo koriste gitare nešto u zadnje vreme, pa šta sad da dodamo. Sa druge strane, masa ostaje željna te vrste muzike, pa se sve više i više ljudi skuplja na Explosive Stage i na Craft Stage gde sviraju kaver bendovi. I na Fusionu, naravno. Mala crtica: ako ne bude više izvođača nego samo didžejevi, koga će kaver bendovi da kaveruju? Ne mogu da zamislim da neko napravi Martin Garrix Real Tribute. Budite oprezni, i industrijo, i slušaoci i festivali, sa pravcem u kome se sve kreće. Ne može se živeti u prošlosti, ali Kundera je u “Besmrtnosti” rekao da je “apsolutno moderan onaj ko je prijatelj svojih sospstvenih grobara”. Jedan poslovni partner iz Londona mi je rekao, kada sam mu rekao da nastupam na Exitu, “Wow, moj rošak je bio tamo, najjači elektronski festival! Mora da si jak DJ kad nastupaš!” Nije elektronski, ne daj Bože da bude, i nisam DJ već pevam. Ali, evo znaka upozorenja.

Exit se ove godine predstavio vrlo rodno uravnoteženom listom, gde su na svakom stejdžu skoro jednako bili zastupljeni izvođači oba pola. Dakle, LP je solidna, onaj hit joj je dobar, vidim da je PM Ana zadovoljna. Bežim na Bitipatibi gde standardno dobra Una sa svojim dreampop bendom osvaja srca, na žalost, malobrojne publike u 21h. Uvek dobiju neki rani termin a bolje da su kao Nipple People par dana kasnije, napunili bi i razbili stejdž. Kinezići u prvom redu đuskaju i snimaju. S obzirom da u njihovoj zemlji nema YouTubea i Facebooka, verovatno slabo znaju ko je ko, ali njima je lepo i pričaće kući da su se sjajno proveli. Na Main Stageu u međuvremenu nastupa Sergej Polunjin koji je sjajan i Almazian Symphony, koji je jednako sjajan. Mislim “sjajni”, ali pre svega se referenciram na solistu na violini Hačatura Almazijana, koji je došao na ideju da okupi simfonijski orkestar gde je on – i lepe devojke u mini haljinama. Crnim. Upoznao sam ga u Batumiju prošle godine, u Gruziji, kada je na savršenom srpskom objasnio da obožava Srbiji i ima stanu u Novom Sadu. Nije mu prvi put da svira na Exitu, i ovaj arty element je odličan. Na Fusionu goran Trajkovski nas “voza” makedonskim dark i etno i gothic rock elementima i stazama, podsećajući nas zašto smo voleli Mizar i Anastasiju, čijih je par pesama na kraju otpevao. Odlično, sjajan početak.

Ali, nešto mora da ga ukvari. Dolazi željno očekivana Fever Ray, koja hipnotičkom elektronikom osvaja četvrtak noć u sredini jula. Ali, imamo problem, Hjustone. A to su fanovi Migosa, koji dobacuju i pokazuju srednji prst da je to i bend primetio i nije im bilo prijatno. Što se njih tiče, hteo sam kao i obično, da se pravim mrtav dok medved ne ode i da uopšte ne spomenem taj “bend” ili kako se već to zove, ali da kažem: svet je mnogo gore mesto od kada se pojavio rep i hiphop, a što nisu uspeli da unakaze repri, unakazili su njihovi fanovi. Imam sestru koja kaže da voli hiphor jer ima puno besa u sebi, ali meni se čini da su izlivi gangsta ideologije, mizoginije i nasilja iz cele ove priče potpuno misplaced bilo gde nego u njihovom habitatu. Nisam hteo da spominjem, ali sad kad već diraju druge ljude na stejdžu, ne može. Pa dakle, ili ih a) ne dovoditi (što kontam da je nemoguće jer su superisplativi) b) dovesti na neki stejdž izdvojen od svih kao Dance Arena da se ne mešaju sa ostatkom sveta c) staviti in na Main ali u neko fino gluvo doba kad drugi odu, pa divljajte. Kao što je Bad Copy zatvorio neki drugi dan. Da se razumemo, nije ovo zbog rasizma: ja ne podnosim ni belce repere uglavnom, a ni žuti mi nisu mili. Kao što bi Dexter Morgan rekao u jednoj epizodi kad treba da ubije nekog ubicu koji je crnac i slep “Pih, moja žrtva je crnac i slep čovek, ali ubica je, pa ne mogu da diskriminišem po rasi i hendikepu”. U tom smislu evakuišemo se na Marka Louisa, koji je odličan iako nisam planirao, bolji od oca mu Louisa. Sledi Sevdaliza, iranska muzičarka egzotičnog izgleda koja prebiva u Holandiji. Sjajna kombinacija svega i svačega, uz orijentalne ritmove. Obučena je kao Ceca iz 90-ih. Slično se i uvija. Samo što je ova stvarno neodoljiva i neumoljiva, za razliku od domaćeg treša. Prolazi lik sa iranskom zastavom. Grupa njih. Simpatičan Exit sa nekim drugim strancima. Skoro pa savršen dan.

DRUGI DAN

Prvi dan su svi prepaljeni najužasnije, pa ih mamurluk i nogobolja malo oštete drugog dana. Ali, ne damo se mi. Trčimo u 21h na Fusion gde počinje Sara Renar, šarmantna Zagrepčanka u crvenoj haljini, koju sam upoznao kad je svirala za Srpsku Novu… pardon, 7526. vizantijsku Novu u KC Novi Sad. Inovativne metode sa ponavljanjem sopstvenog glasa i dobre pesme, pre svega. Pretkratko i prerano. Ali sjajno. Trčimo na Main da vidimo novi bend Ide Prester pod nazivom Maika, a nekako se super uklapaju ove godine jer liče na one ruske narodne pevačice u narodnim nošnjama, a sličan je i zvuk. Odličan nastup, a posebno mi je drago da se tu našla i odranije pznata piscu Silvija Stanišić kao drugi vokal, posle godina kaver bendova i alter-ega MM: ništa bez autorske, čestitam, Szilvi! Na Mainu počinje Ziggy Marley, sin svoga oca, nazvan po ocu mnogih žanrova. Što njegove, što ćaćine pesme, sve sjajno, atmosfera karipske opuštenosti i ljubavi. Šta li je pošlo krivo sa crnom muzikom od Marleyja do Migosa? Nešto strašno ali šta sad. Ne bela nije bolje prošla. Jeste ali ne puno. Irie FM je superbrzo uspeo da se oporavi od katastrofe sa onim nesretnim jajima, i publika uživa na Fusionu u njegovim sjajnom nastupu – prvi put sam ga video na Mainu 2016. ali standardno je dobar, ili i bolji. Na Explosive Stage dolazi budimpeštanska punk atrakcija The Hellfreaks predvođena jednom od najlepših pevačica Exita 2018, Shady Sue. Pošto je Mađarica, mi je od milja zovemo Zsuzsana (Žužana) kako se verovatno i zove. Upoznali smo ih u bekstejdžu Temišvara i Revolution festivala, i svi su simpa i skromni, iako na sceni “jedu malu decu”. Posle toga, pa ovo je čas istorije: Cockney Rejects, rodonačelnici “oi” muzike, melodični rani punk. Explosive se nameće kao sve važniji stejdž svake godine, publike je sve više, čak smo i mi koji se ranije nismo pojavljivali, pojavljujemo kao ”izbeglice sa Maina”. Ove godine ozvučenje kao nikad do sada. Idles, duhoviti pankeri iz Bristola, pokazuju kako je lepo čuti naprženu svirku, i silaze u masu dok pevaju i sviraju, obezbeđenje ih čuva, masa divlja od sreće. Jedan od događaja večeri je kad skontaš da je pored tebe gitarista koji svira. U publici, pored tebe. Događaj večeri, osim Ziggyja, zagrebačni Nipple People i njihov zarazni elektro koji nas dovodi u stanje ekstaze i ljubavi prema 80ima. Ajde mene, ali ovde se mnohgi nisu ni rodili u publici a čeznu za 80ima. Stranger things indeed. Bravo, stejdž prepun. I u Kragujevcu su na manjem stejdžu oduševili, pa sam se pitao kako će na većem, ali nema problema za njih. Sledeća stanica: Main! Nažalost, ako su i izvođači kul, publika neki put i ne bude, pa je Sergej Trifunović izvređan tokom nastupa Bad Copy na Fusionu, od strane publike koja mi samo potvrđuje da svo zlo ne dolazi od satanističkih darkera što crtaju pentagrame nego od hiphopa i teretana i kladionica. Bad Copy se sada, paradoksalno, nalaze u situaciji u kojoj je bio Let 3: od Leta 3 su nastali Brkovi i Pero Defformero, a od BC većina ovih repera koji mogu da uz svu zabavu, smiksaju sve i sa narodnjacima. Kao što je Brega kriv za upliv folka u rok. Dosta je prosto, jer deca uvek prevaziđu roditelje i često zezanje shvate ozbiljno.

TREĆI DAN

Treći dan, kad se sklopi sa onim pred-Exitom na Trgu i besomučnim izlaženjem od utorka, postaje 4. dan i već je umor učinio svoje. Bajaga je sada tema večeri, jer je nekima to šokantno, ali i Van Gogh je dvaput bio hedlajner na Mainu, a Bajaga je ipak tako fini mladić. Bolje od Migosa u svakom slučaju. Širi dobro raspoloženje i nikog ne mrzi. Zli jezici će reći da to čini i Seka Aleksić, koja se pohvalila svojim boravkom na Exitu, ali nije to baš tako. Jeste da nije Bowie, ali Bajaga je obeležio svačije detinjstvo. No, centralni događaj je Grace Jones, diva koja obično kasni po sat vremena na svirku pa smo sad valjda bili počastvovani što je kasnila samo 45 minuta. Kad je izašla, shvatili smo da od nje i ne očekujemo muziku nego Gesamtkunstwerk. Ukupno tri hita, ali ona je sama hit. Žena od 70 godina koja izgleda bolje od pola publike (izgled akao neko vudu božanstvo sa Kariba, kao Calypso u Piratima s Kariba pomalo), modna ikona. Živahnija je od pola duplo mlađih, a vidimo na Vikipediji da je i ona Bik, kao i Iggy Pop i kao David Byrne koga smo sa 66 godina gledali nedavno u Zagrebu. Pa sjajno, da zahvalim majci što me rodila u istom znaku i da poželim da sa 70 budem barem približno kao ona. Okretala je hula-hop i pevala “Slave to the Rhythm” jedno deset minuta, bila je polugola i išarana kao u spotu Duran Duran “Hungry Like a Wolf” (Simon Le Bon je njen dobar prijatelj i obožavatelj pa nije ni čudo). Art-pop, veliki yes-yes za subotu. I Cane Partibrejker je u publici. Nema koga nema. Nažalost, kašnjenje je “ubilo” mogućnost slušanja Atheist Rapa, ali smo stigli na Slaves, punk atrakciju iz Londona, koji mešaju i pop i ska i hiphop u svojim pesmama. Najlepše iznenađenje INmusica 2017, došli su kod nas da ispraše svirku. Bubnjar go do pojasa praši mali komplet bubnjeva i peva, a gitarista peva. Isto. I nema trećeg. Nema basa i klavijatura. Sjajan zvuk sa tako malo. Nisam video da bubnjar stoji i lupa od Bobbieja Gillespija dok je bio u The Jesus and Mary Chain. Pesme jumesju da traju i po minut i po. Naravno, himna, Cheer Up London (You’re already dead and it is not really bad) je jedan od simbola po kojima ću pamtiti Exit 18. Gitarista je imao hit večeri: “Ako se pitate zašto nas ima samo dvojica u bendu, to je zato što niko nije hteo da se priključi j***nog bendu! A ko se smeje sad, a?”

ČETVRTI DAN

 

 

Nešto razmišljam da li da ovaj dan oficijelno proglasim najboljim u životu ili da ga ubacim u Top 10. Dakle, sunčani julski dan, gledamo finale Wimbledona, pa finale Svetskog prvenstva u fudbalu. Pa jurim da pokušam da upoznam Alice Merton u pres centru, koju sam prethodno intervjuisao mejlom za Hello! I uspevam! Raspričasmo se o tome da je ona meni nada savremene pop muzike, i da je Petrovaradin najveća ili druga najveća tvrđava Evrope i da ima čast da svira na istorijskom mestu gde su iz Beča sakrili carsku riznicu kad je Napoleon napao, računajući da ako padne Beč, Pezos neće nikada. I da ima 20 stejdževa odvojenih 10m debelim zidovima od cigala i da nema ovakvog mesta na svetu i ovakvog festivala (“Jaooo, nisam znala, moram sutra videti tvrđavu sa Dunava!”. Vidim da slabo vode pevače ovi njihovi menadžeri van hotela. Nedopustiva šteta. A onda moram da žurim da bi ja nastupio (Sputñik) na Fusion Stage u 21h, i mogu da budem zadovoljan koliko je ljudi bilo za taj rani sat i kako su reagovali, ali o tome neko drugi mora da piše. Iza nas izlazi supersimpatična Bojana Vunturišević, koja je zadobila svojim lucidnim tekstovima, dobrom muzikom i sjajnim glasom poštovanje domaće publike (posebno jer se istakla kao glasnogovornik mladih žena). Ali, jurimo sada na Main da vidimo MyBaby, koje smo gledali u Zgrebu 2016 i koji nam retro stil roka dovodi u novo ruho. Prepisaću šta sam tad rekao, jer isto važi: “Nastupio je holandsko-novozelandski bend My Baby, koji je tročlan. Ali svaki član komotno za dvoje vredi. Pevačicu ne vredi posebno opisivati, to je jednostavno način na koji se može biti lep, talentovan, pozitivan, kul i seksi i šta ti ja znam, dodajte po želi. Imaju bubanj, i dve gitare, od koji ova druga (koju ne svira pevačica) služi kao ritam gitara i bas, po potrebi. Pesme im traju do 10 minuta i beskonačno su zabavne iako su repetitivne (nisam autista, zaista je tako). Taman kad pomislim da je masni rock’n’roll mrtav i beo, pojave se Kings of Leon ili The Black Keys ili… My Baby.” A onda (za mene) hit Exita, Alice. Znao sam ja da će to biti hit Exita (nedelja je bila dan sa najviše ljudi, ubedljivo, od svih dana, ove godine) jer su ljudi tokom pauza između bendova na Mainu kad god krene “No Roots” počeli da skakuću. Puno ljudi, mladih ljudi takođe, svi su tu. Logo ima jako lep font, sve je superpismeno urađeno. Ona namerno fina i nenapadna. Počinje sa “Hit the Gound Running” da bi se završilo sa “Lash Out” i naravno, “No Roots” posle 50 minuta (što reče Alice, nemamo više pesama). Bend je zanimljiv što nema bas. A zvuči kao da ima i ima himnični bas uvod u “No Roots” nalik na “Seven Nation Army” od White Stripes. I svakako podseća i na njih i na The Kills i na Florence + The Machine. Ima nade za muziku, vidim ja. Žali se da su je svi izdavači odbili i da je sa drugarom morala da napravi svoju izdavačku kuću da bi izdala muziku. Meni se u intervjuu požalila da je svirala “sto godina” pokušavajući nešto da uradi, da je umesto klubova dobijala da svira u restoranima i da su gosti vikali “tišina tamo, ne možemo da jedemo na miru”. Zvuči kao scena iz Sunđer Boba, ali nije. Ali ko se smeje sad, što reče onaj iz Slavesa?

Ovde dolazi Martin Garrix i David “Exit” Guetta (hehe) i prave ršum, što je znak da se beži sa Maina da te ne pregazi 17-godišnjaci. Drugarica mi javlja da ako mogu pripazim na njenu ćerku (17). Bih ja al’ ne mogu, ne da mi masa. Bežimo na Sassju koja je jako simpatična reperka iz Tuzle, pa prolazeći pored Reggae Stagea, slušajući jamajkanski rege, mogu da zaključim da nije sve tako crno ni u repu i hiphopu. Dolaze sjajni i ovde voljeni Asian Dub Foundation da naprave žurku za kraj (nije bilo snage za dvojicu hrvatskih repera posle), i ovaj londonski underground crossover uvek je, kao i Prodigy i Manu Chao, voljen u našem narodu. Jako mi je žao što je došlo do toga da dugoočekivani ZHU svira čak u 4:30h na Mainu, jer je logičnije da on kao “popičniji” svira pre Garrixa i Guette, pa ga eto nismo čuli, a hteli smo.

EPILOG

Vremena se menjaju. Nema života u prošlosti. Nove stvari nastaju – ko više voli rok ide na Arsenal Fest ili INmusic, koji je već “ukrao slavu” Exitu u tom domenu. Ali, za novac koji uzima, Exit nudi puno. Znam da ste videli postavku Mad Cool Festivala u Madridu baš ta tri dana od 4 koliko pokriva i Exit i onesvestili se, ali pomislite koliko Madrid i Španija mogu da ponude Depeche Mode, Kasabianu, Arctic Monkeysima itd. da se odluče za Petrovaradin a ne Sajam u Madridu (da, svira se na Sajmu). Moj stav je da je festival dobar ako može svaki dan da ponudi od 2 do 3 svetska imena (ali da pevaju, dakle, ne hiphop i ne elektronika i DJ-i) i da nisu iz “Regije”. A Exit je ponudio u četrvtak: LP, Fever Ray, Sevdaliza (3), u petak: Ziggy Marley i Idles (2), u subotu Grace Jones i Slaves (2) i u nedelju My Baby, Alice Merton, Asian Djub Foundation i ZHU (4). Dobar prosek. Vratite Elektranu, nedostaje. I ne znam šta je bilo sa jednim od najboljih stejdževa prošle 3 godine, Future Shock, nisam ga našao. Bio je kultni prostor i mesto okupljanja, a sad su u “našoj rupi” neki Bass ili Rap Stage, whatevah. Exit je, uz sve svoje mene, ušao u punoletstvo. Veliki si dečko, gledali smo te kako odrastaš. Neke godine, kao prošle, si bliži meni, neke druge nekom drugom. Ali, jedna devojka me je, 2008. godine, kada sam bio poluzadovoljan lajnapom i nezadovoljan što sam demonstrativno propustio 2007. (i dalje stojim da je to bio najslabiji lajnap ikada), koja je tada imala 20 godina, naučila da Exit nisu bendovi i svirke. To je osećaj žurke.

Tekst: Žikica Milošević
Foto: Exit Promo, Žikica Milošević, Srđan Šveljo

1 KOMENTAR

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here